Поглавље 7

„Човеколики мајмуни“ — шта су они били?

1, 2. Шта еволуциона теорија тврди да су били наши преци?

 ВЕЋ многе године постоје извештаји да се проналазе фосилни остаци мајмуноликих људи. Научна литература обилује уметничким приказима таквих створења. Да ли су она еволуцијски прелази између звери и човека? Да ли су „човеколики мајмуни“ наши преци? Научници еволуције тврде да јесу. Због тога често читамо изјаве као што је наслов овог чланка у једном научном часопису: „Како је мајмун постао човек.“⁠¹

² Додуше, неки еволуционисти не сматрају да ти теоретски човекови преци треба с правом да се називају „мајмуни“. Ипак, неки од њихових колега нису тако строги.⁠² Стивен Џеј Гулд каже: „Људи су... еволуирали од мајмуноликих предака.“⁠³ А Џорџ Гејлорд Симпсон је изјавио: „Заједничког претка би сигурно свако ко би га видео у популарном говору, назвао приматом или мајмуном. Пошто термине примат и мајмун дефинише популарна употреба, човекови преци јесу били примати или мајмуни.“⁠⁴

3. Зашто се фосилни запис сматра важним у утврђивању човекових предака?

³ Зашто је фосилни запис тако важан у напору  да се документује постојање мајмуноликих предака човечанства? Зато што данашњи живи свет нема ништа у себи што би подупрло ту замисао. Као што је показано у 6. поглављу, постоји огроман понор између људи и било које животиње која данас постоји, укључујући и породицу мајмуна. Дакле, будући да живи свет не пружа карику између човека и мајмуна, надало се да ће фосилни запис пружити.

4. Са становишта еволуције, зашто је одсутност живих „човеколиких мајмуна“ тако чудна?

⁴ Са становишта еволуције, очигледан понор између човека и мајмуна данас чудан је. Еволуциона теорија држи да како су животиње напредовале на еволуционим лествицама, оне су постајале способније за преживљавање. Зашто је, онда, „нижа“ породица мајмуна још увек у постојању, а ни један једини од претпостављених прелазних облика, за које се претпоставља да су били напреднији у еволуцији није? Данас видимо шимпанзе, гориле и орангутане, али не и „човеколике мајмуне“. Да ли изгледа вероватно да је свака од скоријих и наводно напреднијих „карика“ између мајмуноликих створења и савременог човека изумрла, а нижи мајмуни не?

Колико фосилног доказа?

5. Какав утисак остављају извештаји о фосилном доказу за људску еволуцију?

⁵ Из извештаја̂ у научној литератури, на музејским изложбама и на телевизији, изгледало би да сигурно мора да постоји обилан доказ да су људи еволуирали  од мајмуноликих створења. Да ли је то стварно тако? На пример, какав је фосилни доказ тога постојао у Дарвиново време? Да ли је постојао такав доказ који га је подстакао да формулише своју теорију?

6. (а) Да ли су раније теорије о људској еволуцији биле темељене на фосилном доказу? (б) Зашто је еволуција могла да наиђе на прихватање без чврстих доказа?

⁶ Дело The Bulletin of the Atomic Scientists информише нас: „Ране теорије о људској еволуцији стварно су веома чудне, ако човек застане и осмотри их. Дејвид Пилбим је описао те ране теорије као ’бесфосилне‘. То јест, биле су ту теорије о људској еволуцији за које би човек помислио да би захтевале неки фосилни доказ, али, у ствари, било је или толико мало фосила да нису имали никакав утицај на теорију, или уопште није било фосила. Тако је између човекових наводно најближих рођака и раних људских фосила, постојала једино машта научника деветнаестог века.“ Та научна публикација показује зашто: „Људи су желели да верују у еволуцију, људску еволуцију, и то је утицало на резултате њиховог рада.“⁠⁵

7-9. Колики фосилни доказ за људску еволуцију постоји данас?

