Поглавље 14

Како да се ослободим усамљености?

Субота увече. Дечак седи сам у својој соби.

„Мрзим викенд!“ виче он. Али, у његовој соби нема никога ко би га могао чути. Листа један часопис и угледа слику која приказује групу младих људи на плажи. Завитла часопис о зид. Очи му се пуне сузама. Гризе доњу усну, али сузе незаустављиво теку низ образе. Како се против тога не може борити, пада на кревет и јеца: „Зашто ме увек изостављају?“

ОСЕЋАШ ли се и ти понекад тако — одсечено од света, усамљено, бескорисно и празно? Ако је тако, немој очајавати. Усамљеност, додуше, није забавна, али од ње се не умире. Једноставно речено, усамљеност је знак упозорења. Глад те упозорава да треба да једеш. Усамљеност те упозорава да ти је потребно друштво, људска близина и присност. Храна нам је потребна да би наш организам исправно функционисао. А друштво нам је потребно да бисмо се осећали добро.

 Јеси ли икада посматрао ужарено угљевље? Када један комад угљена узмеш са гомиле, жар тог комада угљена се угаси. Али, ако га опет вратиш на гомилу, он се опет ужари. Слично и ми људи не можемо изоловани дуго „жарити“, односно добро функционисати. У нас је уграђена потреба за друштвом.

Сам, али не и усамљен

Есејист Хенри Дејвид Тороу (Henry David Thoreau) је писао: „Никада нисам нашао друга који је толико друштвен као што је самоћа.“ Слажеш ли се с њим? „Да“, каже Бил (20 година). „Волим природу. Понекад се са својим малим чамцем одвезем на језеро. Седим тамо сатима сасвим сам. Тада имам времена да размишљам шта чиним са својим животом. То је заиста величанствено.“ Двадесетједногодишњи Стивен је истог мишљења. „Живим у великом небодеру“, каже он, „и понекад одем на кров зграде, само да будем сам. Тамо могу у миру размишљати и молити се. То ми добро дође.“

Да, ако их добро искористимо, тренуци самоће нас могу испунити дубоким задовољством. Исус је такође уживао у томе да повремено буде сам: „У јутро, пре сванућа, уста, изиђе и отиде на једно осамљено место и помоли се онде“ (Марко 1:35). Јехова није рекао: ’Није добро да човек буде накратко сам.‘ Не, него је рекао да није добро за човека да „остане и даље сам“ (1. Мојсијева 2:18-23, New World Translation). Дуже време самоће може довести до усамљености. Библија упозорава: „Ко се издваја, тежиће за властитим себичним жељама; противиће се свакој примењеној мудрости“ (Пословице 18:1, NW).

 Привремена усамљеност

Међутим, повремено смо усамљени због околности које су изван наше контроле, као што је на пример пресељење, далеко од добрих пријатеља. Стивен се присећа: „Тамо где сам пре становао имао сам пријатеља Џејмса; били смо приснији него браћа. Знао сам да ће ми после пресељења недостајати.“ Стивен је застао, као да у мислима још једном преживљава растанак. „Када је требало да уђем у авион, стегло ме је у грлу. Загрлили смо се и онда сам отишао. Имао сам осећај да губим нешто драгоцено.“

Како се Стивен снашао у својој новој средини? „Било је тешко“, каже он. „Тамо где сам пре становао, пријатељи су ме волели, али овде су неке колеге с посла изазивале у мени осећај да ништа не вредим. Сећам се да сам понекад гледао на сат, бројао четири сата уназад — то је била временска разлика — и размишљао шта бисмо Џејмс и ја сада радили. Осећао сам се усамљено.“

Када не иде све онако како желимо, често смо склони да жалимо за прошлошћу. Међутим, Библија каже: „Не кажи: ’Шта је то, те су пређашњи дани бољи од ових?‘“ (Проповедник 7:10, NW). Чему овај савет?

Као прво, околности се могу окренути набоље. Зато истраживачи често говоре о „привременој усамљености“. Стивен је савладао своју усамљеност. Како? Он  прича: „Разговарао сам о својим осећањима с неким ко је имао за мене разумевања. То ми је помогло. Не може се живети у прошлости. Присилио сам се да упознам друге људе, да покажем интерес за њих. Успело је; пронашао сам нове пријатеље.“ А како је са Џејмсом? ’Нисам био у праву. Пресељењем се наше пријатељство није распало. Недавно сам га назвао. Разговарали смо и разговарали, сат и 15 минута.‘

