Поглавље 16

Да ли је нормално да толико тугујем?

МИЧЕЛ се присећа дана када му је умро отац: „Био сам шокиран... ’То не може бити истина‘, стално сам себи понављао.“

Можда је умро неко ко ти је пуно значио — родитељ, брат, сестра или пријатељ. Ти не осећаш само жалост, него и гнев, збуњеност и страх. Колико год се трудиш, не можеш зауставити сузе. Или бол који осећаш задржаваш у себи.

Сасвим је природно реаговати на смрт вољене особе снажним емоцијама. Чак су Исусу ’навреле сузе‘ и ’устресао се у духу‘ када је чуо за смрт једног доброг пријатеља (Јован 11:33-36; упореди 2. Самуелова 13:28-39). Знати да су се и други осећали као и ти може ти помоћи да лакше пребродиш губитак.

Порицати да је истина

Најпре се можда осећаш укочено. Можда се дубоко у себи надаш да је то само ружан сан и да ће неко доћи ко ће те пробудити, и да ће све бити као и пре. На пример, Синдина мајка је умрла од рака. Синди објашњава: „Још се нисам помирила с тим да је нема. Када се догоди нешто о чему бих с њом иначе разговарала, несвесно кажем себи: ’То морам испричати мами.‘“

Ожалошћене особе су склоне томе да поричу смртни случај. Оне би чак могле мислити да су умрлог изненада виделе на улици, у аутобусу који је пролазио или у подземној железници. Било каква тренутна сличност може распламсати наду да је све  можда била заблуда. Не заборавимо, Бог је створио човека да живи, не да умре (Постање 1:28; 2:9). Зато је сасвим нормално да се тешко миримо са смрћу.

„Како ми је то могла учинити?“

Немој бити изненађен ако према умрлом с времена на време осећаш чак гнев. Синди се присећа: „Када је мама умрла, било је тренутака када сам помислила: ’Ниси нам рекла да ћеш умрети. Једноставно си отишла.‘ Осећала сам се напуштеном.“

И смрт брата или сестре може изазвати таква осећања. „Скоро је смешно љутити се на некога ко је умро“, објашњава Карен, „али када је умрла моја сестра, реаговала сам тако. ’Како је могла умрети и мене оставити саму? Како ми је то могла учинити?‘ Стално су ми такве мисли пролазиле главом.“ Неки су можда љути на умрлога, јер је његова смрт изазвала велику бол. Други се осећају занемарено и чак су кивни због тога што се болесном брату или сестри пре смрти поклањало много времена и пажње. Ожалошћени родитељи који, из страха да не изгубе још једно дете одједном постају превише забринути, такође могу изазвати зловољу према умрлом.

„Да сам бар...“

Осећања кривице такође су честа реакција. Питања и сумње роје се по глави. ’Јесмо ли могли учинити још нешто? Да ли је требало да идемо код другог лекара?‘ А онда долазе оптужбе: ’Да сам бар...‘ ’Да се бар нисмо толико често свађали!‘ ’Да сам бар био љубазнији!‘ ’Да сам бар уместо њега отишао у куповину!‘

Мичел каже: „Желео бих да сам био стрпљивији и да сам имао више разумевања за свог оца. Можда је  и у кући требало више да помажем, тако да би му било лакше када је долазио кући.“ А Елиза запажа: „Када се мама разболела и изненада умрла, многи конфликти су остали нерешени. Сада ме муче осећања кривице. Пада ми на ум све оно што је требало да јој кажем, све оно што није требало да јој кажем, све што сам учинила погрешно.“

Чак би могао себе окривљавати за оно што се догодило. Синди се сећа: „Имала сам осећање кривице због свих препирки што смо их имали, због свих брига што сам их задала мами. Имала сам осећај да сам бригама што сам јој их задавала можда допринела њеној болести.“

„Шта да кажем својим пријатељима?“

Једна удовица прича о свом сину: „Џони није желео другој деци да каже да му је умро отац. То га је збуњивало, а љутило га је што је био збуњен.“

 У књизи Death and Grief in the Family се објашњава: „’Шта да кажем својим пријатељима?‘ То је питање које је за многу децу [којој је преминуо брат или сестра] од велике важности. Често имају осећај да њихови пријатељи не разумеју шта они проживљавају. Када покушају да опишу велики губитак, сусрећу се каткада са забезекнутим лицима или чудноватим погледима... Зато се уцвељено дете може осећати одбачено, усамљено, а понекад чак себи изгледа чудно.“

Схвати да други понекад једноставно не знају шта треба да кажу ожалошћеном пријатељу — зато не кажу ништа. Твој губитак их може подсетити да и они могу изгубити некога кога воле. Пошто не желе да их неко на то подсећа, они те можда избегавају.