⁷ После више од једног века истраживања, колико фосилног сведочанства постоји о „човеколиким мајмунима“? Ричард Ликеј је рекао: „Они који раде на том пољу имају толико мало доказа на којима би темељили своје закључке да је неопходно да често мењају своје закључке.“⁠⁶ Часопис New Scientist је коментарисао: „Судећи по количини доказа на којима се заснива, студија човечјих фосила тешко да заслужује да буде нешто више од једне поддисциплине палеонтологије или антропологије... збирка је тако мучно непотпуна, а сами узорци често толико фрагментарни и неуверљиви.“⁠⁷

⁸ Слично томе, књига Origins признаје: „Како путем еволуције идемо даље према људима, идење постаје очигледно несигурно, опет услед недостатка фосилног доказа.“⁠⁸ Часопис Science додаје: „Главни научни доказ је жалосно мала шачица костију из које треба конструисати човекову еволуциону историју. Један антрополог је упоредио тај задатак са задатком  реконструкције радње дела Рат и мир уз помоћ 13 насумице издвојених страница.“⁠⁹

⁹ Колико је у ствари оскудан фосилни запис с обзиром на „човеколике мајмуне“? Запази следеће. Newsweek: „’Све фосиле бисте могли ставити на један једини писаћи сто‘, рекао је Елвин Симонс са универзитета Дјук.“⁠¹⁰The New York Times: „Познати фосилни остаци човекових предака сместили би се на једном билијарском столу. То чини сиромашну платформу с које би се могло завирити у сумаглицу последњих неколико милиона година.“⁠¹¹Science Digest: „Истакнута чињеница је да сав физички доказ који имамо за људску еволуцију и даље може да се смести, а да при том остане места, у један једини мртвачки сандук!... Данашњи мајмуни, на пример, изгледа да су поникли ниоткуд. Они немају јуче, немају фосилног записа. А право порекло данашњих људи — бића усправних, голих, која праве оруђа, са великим мозгом — јесте, ако ћемо бити поштени према себи, једнако мистериозна ствар.“⁠¹²

10. Шта доказ показује с обзиром на појаву људи савременог типа?

¹⁰ Људи савременог типа, са способношћу да резонују, планирају, измишљају, граде на претходном знању и користе сложене језике, појављују се изненада у фосилном запису. Гулд, у својој књизи The Mismeasure of Man, примећује: „Немамо доказа за биолошку промену у величини или структури мозга откако се Homo sapiens појавио у фосилном запису пре неких педесет хиљада година.“⁠¹³ Тако књига The Universe Within пита: „Шта је навело еволуцију...  да произведе, као преко ноћи, савремено човечанство с његовим високоспецијализованим мозгом?“⁠¹⁴ Еволуција није у стању да одговори. Али, да ли би одговор могао лежати у стварању једног врло сложеног, различитог створења?

Где су „карике“?

11. Шта се признаје да је „правило“ у фосилном запису?

¹¹ Међутим, зар нису научници нашли неопходне „карике“ између мајмуноликих животиња и човека? Судећи по доказу, нису. Science Digest говори о „мањкању карике која недостаје да објасни релативно изненадно појављивање данашњег човека“.⁠¹⁵Newsweek је приметио: „Карика која недостаје између човека и мајмуна... само је најатрактивнија у читавој хијерархији илузорних створења. У фосилном запису, карике које недостају су правило.“⁠¹⁶

12. До чега је довео недостатак карика?

¹² Због тога што нема карика, ’илузорна створења‘ морају да се стварају из минималног доказа и да се протурају као да су стварно постојала. То објашњава зашто се могло појавити следеће противречје, како је известио један научни часопис: „Људи су еволуирали у постепеним корацима од њихових мајмуноликих предака а не, како неки научници тврде, у изненадним скоковима од једног облика до другог.... Али други антрополози, који раде умногоме са истим подацима, како се извештава, дошли су до баш супротног закључка.“⁠¹⁷

13. До чега је довела немогућност да се пронађу „карике које недостају“?

