Поглавље 57

Саосећање према онима који пате

НАКОН што је Исус укорио фарисеје због њихових себичних предања, он одлази заједно са својим ученицима. Као што се можда присећамо, већ је једном с њима покушао да оде да се мало одморе, али је одмор прекинут јер их је мноштво народа пронашло. Сада се са својим ученицима упућује у подручје Тира и Сидона, које лежи много километара даље на северу. Очигледно је то једино путовање при ком Исус са својим ученицима одлази ван граница Израела.

Кад су пронашли кућу где могу остати, он изражава жељу да њихово место задржавања остане непознато. Али, чак и у овом неизраелском подручју сазнаје се за њега. Нека Гркиња, која је рођена овде у Феникији, проналази га и почиње да га моли: ”Смилуј ми се, Господе, сине Давидов. Кћерка ми је тешко опседнута демонима.“ Али, Исус не одговара ни речи.

Коначно ученици кажу Исусу: ”Отпусти је; јер непрестано виче за нама.“ Исус објашњава зашто се на њу не обазире: ”Нисам послан никоме другоме до изгубљеним овцама дома Израелова.“

Али, жена не одустаје. Она се приближава Исусу и баца се пред њега. Она га моли: ”Господе, помози ми!“

Како само то искрено мољење жене мора дирати Исусово срце! Али, он поново указује на своју главну одговорност, наиме, да проповеда Израелцима, Божјем народу. Истовремено Исус алудира на предрасуду Јевреја према људима из других народа, а очигледно он тако жели испитати веру те жене. Каже: ”Није право узети хлеб деци и бацити га псићима.“

Кроз саосећајни тон свог гласа и кроз свој израз лица Исус сигурно открива своју унутарњу наклоност према не-Јеврејима. Он чак ублажује упоређивање пагана с псима тако што говори о ”псићима“. Жена није увређена, него прихвата Исусов осврт на предрасуде Јевреја и понизно утврђује: ”Да, Господе, али псићи заиста једу мрвице које падају са стола њихових господара.“

”О, жено, велика је твоја вера“, узвикује Исус. ”Нека ти се збуде онако како желиш.“ И збива се! Жена се враћа својој кући, а њена кћерка лежи на кревету потпуно здрава.

С обалног подручја крај Сидона упућује се Исус са својим ученицима преко земље у правцу горњих притока Јордана. Прелазе Јордан очигледно негде изнад Галилејског мора и доспевају у подручје Декаполиса, источно од мора. Тамо се успињу на неко брдо. Али, мноштво народа их проналази и носи своје узете, сакате, слепе и неме, као и многе који су у другом погледу болесни и унакажени. Нежно их постављају пред Исусове ноге и он их све лечи. Људи су задивљени кад виде да неми говоре, узети ходају, а слепи гледају, и хвале Бога Израелова.

Исус посвећује посебну пажњу једном човеку који је глув и има поремећај говора. Глуви су често сметени, нарочито у мноштву. Можда је Исус приметио изузетну нервозу тог човека. Зато га саосећајно узима на страну и удаљује се мало с њим од мноштва. Кад су сами, Исус му показује шта ће за њега учинити. Ставља прсте у човекове уши и након што је пљунуо, додирне му језик, погледа у небо, дубоко уздахне и каже: ”Отвори се.“ На то се човеку обнавља слух и може нормално говорити.

Након што је Исус обавио многа излечења, мноштво реагује с пуно цењења. Оно каже: ”Све је добро учинио. Чак чини да глуви чују и неми да говоре.“ Матеј 15:21-31; Марко 7:24-37.

▪ Зашто Исус не лечи дете Гркиње одмах?

▪ Куда се касније упућује Исус са својим ученицима?

▪ Како Исус показује саосећање према човеку који је глув и поремећен у говору?