Хронична усамљеност

Понекад, међутим, мучни осећај усамљености траје. Савладати га чини се немогућим. Рони, средњошколац, прича: „Осам година већ идем у ову школу, али за све то време нисам успео да стекнем ни једног јединог пријатеља!... Нико не зна шта ја осећам и никога није брига. Понекад ми се учини да то више не могу подносити!“

Као многи тинејџери, и Рони проживљава такозвану хроничну усамљеност. Озбиљнија је од пролазне усамљености. Стручњаци чак сматрају да се те две врсте усамљености толико „разликују као обична прехлада и упала плућа“. Али, баш као што се може излечити упала плућа, може се победити и хронична усамљеност. Први корак је да покушаш да схватиш узрок усамљености (Пословице 1:5). Оно што каже 16-годишња Ронда, тачно погађа најчешћи узрок хроничне усамљености: „Мислим да је разлог зашто се  осећам тако усамљеном тај што не можеш имати пријатеље ако имаш лоше мишљење о себи. А ја вероватно не волим себе баш превише“ (Lonely in America).

Рондина усамљеност има унутрашње узроке. Њено мањкаво самопоштовање ствара препреку која је спречава да према другима буде отворена и да склапа пријатељства. Један стручњак објашњава: „Међу хронично усамљенима уобичајени су изрази као што су ’Нисам привлачан‘, ’Нисам интересантан‘, ’Ништа не вредим‘.“ Кључ за савладавање усамљености је у стицању самопоштовања. (Види 12. поглавље.) Ако облачиш у Библији споменуту „нову личност“, која се одликује доброхотношћу, понизношћу и благошћу, твоје ће самопоштовање сигурно расти! (Колошанима 3:9-12, NW).

Даље, док будеш учио да волиш самога себе, други ће бити привучени твојим допадљивим особинама. Али, исто као што пуну лепоту боја неког цвета видиш тек када се сасвим отвори, тако и други могу у потпуности ценити твоје особине само ако им се отвориш.

Пробити лед

’За усамљене је‘, према једној публикацији Америчког националног института за ментално здравље, ’најбоље ићи међу људе‘. Ова је препорука сагласна с библијским саветом да се ’раширимо‘ и показујемо ’саосећање‘ или способност уживљавања (2. Коринћанима 6:11-13; 1. Петрова 3:8). То делује. Показивање занимања за друге одвраћа твоју пажњу од усамљености, а осим тога подстиче друге да се занимају за тебе.

Деветнаестогодишња Натали је зато одлучила да не чека скрштених руку да је неко поздрави. ’И ја морам  бити љубазна‘, каже она. ’Иначе ће људи мислити да сам уображена.‘ Започни с осмехом. Можда ће ти друга особа узвратити смешењем.

Следећи корак је започињање разговора. Лилиан, стара 15 година, признаје: „Прићи особама које нисам поближе познавала, било је за мене заиста страшно. Бојала сам се да ме неће прихватити.“ Како Лилиан започиње разговор? Она каже: „Постављам једноставна питања, као на пример: ’Одакле си?‘ ’Знаш ли тог и тог?‘ Можда обоје познајемо исту особу и већ се развија разговор.“ Љубазна дела и великодушност помоћи ће и теби да градиш драгоцена пријатељства (Пословице 11:25).

Мисли и на то да можеш имати пријатеља који те никада неће разочарати. Исус Христ је рекао својим ученицима: „Нисам сам, јер је Отац са мном“ (Јован 16:32, NW). Јехова може постати и твој најближи пријатељ. Упознај његову личност читањем Библије и посматрањем његових дела стварања. Јачај своје пријатељство с њим кроз молитву. Ускоро ћеш утврдити да је пријатељство с Јеховом Богом најбољи лек против усамљености.

Ако се ипак с времена на време осећаш усамљено, немој бити узнемирен. То је потпуно нормално. Али, шта ако си претерано стидљив, па не можеш стећи пријатеље и бити с другима?

Питања за разговор

◻ Да ли је самоћа обавезно нешто лоше? Има ли самоћа предности?

◻ Зашто је усамљеност у већини случајева пролазна? Јеси ли то утврдио и код себе?

◻ Шта је хронична усамљеност, и како је можеш савладати?

◻ Који су неки начини да ’пробијеш лед‘ између себе и других? Шта је код тебе имало успеха?

[Истакнути текст на 119. страни]

’За усамљене је‘, према Америчком националном институту за ментално здравље, ’најбоље ићи међу људе‘

[Слике на странама 116, 117]

Пријатељи могу остати у вези чак и на великој удаљености

[Слика на 118. страни]

Периоди самоће могу бити уживање