¹³ Тако можемо боље разумети запажање уваженог анатома Солија Зукермана који је писао у часопису Journal of the Royal College of Surgeons of Edinburgh: „Потрага за пословичном ’кариком која недостаје‘ у човековој еволуцији, тим светим гралом секте која никад не умире, састављене од анатома и биолога, дозвољава да спекулација и мит цветају исто тако срећно данас као што су цветали пре 50 или више година.“⁠¹⁸ Он је запазио да су, пречесто, чињенице бивале игнорисане, а уместо тога, оно што је тренутно  било популарно било је подржавано упркос доказу за супротно.

Човеково „породично стабло“

14, 15. Шта докази чине са човековим еволуцијским „породичним стаблом“?

¹⁴ Као резултат, „породично стабло“ које се често црта о човековој наводној еволуцији од нижих животиња непрестано се мења. На пример, Ричард Ликеј је рекао да скорије фосилно откриће „оставља у рушевинама представу да се сви рани фосили могу сврстати у један уредан низ еволуционе промене“.⁠¹⁹ А један новински извештај у погледу тог открића објавио је: „Свака поједина књига о антропологији, сваки чланак о еволуцији човека, сваки цртеж човековог породичног стабла мораће да се баци у смеће. Они су очигледно погрешни.“⁠²⁰

¹⁵ Теоретском породичном стаблу људске еволуције смета оно што је одбачено од раније прихваћених „карика“. Један уводник у часопису The New York Times приметио је да еволуциона наука „укључује толико много простора за претпоставку да теорије о томе како је човек настао имају тенденцију да говоре више о њиховом аутору него о њиховом предмету... Налазач нове лобање често изгледа да поново црта породично стабло човека, са својим открићем у центру линије која води до човека, а са лобањама сваког другог на споредним линијама које не воде никуда“.⁠²¹

16. Зашто су два научника у својој књизи изоставила породично стабло за еволуцију?

¹⁶ У једној рецензији књиге The Myths of Human Evolution, коју су написали еволуционисти Најлз Елдриџ и Јан Татерсал, часопис Discover је приметио да су аутори елиминисали свако еволуционо породично стабло. Зашто? Након запажања да се „о карикама које чине претке људске врсте може само нагађати“, ова публикација је навела: „Елдриџ и Татерсал упорно остају при томе да човек за својим прецима трага узалудно... Кад би доказ постојао, тврде они, ’човек би могао с уверењем очекивати да што се више фосила хоминида нађе то ће прича о људској еволуцији  постајати јаснија. Док, ако ишта, дешава се супротно‘.“

17, 18. (а) Како може бити „пронађено“ оно што неки еволуционисти сматрају „изгубљеним“? (б) Како фосилни запис то потврђује?

¹⁷ Discover је закључио: „Људска врста, и све врсте, остаће својеврсни сирочићи — идентитети њихових родитеља изгубљени су у прошлости.“⁠²² Можда „изгубљени“ са становишта еволуционе теорије. Али зар није алтернатива из Постања „пронашла“ наше родитеље онакве какви они стварно јесу у фосилном запису — потпуно људски, баш као што смо ми?

¹⁸ Фосилни запис открива једно различито, одвојено порекло за мајмуне и људе. Због тога фосилно сведочанство о човековој вези с мајмуноликим зверима не постоји. Везе у ствари никад нису ни постојале.

Како су изгледали?

19, 20. На чему се заснивају цртежи „човеколиких мајмуна“?