Суочити се са жалошћу

Сазнање да је жалост нешто сасвим нормално представља велику помоћ да се с тиме ухватиш у коштац. Али, ако се пориче реалност, фаза жалости се само одуговлачи. Понекад породица оставља за столом празно место као да ће умрли доћи да једе. Међутим, једна породица је поступила другачије. Мајка каже: „Никада више нисмо седели за кухињским столом по истом распореду. Мој супруг је седео  на Давидовом месту, а то је помогло да се испуни та празнина.“

Такође је од помоћи схватити да, додуше, постоје ствари које је требало или није требало рећи или учинити, али оне обично нису разлог због ког је вољена особа умрла. Осим тога, Библија нам каже: „Сви ми у многоме грешимо“ (Јаков 3:2).

Повери своја осећања другима

Др Ерл Гролман (Earl Grollman) препоручује: „Није довољно само препознати своја противречна осећања; мораш се отворено суочити с њима... Тада је време да повериш своја осећања другима.“ То није време да се усамљујеш (Пословице 18:1).

Др Гролман каже о потиснутој жалости: „Тако се само продужава време патње и одуговлачи процес жалости.“ Он саветује: „Потражи доброг слушаоца, пријатеља који разуме да су твоја многобројна осећања нормална реакција на твоју дубоку жалост.“ Родитељ, брат, сестра, пријатељ или старешина у хришћанској скупштини често представља прави ослонац.

Али, шта ако ти се плаче? Др Гролман додаје: „Код неких су сузе најбоља терапија против емоционалног оптерећења. То важи и за мушкарце као и за жене и децу. Плач је природан начин да се ублажи или ослободи бол и патња.“

Међусобно се помагати као породица

И твоји родитељи могу за тебе бити велика помоћ у време жалости — као и ти за њих. На пример, Џејн и Сара из Енглеске изгубиле су свог 23-годишњег брата Дерела. Како су савладале своју жалост? Џејн  одговара: „Пошто нас је сада било четворо, ја сам отишла и радила све с татом, а Сара је радила све с мамом. Тако нисмо били сами.“ Џејн се још присећа: „Никада пре нисам видела тату како плаче. Плакао је више пута и с једне стране је то било добро. Када гледам уназад, срећна сам што сам била ту да га утешим.“

Нада која јача

Млади Давид из Енглеске изгубио је своју 13-годишњу сестру Жанет, која је умрла од Ходгкинове болести. Он каже: „Једна од ствари која ми је много помогла био је библијски стих који је био цитиран на погребном говору. Гласи овако: ’Јер је Бог утврдио дан у који намерава судити настањеној земљи у праведности... и дао гаранцију свим људима тиме што је Исуса ускрснуо из мртвих.‘ Говорник је у вези ускрсења нагласио израз ’гаранцију‘. Након погреба то је за мене био велик извор снаге“ (Дела 17:31 New World Translation; види и Марко 5:35-42; 12:26, 27; Јован 5:28, 29; 1. Коринћанима 15:3-8).

Библијска нада у ускрсење не уклања жалост. Ти никада нећеш заборавити вољену особу. Међутим, многи су нашли праву утеху у библијским обећањима, а као резултат тога, почели су постепено да се опорављају од болног губитка вољене особе.

Питања за разговор

◻ Да ли сматраш да је природно жалити за вољеном особом која је умрла?

◻ Какве емоције проживљава ожалошћена особа, и зашто?

◻ Како може ожалошћена млада особа изаћи на крај са својим осећањима?

◻ Како можеш утешити пријатеља који је изгубио вољену особу?

[Истакнути текст на 128. страни]

„Још се нисам помирила с тим да је нема... Несвесно кажем себи: ’То морам испричати мами‘“

[Истакнути текст на 131. страни]

„Када је мама умрла... помислила сам: ’Ниси нам рекла да ћеш умрети. Једноставно си отишла.‘ Осећала сам се напуштеном“

[Слика на 129. страни]

„Не могу да схватим да ми се то догодило!“

[Слика на 130. страни]

Када изгубимо некога кога смо волели, потребна нам је подршка саосећајне особе