Покајничка молитва
Двадесет пето поглавље
Покајничка молитва
1, 2. (а) Каква је сврха дисциплиновања од стране Бога? (б) Пред каквим ће се избором наћи Јевреји после дисциплиновања од Јехове?
УНИШТЕЊЕ Јерусалима и његовог храма 607. пре н. е. представљало је дисциплиновање од стране Јехове, један израз његовог крајњег незадовољства. Непослушан народ Јуде је заслужио оштру казну. Па ипак, Јехова није намеравао да Јевреји буду истребљени. Апостол Павле је алудирао на сврху дисциплиновања од стране Јехове када је рекао: „Истина, никаква дисциплина у први мах не изгледа да је радост, него жалост; али онима који су поучени њоме после доноси миран плод, наиме праведност“ (Јеврејима 12:11).
2 Како ће Јевреји реаговати на то тешко искуство? Да ли ће мрзети дисциплиновање од Јехове? (Псалам 50:16, 17). Или ће га прихватити као поуку? Да ли ће се покајати и исцелити? (Исаија 57:18; Језекиљ 18:23). Исаијино пророчанство указује да ће барем неки од бивших становника Јуде повољно реаговати на дисциплиновање. Почев од последњег стиха у 63. поглављу па кроз 64. поглавље, народ Јуде је представљен као скрушен народ који приступа Јехови са усрдном молитвом. Пророк Исаија упућује покајничку молитву у корист својих земљака у будућем изгнанству. Док то чини он говори о предстојећим догађајима као да се одигравају пред његовим очима.
Самилостан отац
3. (а) Како Исаијина пророчанска молитва узвисује Јехову? (б) Како Данилова молитва показује да Исаијина пророчанска молитва представља мисли покајничких Јевреја у Вавилону? (Види оквир на 362. страни.)
3 Исаија се моли Јехови следећим речима: „Погледај ти с неба и види, погледај из светог, славног стана свога.“ Пророк говори о духовним небесима где пребивају Јехова и његова невидљива духовна створења. Изражавајући мисли Јевреја у изгнанству Исаија даље каже: „Где је ревност твоја и сила твоја? Милосрђе твоје велико [„комешање утробе“, NW] и милост твоја, не обраћају се више к мени“ (Исаија 63:15). Јехова задржава своју силу и контролише своја дубока осећања — ’комешање своје утробе, и милост‘ — према свом народу. Па ипак, Јехова је ’Отац‘ јеврејског народа. Аврахам и Израел (Јаков) су преци тог народа, али кад би се вратили у живот можда би најрадије одбацили своје отпадничко потомство. Јехова је милостивији од њих (Псалам 27:10). Исаија са захвалношћу каже: „Ти, Јехова, ти си отац наш, који се од искона спаситељ наш називаш“ (Исаија 63:16).
4, 5. (а) У ком смислу је Јехова дао да његов народ зађе с његовог пута? (б) Какво обожавање Јехова жели?
4 Исаија наставља искреним речима: „Зашто си нам дао да зађемо, Јехова, с путева твојих, да отврдне срце наше, да се тебе не бојимо? Врати се за љубав слуга својих, наслеђа племена свога!“ (Исаија 63:17). Да, Исаија се моли да Јехова поново обрати пажњу на своје слуге. Међутим, у ком смислу је Јехова дао Јеврејима да зађу с његових путева? Да ли је Јехова крив што им је срце отврдло и навело их да га се не боје? Није, али им је то дозволио, и у свом очају Јевреји се жале што им је Јехова дао ту слободу (Излазак 4:21; Немија 9:16). Волели би да се Јехова умешао и спречио их да чине зло.
5 Наравно, Бог тако не поступа с људима. Ми имамо слободну вољу и Јехова нам дозвољава да сами одлучимо да ли ћемо га слушати или нећемо (Поновљени закони 30:15-19). Јехова жели обожавање које долази из срца и мисли, и на које нас покреће искрена љубав. Зато је дозволио Јеврејима да искористе слободну вољу, иако им је то омогућило да се побуне против њега. На тај начин је дао да им срца отврдну (2. Летописа 36:14-21).
6, 7. (а) Које су последице тога што су Јевреји напустили Јеховине путеве? (б) Коју су узалудну жељу изражавали, и шта Јевреји немају право да очекују?