¹⁹ Међутим, ако човекови преци нису били мајмунолики, зашто толико много слика и реплика о „човеколиким мајмунима“ преплављује научне публикације и музеје широм света? На чему се оне заснивају? Књига The Biology of Race одговара: „Тело и коса на таквим реконструкцијама морају да се испуне тако што се прибегава машти.“ Она додаје: „Боја коже; боја, облик и распоређеност косе; облик црта лица; и аспекти лица — о тим карактеристикама ми не знамо апсолутно ништа ни за једног преисторијског човека.“⁠²³

²⁰ Science Digest је такође коментарисао: „Огромна већина уметничких концепција заснована је више на машти него на доказу... Уметници морају да створе нешто између мајмуна и људског бића; што се каже да је узорак старији, то га више мајмуноликог направе.“⁠²⁴ Трагач за фосилима Доналд Јохансон признао је: „Нико не може бити сигуран како је тачно било који изумрли хоминид изгледао.“⁠²⁵

21. Шта су, у ствари, прикази „човеколиких мајмуна“?

²¹ Заиста, New Scientist је известио да не постоји „довољан доказ из фосилног материјала који би  наше теоретисање извукао из подручја фантазије“.⁠²⁶ Тако су прикази „човеколиких мајмуна“, како је један еволуциониста признао, „чиста фикција у многим погледима... пука измишљотина“.⁠²⁷ Тако је у делу Man, God and Magic Ајвар Лиснер коментарисао: „Као што полако учимо да првобитни људи нису безусловно дивљи, тако морамо научити да схватимо да рани људи из леденог доба нису били ни бруталне звери ни полумајмуни ни кретени. Отуда неописива глупост свих покушаја да се реконструише Неандерталац или чак Пекиншки човек.“⁠²⁸

22. Како су многи заступници еволуције били заведени?

²² У својој жељи да пронађу доказ о „човеколиким мајмунима“, неки научници су ухваћени у потпуној превари, на пример, Пилтдаунски човек из 1912. Око 40 година он је био прихватан као веродостојан од стране већине еволуционих кругова. Коначно, 1953, обмана је била разоткривена када су савремене технике откриле да су људске и мајмунске кости стављене заједно и вештачки остарене. У једном другом случају, једна мајмунолика „карика која недостаје“ била је нацртана и представљена у штампи. Али касније је признато да се тај „доказ“ састојао од само једног зуба који је припадао једном изумрлом облику свиње.⁠²⁹

Шта су они били?

23. Шта су у ствари били неки фосили за које се претпостављало да су били преци човека?

²³ Ако реконструкције „човеколиких мајмуна“ нису ваљане, шта су онда била та древна створења чије се фосилне кости проналазе? Један од тих најранијих  сисара за које се тврди да су у човековој линији, јесте мала животиња слична глодарима за коју се каже да је живела пре око 70 милиона година. У својој књизи Lucy: The Beginnings of Humankind, Доналд Јохансон и Мејтланд Еди писали су: „Они су били четвороношци отприлике величине и облика веверице који су се хранили инсектима.“⁠³⁰ Ричард Ликеј је назвао тог сисара „пацоволиким приматом“.⁠³¹ Али да ли постоји икакав чврст доказ да су те ситне животиње биле преци људи? Не, уместо тога само жељена спекулација. Никакве прелазне етапе нису их никад повезивале ни са чим другим осим с оним што су оне заиста биле: мали сисари, слични глодарима.

24. Који се проблеми појављују у покушају да се Aegyptopithecus утемељи као предак људи?

²⁴ Следећи на опште прихваћеном списку, са допуштеним јазом од око 40 милиона година, јесу фосили пронађени у Египту и названи Aegyptopithecus — египатски мајмун. За то створење се каже да је живело пре око 30 милиона година. Часописи, новине и књиге приказивале су слике тог малог створења с насловима као што су: „Мајмунолико створење било је наш предак“ (Time).⁠³² „Мајмунолики афрички примат назван заједничким претком човека и мајмуна“ (The New York Times).⁠³³„Aegyptopithecus је предак кога делимо са живим мајмунима“ (Origins).⁠³⁴ Али где су карике између њега и глодара пре њега? Где су карике за оно што је стављено после њега у еволуциони низ? Ниједна није пронађена.

Успон и пад „човеколиких мајмуна“

25, 26. (а) Каква је тврдња изнесена о Ramapithecusu? (б) На каквом је фосилном доказу он био реконструисан да би се појавио као „човеколики мајмун“?

²⁵ После једног другог, као што је свима познато, огромног јаза у фосилном запису, једно друго фосилно створење било је представљено као први мајмун сличан човеку. За њега се говорило да је живело пре око 14 милиона година и било је названо Ramapithecus — Рамин мајмун (Рама је био један митски принц Индије). Његови фосили били су  пронађени у Индији пре око пола века. Од тих фосила било је конструисано једно мајмунолико створење, усправно, на два уда. О њему, дело Origins је рекло: „Колико се у овом тренутку може рећи, он је први представник људске породице.“⁠³⁵

²⁶ Шта је био фосилни доказ за овај закључак? Иста публикација је приметила: „Доказ с обзиром на Ramapithecusa је знатан — премда у апсолутном смислу он остаје мучно мали: фрагменти горње и доње вилице, плус збирка зуба.“⁠³⁶ Да ли мислиш да је тај „доказ“ био довољно „знатан“ да се реконструише један усправан „човеколики“ предак људи? Па ипак, уметници су цртали то углавном хипотетско створење као „човеколиког мајмуна“, а његове слике су преплавиле еволуциону литературу — све на основу фрагмената виличних костију и зуба! И поред тога, као што је известио The New York Times, деценијама је Ramapithecus „седео колико се само сигурно може у основи људског еволуционог стабла“.⁠³⁷

27. Шта је каснији доказ показао с обзиром на Ramapithecusa?

²⁷ Међутим, то више није случај. Скорији и потпунији фосилни налази открили су да је Ramapithecus блиско личио на данашњу породицу мајмуна. Тако New Scientist сада објављује: „Ramapithecus није могао бити први члан људске лозе.“⁠³⁸ Таква нова информација изазвала је следеће питање у часопису Natural History: „Како се Ramapithecus... реконструисан само од зуба̂ и вилица — без познате карлице, костију удова или лобање — ушуњао у ову процесију  на путу ка човеку?“⁠³⁹ Очигледно, велика мера жељеног мишљења мора да је уложена у такав напор да се учини да доказ каже оно што не каже.

28, 29. Каква је тврдња изнета за Australopithecusa?

²⁸ Један други јаз огромних размера лежи између тог створења и следећег које је наведено као један „човеколики“ предак. Оно се назива Australopithecus — јужни мајмун. Његови фосили били су први пут пронађени у јужној Африци у 1920-им. Он је имао мали мождани простор налик мајмуновом, тешке виличне кости и био је приказан како хода на два уда, погнут, длакав и мајмунског изгледа. За њега се говорило да је живео почев пре око три или четири милиона година. С временом су га скоро сви еволуционисти прихватили као човековог претка.

²⁹ На пример, књига The Social Contract запазила је: „С једним или два изузетка сви компетентни истраживачи на том пољу сада се слажу да аустралопитекуси... јесу стварни људски преци.“⁠⁴⁰The New York Times је објавио: „Australopithecus је био тај... који је коначно еволуирао у Homo sapiensa, или данашњег човека.“⁠⁴¹ А у делу Man, Time, and Fossils, Рут Мур је рекла: „По свим доказима људи су коначно упознали своје дуго непознате, ране претке.“ Она је недвосмислено објавила: „Доказ је био неодољив... карика која недостаје на крају крајева је пронађена.“⁠⁴²

30, 31. Шта каснији доказ показује с обзиром на Australopithecusa?

³⁰ Али када је доказ за било шта у ствари климав или непостојећи, или заснован на потпуној превари, пре или касније тврдња пропада. То се показало да је случај с многим прошлим примерима претпостављених „човеколиких мајмуна“.