6 Које су последице? Исаија пророчански каже: „Народ твој за мало држа земљу; непријатељи наши светилиште погазише твоје. Одавна ми постадосмо народ којим ти не управљаш и који се именом твојим не призива“ (Исаија 63:18, 19). Јеховин народ је неко време поседовао светилиште. Затим је Јехова дозволио да оно буде уништено, а његов народ изгнан. Кад се то десило било је као да није ни постојао савез између њега и Аврахамовог потомства и као да се његово име није призивало у том народу. А сада, као заробљеници у Вавилону, Јевреји очајно запомажу: „Ох, кад би ти раздро небеса и сишао! Горе би се пред тобом помериле, као што распламти огањ од сувога грања и пари се вода узаврела; име твоје познали би непријатељи твоји, и дрхтали би народи пред тобом“ (Исаија 64:1, 2). Јехова је без сумње довољно моћан да их спасе. Он би сигурно могао да сиђе и да се бори за свој народ, да раздре владајуће системе налик небесима и да разбије царства налик планинама. Јехова би могао да обзнани своје име тако што би показао ватрену ревност у корист свога народа.
7 Јехова је раније тако нешто већ урадио. Исаија се присећа: „Кад си ти чудеса којима се ни надали нисмо чинио, ти си силазио и горе се пред тобом померише“ (Исаија 64:3). Таква величанствена дела показују Јеховину моћ и Божанство. Међутим, неверни Јевреји Исаијиног доба немају право да очекују од Јехове да за њих нешто тако уради.
Само Јехова може спасти
8. (а) Како се Јехова разликује од лажних богова народа? (б) Зашто Јехова ништа не ради да спасе свој народ иако то може? (в) Како Павле цитира и примењује Исаију 64:4? (Види оквир на 366. страни.)
8 Лажни богови не спасавају своје обожаваоце моћним делима. Исаија пише: „Никад се не чу нити рече, нити је икад око другог бога осим тебе видело да тако учини онима који се у њега уздају. Ти испред онога који радо правду твори идеш и пред онима који путем твојим иду и помињу те“ (Исаија 64:4, 5а). Сам Јехова „награђује оне који га усрдно траже“ (Јеврејима 11:6). Он штити оне који праведно поступају и оне који га се сећају (Исаија 30:18). Да ли су Јевреји тако радили? Нису. Исаија каже Јехови: „Али си се разгневио што смо ми згрешили, и ми дуго зато трпимо док се не спасемо“ (Исаија 64:5б). Пошто Божји народ дуго и упорно греши, нема основе да Јехова уздржава гнев и да ради на њиховом спасењу.
9. Чему се могу надати Јевреји који се кају, и шта из тога можемо научити?
9 Ови Јевреји не могу избрисати прошлост, али ако се покају и врате чистом обожавању могу се надати да ће им бити опроштено и да ће имати благослове. Јехова ће у своје време наградити покајнике тако што ће их ослободити из вавилонског ропства. Па ипак, треба да буду стрпљиви. Иако се кају Јехова неће променити свој временски распоред. Међутим, ако буду опрезни и одазову се на Јеховину вољу, могу бити сигурни да ће на крају бити ослобођени. Слично томе, хришћани данас стрпљиво чекају на Јехову (2. Петрова 3:11, 12). Ми примамо к срцу речи апостола Павла који је рекао: „Не одустајмо од тога да чинимо оно што је врсно, јер ћемо кад буде време пожњети ако се не уморимо“ (Галатима 6:9).
10. Која се неспособност искрено признаје у Исаијиној молитви?
10 Исаијина пророчанска молитва је више од формалног признања греха. Њоме се изражава искрено признање да народ не може сам себе спасти. Пророк каже: „Сви смо ми као нечисти, и сва правда наша као хаљина нечиста; сви смо ми као лист увенули, а безакоња нас наша као ветар разносе“ (Исаија 64:6). При крају изгнанства, Јевреји који се кају можда више не поступају отпаднички. Можда се окрећу Јехови и поступају праведно. Али још увек су несавршени. Када се ради о окајању греха, њихова добра дела, премда су за похвалу, нису ништа боља од нечисте хаљине. То што им Јехова опрашта јесте незаслужени дар на основу његове милости. То није нешто што се може зарадити (Римљанима 3:23, 24).
11. (а) Које нездраво духовно стање постоји међу већином јеврејских изгнаника, и зашто је то можда тако? (б) Ко су изврсни примери вере током изгнанства?
11 Шта Исаија види док гледа у будућност? Пророк се моли следећим речима: „Никог нема да твог имена призива, да се прене и тебе се држи. И ти сакри лице своје од нас и пушташ да пропадамо с безакоња својих“ (Исаија 64:7). Духовно стање народа је страшно лоше. Припадници тог народа не призивају Божје име у молитви. Иако више нису криви за велики грех идолопоклонства, очигледно су немарни што се тиче обожавања, и ’нема никога да се прене и да се држи‘ Јехове. Јасно је да немају здрав однос са Створитељем. Неки можда сматрају да нису достојни да се обрате Јехови у молитви. Други се можда баве свакодневним стварима и при томе га не узимају у обзир. Наравно, међу изгнаницима има таквих појединаца као што су Данило, Ананија, Мисаило, Азарија и Језекиљ, и они су изврсни примери вере (Јеврејима 11:33, 34). Док се 70-годишње раздобље заточеништва ближи крају, такви људи као што су Агеј, Захарија, Зоровавељ и првосвештеник Исус спремни су да преузму изврсно вођство у призивању Јеховиног имена. Па ипак, Исаијина пророчанска молитва изгледа да описује стање већине изгнаника.