³¹ Тако исто и са Australopithecusom. Више истраживања је открило да се његова лобања „разликовала од лобање људи у више погледа него што је мањи капацитет мозга“.⁠⁴³ Анатом Зукерман је писао: „Када се упореди с људским и мајмунским [приматским] лобањама, лобања аустралопитекуса је по изгледу  неодољиво мајмунска — не људска. Супротна претпоставка би могла да се изједначи с тврдњом да је црно бело.“⁠⁴⁴ Он је такође рекао: „Наши налази остављају мало сумње да... Australopithecus личи не на Homo sapiensa већ на живе мајмуне.“⁠⁴⁵ Доналд Јохансон је такође рекао: „Аустралопитекуси... нису били људи.“⁠⁴⁶ Слично је Ричард Ликеј назвао „невероватним да су наши директни преци еволуцијски потомци аустралопитекуса“.⁠⁴⁷

32. Кад би таква створења данас још увек живела, како би се на њих гледало?

³² Кад би икоји аустралопитекуси били данас пронађени живи, били би смештени у зоолошки врт с другим мајмунима. Нико их не би звао „човеколики мајмуни“. Исти је случај и с другим фосилним „рођацима“ који личе на њега, као што је један мањи тип аустралопитекуса назван „Луси“. О њему Роберт Џастро каже: „Овај мозак није био велик у апсолутној величини; он је био једна трећина величине људског мозга.“⁠⁴⁸ Очигледно да је и он једноставно био „мајмун“. У ствари, New Scientist је рекао да је „Луси“ имао лобању „врло сличну шимпанзиној“.⁠⁴⁹

33. Који фосилни облик можда јесте а можда није људски?

³³ Један други фосилни облик назван је Homo erectus — усправан човек. Величина и облик његовог  мозга заиста спадају у нижи ред мозга савременог човека. Такође је и Encyclopædia Britannica приметила да се „до сада откривене кости удова не могу разликовати од костију H[omo] sapiensa.“⁠⁵⁰ Међутим, нејасно је да ли је он био човек или не. Ако је био, онда је то била само једна грана људске породице и она је изумрла.

Људска породица

34. Како су се промениле представе у вези с неандерталским човеком?

³⁴ Неандерталски човек (назван по области Неандер, у Немачкој, где је пронађен први фосил) био је несумњиво човек. Најпре је био приказиван као погурен, глупавог изгледа, длакав и мајмунолик. Сада је познато да је ова погрешна реконструкција била заснована на фосилном костуру који је био тешко деформисан због болести. Од тада, пронађени су многи фосили Неандерталаца, који потврђују да он није био много другачији од савремених људи. У својој књизи Ice, Фред Хојл је изјавио: „Не постоји доказ да је Неандерталски човек на било који начин био инфериорнији у односу на нас.“⁠⁵¹ Као резултат, скорији цртежи Неандерталаца попримили су савременији изглед.

35. Шта су били кромањонски облици?

³⁵ Један други фосилни облик који се често среће у научној литератури јесте Кромањонски човек. Он је назван по локалитету у јужној Француској где су најпре биле ископане његове кости. Ови примерци „били су практично толико неразличити од данашњих да је чак и највећи скептичар морао да призна да су били људски“, речено је у књизи Lucy.⁠⁵²

36. Какве су чињенице с обзиром на мајмунолике фосиле из прошлости, и човеколике фосиле?

³⁶ Тако, доказ је јасан да је веровање у „човеколике мајмуне“ без основе. Уместо тога, људи имају сва обележја тога да су створени — одвојени и различити од било које животиње. Људи се размножавају само по својој врсти. Они чине то данас и увек су чинили то у прошлости. Било која мајмунолика створења која су  живела у прошлости била су само то — мајмуни — не људи. А фосили древних људи који се благо разликују од људи данас, једноставно показују разноликост унутар људске породице, баш као што данас имамо многе разноврсне типове који живе једни поред других. Постоје људи виши од два метра а постоје и пигмеји, са различитим величинама и облицима костура. Али сви припадају истој људској „врсти“, не животињској „врсти“.

Како је с датумима?

37. Библијска хронологија показује да су људи на земљи колико већ дуго?

³⁷ Библијска хронологија показује да је од стварања људи прошао период од око 6 000 година. Зашто се, онда, често чита о далеко дужим периодима откада су се признати људски облици фосила појавили?

38. Да ли датуми који су одређени путем радиоактивног распадања и који су у сукобу с библијском хронологијом доказују да Библија греши?

³⁸ Пре него што закључимо да је библијска хронологија погрешна, узмимо у обзир да су методе радиоактивног утврђивања датума дошле под оштру критику од стране неких научника. Један научни журнал известио је о студијама које показују да „датуми одређени помоћу радиоактивног распадања могу бити нетачни — не само за неколико година, већ за низове величина“. Часопис је рекао: „Човек, уместо да хода земљом 3,6 милиона година, можда је ту само неколико хиљада година.“⁠⁵³

39. Да ли је радиоугљенички „сат“ увек поуздан?

³⁹ Узмимо на пример, радиоугљенички „сат“. Ову методу датирања путем радиоугљеника развијали су током периода од две деценије научници широм света. Била је широко поздрављана ради тачног датирања предмета из човекове древне историје. Али, онда је у Упсали, у Шведској, била одржана једна конференција светских стручњака, која је укључивала радиохемичаре, археологе и геологе, да би се упоредила запажања. Извештај њихове конференције показао је да је за темељне претпоставке на којима су  се мере заснивале установљено да су непоуздане у већој или мањој мери. На пример, конференција је установила да размера формације радиоактивног угљеника у атмосфери није била доследна у прошлости и да ова метода није поуздана у датирању предмета из око 2 000. пре н.е. или раније.⁠⁵⁴

40. Како историјски записи подупиру библијску хронологију у погледу старости људске расе?

⁴⁰ Задржи на уму да је истински поуздан доказ о човековој активности на земљи пружен, не у милионима година, већ у хиљадама. На пример, у делу The Fate of the Earth читамо: „Пре само шест или седам хиљада година... појавила се цивилизација, омогућујући нам да изградимо људски свет.“⁠⁵⁵The Last Two Million Years износи: „У старом свету, већина  пресудних корака у пољопривредној револуцији одиграла се између 10 000 и 5 000 година пре наше ере.“ Такође каже: „Човек је оставио писане записе само за последњих 5 000 година.“⁠⁵⁶ Чињеница да фосилни запис показује да се савремени човек појављује на земљи изненада, и да су поуздани историјски записи по општем признању скорашњи, у складу је с библијском хронологијом за људски живот на земљи.

41. Шта је један пионир на пољу датирања радиоугљеником рекао с обзиром на „преисторијске“ датуме?

⁴¹ У том погледу, запази шта је добитник Нобелове награде, нуклеарни физичар В. Ф. Либи, један од пионира у датирању радиоугљеником, рекао у часопису Science: „Истраживање у развоју техника датирања састојало се из две етапе — датирања узорака из историјских, односно преисторијских епоха. Арнолд [један сарадник] и ја доживели смо свој први шок када су нас наши саветници обавестили да се историја пружа уназад само 5 000 година... Читате извештаје садржаја да је такво и такво друштво или археолошко место старо 20 000 година. Научили смо прилично неочекивано да ти бројеви, ти древни векови, нису тачно познати.“⁠⁵⁷

42. Како је један енглески писац коментарисао о разлици између еволуционих извештаја и извештаја из Постања?