„Послушност више вреди од жртве“
12. Како Исаија изражава да су Јевреји који се кају спремни да промене своје понашање?
12 Јевреји који се кају спремни су да се мењају. Исаија их заступа и моли се Јехови следећим речима: „Ал’ си ти, Јехова, ипак отац наш; ми смо глина и ти си нас градио [„ти си наш лончар“, ДК], сви смо дело руку твојих“ (Исаија 64:8). Ове речи још једном потврђују да Јехова као Отац, то јест Давалац живота, има ауторитет (Јов 10:9). Јевреји који се кају упоређени су с меком глином. Они који реагују на дисциплиновање од Јехове, у фигуративном смислу могу се обликовати, то јест формирати, у складу с Божјим мерилима. Али то се може десити само ако им Јехова, Лончар, опрости. Зато га Исаија два пута моли да се сети да су Јевреји његов народ: „Не гневи се, Јехова, до краја, не помињи једнако неправде наше, погледај на нас, сви смо народ твој“ (Исаија 64:9).
13. У каквом је стању израелска земља док је Божји народ у изгнанству?
13 Током изгнанства Јевреји не пате само зато што су заробљени у једној паганској земљи. Тиме што су Јерусалим и храм у њему опустошени нанета је срамота и њима и њиховом Богу. У Исаијиној покајничкој молитви спомињу се неке ствари које су узроковале ту срамоту: „Свети твоји градови пустиње постадоше; Сион опусте, Јерусалим пустош поста. Дом наш свети и славни, у коме те оци наши хвалише, изгоре, и све што нам мило беше потрвено је“ (Исаија 64:10, 11).
14. (а) Како је Јехова упозорио на постојећу ситуацију? (б) Премда је Јехова налазио задовољство у храму и жртвама које су се тамо приносиле, шта је важније?
14 Наравно, Јехова добро зна какво је стање ствари у постојбини Јевреја. Око 420 година пре уништења Јерусалима, он је упозорио свој народ да ће их „истребити из земље“ и да ће ’одбацити‘ прелепи храм ако буду застранили од његових заповести и ако буду служили другим боговима (1. Краљевима 9:6-9). Истина, Јехова је налазио задовољство у тој земљи коју је дао свом народу, у величанственом храму изграђеном њему у част и жртвама које су му приносили. Али лојалност и послушност су важније од материјалних ствари, па чак и од жртава. Пророк Самуило је с правом рекао краљу Саулу: „Зар су миле Јехови жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас Јеховин? Гле, послушност више вреди од жртве, и слушање речи његове више вреди од претилине овнујске“ (1. Самуилова 15:22).
15. (а) Коју молбу Исаија пророчански упућује Јехови, и како је она услишена? (б) Који догађаји су довели до тога да Јехова на крају одбаци Израел као народ?
15 Па ипак, може ли Бог Израела да гледа пропаст свог народа који се каје и да се не сажали? Тим питањем Исаија завршава пророчанску молитву. У корист изгнаних Јевреја он моли: „Хоћеш ли се и даље устезати, Јехова? Хоћеш ли ти замукнути и једнако нас жалостити?“ (Исаија 64:12). Као што се испоставило, Јехова је заиста опростио свом народу и 537. пре н. е. вратио их је у домовину тако да су могли тамо да обнове чисто обожавање (Јоил 2:13). Међутим, вековима касније Јерусалим и његов храм били су још једном уништени, а народ који је у савезу с Богом био је коначно одбачен. Зашто? Зато што је Јеховин народ застранио од његових заповести и одбацио Месију (Јован 1:11; 3:19, 20). Када се то десило Јехова је заменио Израел једном новом нацијом, духовном нацијом, то јест ’Израелом Божјим‘ (Галатима 6:16; 1. Петрова 2:9).
Јехова, онај који ’слуша молитве‘
16. Шта Библија научава што се тиче Јеховиног опраштања?
16 Из онога што се десило Израелцима можемо извући важне поуке. Видимо да је Јехова ’добар и да опрашта‘ (Псалам 86:5). Пошто смо несавршена створења наше спасење зависи од његовог милосрђа и опраштања. Никаквим поступцима не можемо заслужити те благослове. Међутим, Јехова не опрашта свима одреда. Бог ће опростити само онима који се покају за своје грехе и обрате се (Дела апостолска 3:19).