⁴² Када је писао рецензију једне књиге о еволуцији, енглески писац Малколм Магериџ коментарисао је о недостатку доказа за еволуцију. Запазио је да су и поред тога цветале бесмислене спекулације. Затим је рекао: „У поређењу с тим, извештај из Постања изгледа довољно озбиљан и бар заслужује да буде ваљано повезан с оним што знамо о људским бићима и њиховом понашању.“ Рекао је да неосноване тврдње о милионима година људске еволуције „и насумични скокови од лобање до лобање, не могу а да на било кога ко није ухваћен у [еволуцијски] мит не делују као чиста фантазија“. Магериџ је закључио: „Будући нараштаји ће се сигурно чудити, и надам се веома ће се забављати, што је такво површно и неуверљиво теоретисање тако лако заробило умове двадесетог века и било тако широко и несмотрено примењивано.“⁠⁵⁸

[Питања за разматрање]

[Истакнути текст на 84. страни]

Зашто су преживели „нижи“ примати и мајмуни, а ни један једини „виши“ „човеколики мајмун“?

[Истакнути текст на 85. страни]

Ране теорије о људској еволуцији биле су „машта научника из деветнаестог века“

[Истакнути текст на 85. страни]

„Главни научни доказ је жалосно мала шачица костију“

[Истакнути текст на 87. страни]

„Потрага за пословичном ’кариком која недостаје‘... дозвољава да спекулација и мит цветају“

[Истакнути текст на 88. страни]

„Сваки цртеж човековог породичног стабла мораће да се баци у смеће“

[Истакнути текст на 90. страни]

Не постоји „довољан доказ из фосилног материјала који би наше теоретисање извукао из подручја фантазије“

[Истакнути текст на 93. страни]

„Ramapithecus није могао бити први члан људске лозе“

[Истакнути текст на 95. страни]

„Не постоји доказ да је Неандерталски човек на било који начин био инфериорнији у односу на нас“

[Истакнути текст на 98. страни]

„Будући нараштаји ће се сигурно чудити... што је такво површно и неуверљиво теоретисање тако лако заробило умове двадесетог века“

[Оквир⁄Слике на 94. страни]

Једно време је Australopithecus био прихватан као људски предак, „карика која недостаје“. Сада се неки научници слажу да је његова лобања била „неодољиво мајмунска — не људска“

[Слике]

Лобања Australopithecusa

Лобања шимпанзе

Људска лобања

[Слика на 84. страни]

Пошто живи свет не пружа никакву везу између човека и животиње, еволуционисти су се надали да ће фосили пружити

[Слика на 86. страни]

Један еволуциониста признаје: „Немамо доказа за биолошку промену у величини или структури мозга откако се Homo sapiens појавио у фосилном запису“

[Слика на 89. страни]

На чему се темеље цртежи „човеколиких мајмуна“? Еволуционисти одговарају: „машта“, „чиста фикција у многим погледима“, „пука измишљотина“

[Слике на 91. страни]

За једног глодара сличног ровки каже се да је предак човека. Али не постоји фосилни доказ такве везе

Ово мајмунолико створење назива се једним од наших предака. Не постоји фосилни доказ за ту тврдњу

[Слике на 92. страни]

На основу само зуба̂ и делова костију вилице, Ramapithecus је био назван „први представник људске породице“. Даљњи доказ је показао да он то није био

[Слика на 96. страни]

Као и у случају фосилног записа, данас постоји велика разноликост у величини и облику коштане структуре код људи. Али сви припадају људској „врсти“

[Слика на 97. страни]

Људи имају сва обележја тога да су створени одвојени и различити од мајмуна

[Слика⁄Дијаграм на 90. страни]

Пилтдаунски човек био је 40 година прихватан као „карика која недостаје“, све док није разоткривен као превара. Делови орангутанових чељусти и зуба били су комбиновани с деловима људске лобање

[Дијаграм]

(За комплетан текст, види публикацију)

Тамна подручја су фрагменти људске лобање

Читаво светло подручје направљено је од гипса

Тамна подручја су фрагменти орангутанових чељусти и зуба