17, 18. (а) Како знамо да је Јехова искрено заинтересован за наше мисли и осећања? (б) Зашто је Јехова стрпљив с грешним људима?
17 Такође учимо да је Јехова живо заинтересован за наше мисли и осећања када их изражавамо у молитви. Он ’слуша молитве‘ (Псалам 65:3, 4). Апостол Петар нам гарантује „Очи [су] Јеховине на праведницима, и уши су му управљене на њихово усрдно мољење“ (1. Петрова 3:12). Даље, учимо да покајничка молитва мора укључивати понизно признање греха (Пословице 28:13). Међутим, то не значи да можемо искоришћавати Божје милосрђе. Библија упозорава хришћане ’да не прихвате Божју незаслужену доброту, а онда да промаше њену сврху‘ (2. Коринћанима 6:1).
18 На крају, учимо која је сврха тога што је Бог стрпљив са својим грешним народом. Апостол Петар је објаснио да је Јехова стрпљив „јер не жели да ико буде уништен него да сви дођу до покајања“ (2. Петрова 3:9). Међутим, они који упорно злоупотребљавају Божје стрпљење на крају ће бити кажњени. У вези с тим читамо следеће: „[Јехова] ће свакоме вратити по његовим делима: вечни живот онима који истрајношћу у делу које је добро траже славу и част и нераспадљивост; а за оне који су свадљиви и који нису послушни истини, него су послушни неправедности, биће срџба и гнев“ (Римљанима 2:6-8).
19. Које ће непроменљиве особине Јехова увек испољавати?
19 Тако је Бог поступао с древним Израелом. Наш однос с Јеховом вођен је данас тим истим начелима јер се он не мења. Иако с правом кажњава оне који су то заслужили, он ће увек бити „Јехова, Бог милостив и милосрдан, спор на гнев и обилан добротом и верношћу, који чува љубав своју до хиљадитих поколења, који прашта безакоња и неправде и греха“ (Излазак 34:6, 7).
[Питања за разматрање]
[Оквир⁄Слике на 362. страни]
Данилова покајничка молитва
Пророк Данило је живео у Вавилону све време током 70-годишњег заробљеништва Јевреја. Отприлике 68. године изгнанства, Данило је из Јеремијиног пророчанства разумео да се ближи крај привременог боравка Израелаца у тој земљи (Јеремија 25:11; 29:10; Данило 9:1, 2). Данило се обратио Јехови у молитви — покајничкој молитви у корист читавог јеврејског народа. Данило каже: „Ја окренух лице своје ка Јехови да га тражим молитвама и молбама, постећи и узимајући кострет и пепео. Ја се помолих Јехови, Богу своме, и рекох ову исповест“ (Данило 9:3, 4).
Данило је изрекао ту молитву око две стотине година након што је Исаија записао пророчанску молитву која се налази у 63. и 64. поглављу његове књиге. Нема сумње у то да су се многи искрени Јевреји молили Јехови током тих тешких година изгнанства. Међутим, Библија истиче Данилову молитву која је очигледно одражавала осећања многих верних Јевреја. Зато ова молитва показује да су осећања из Исаијине пророчанске молитве заиста била осећања верних Јевреја у Вавилону.
Запази неке сличности између Данилове и Исаијине молитве:
Исаија 64:10, 11 Данило 9:16-18
[Оквир на 366. страни]
„Око није видело“
У писму упућеном Коринћанима, апостол Павле је цитирао књигу Исаије када је написао: „Као што је написано: ’Око није видело ни ухо није чуло, нити се појавило у човечјем срцу, оно што је Бог припремио за оне који га воле‘“ (1. Коринћанима 2:9). a Ни Павлова изјава а ни Исаијине речи не указују на оно што је Јехова спремио за свој народ у небеском наслеђу нити у будућем земаљском рају. Павле примењује Исаијине речи на благослове које су већ имали хришћани у првом веку, као што је разумевање дубљих Божјих ствари и добијање духовног просветљења од Јехове.
Ми можемо разумети дубоке духовне ствари тек када дође време да их Јехова открије — па чак и тада, само ако смо духовне особе које имају близак однос с Јеховом. Павлове речи се односе на оне који имају мало духовности или је уопште немају. Њихове очи не виде, то јест не разабиру духовне истине, а њихове уши не чују, то јест не разумеју такве ствари. Таквим људима уопште не улази у срце спознање о стварима које је Бог припремио за оне који га воле. Али људима који су предани Богу, као што је био Павле, Бог је открио те ствари посредством свог духа (1. Коринћанима 2:1-16).
[Фуснота]
a Павлове речи нису у целини цитиране онако како стоје у Хебрејским списима. Изгледа да је комбиновао мисли из Исаије 52:15; 64:4 и 65:17.
[Слика на 367. страни]
Божји народ је поседовао Јерусалим и његов храм „за мало“
