17. поглавље

„Душе побијених“ добијају награду

1. У којем раздобљу живимо и по чему се то види?

 БОЖЈЕ Краљевство већ влада! Јахач на белом коњу ускоро ће извојевати коначну победу! Црвени, црни и бледи коњ галопирају нашом планетом! Нема сумње да се данас испуњавају пророчанства која је Исус изрекао о времену своје присутности (Матеј, 24. и 25. поглавље; Марко, 13. поглавље; Лука, 21. поглавље). Према томе, живимо у последњим данима овог поретка (2. Тимотеју 3:1-5). Зато обратимо пажњу на оно што се догађа када Јагње — Исус Христ — отвори пети печат на свитку. С којом ћемо се важном објавом сада упознати?

2. (а) Шта је Јован видео кад је отворен пети печат? (б) Зашто не треба да нас изненади запис о симболичном небеском олтару?

² Јован описује једну упечатљиву сцену: „Кад је Јагње отворило пети печат, видео сам у подножју олтара душе побијених због речи Божје и због сведочења које им је било поверено“ (Откривење 6:9). О чему се овде ради? О олтару на небу? Да. Овде Јован први пут спомиње олтар. Додуше, он је дотад већ описао Јехову на његовом престолу, херувиме који се налазе око њега, стаклено море, светиљке и 24 старешине који носе ка̂д — појединости које подсећају на Јеховин земаљски свети шатор у старом Израелу (Излазак 25:17, 18; 40:24-27, 30-32; 1. Летописа 24:4). Да ли онда треба да нас изненади што се и на небу налази симболични олтар? (Излазак 40:29).

3. (а) У ком смислу су се у некадашњем јеврејском светом шатору душе ’изливале на подножје олтара‘? (б) Зашто је Јован видео душе побијених сведока у подножју симболичног олтара на небу?

³ У подножју олтара налазе се „душе побијених због речи Божје и због сведочења које им је било поверено“. Шта све то значи? Сигурно се не односи на душе које су напустиле тело — као што су то веровали пагански Грци (Постанак 2:7; Језекиљ 18:4). Јован зна да душу, то јест живот, представља крв и да је у некадашњем јеврејском светом шатору свештеник крвљу жртвоване животиње шкропио олтар „са свих страна“ или ју је изливао „на подножје олтара за жртву паљеницу“ (Левитска 3:2, 8, 13; 4:7; 17:6, 11, 12). Према томе, животињске душе доводиле су се у везу с олтаром. Али зашто би се душе тих Божјих слугу, представљене крвљу, налазиле у подножју симболичног олтара на небу? Зато што се њихова смрт сматра жртвеном.

4. У ком смислу се смрт духом помазаних хришћана може сматрати жртвеном?

⁴ Сви они који су рођени као духовни Божји синови умиру жртвеном смрћу. Због улоге коју имају у Јеховином небеском Краљевству његова воља је да се одрекну наде у вечни живот на земљи и на тај начин је такорећи жртвују. У том погледу они умиру жртвеном смрћу дајући тиме свој допринос потврђивању Јеховиног права да буде Врховни Владар (Филипљанима 3:8-11; упоредити с 2:17). То се заиста може рећи за оне које је Јован видео у подножју олтара. То су помазаници који су умрли мученичком смрћу зато што су ревно заступали Јеховину Реч и њега као Врховног Владара. Њихове су ’душе побијене због Речи Божје и због сведочења које им је било поверено‘.

5. У ком смислу душе мртвих верних хришћана вичу за осветом?

 ⁵ Јован описује шта даље види: „И викали су на сав глас: ’Колико још, Суверени Господе, свети и истинити, нећеш судити и осветити нашу крв на онима који живе на земљи?‘“ (Откривење 6:10). Како могу њихове душе, то јест крв, викати и тражити освету кад Библија открива да су мртви без свести? (Проповедник 9:5). Али, зар није Авељева праведна крв викала кад га је Каин убио? Јехова је тада рекао Каину: „Шта си урадио? Слушај! Крв твог брата виче к мени са земље“ (Постанак 4:10, 11; Јеврејима 12:24). Не ради се о томе да је Авељева крв дословно говорила, већ о томе да је он умро као невина жртва, а правда је захтевала да његов убица буде кажњен. Слично томе, и ови хришћански мученици су умрли као недужне жртве, а да би правда била задовољена, морају бити освећени (Лука 18:7, 8). Њихов вапај за осветом је гласан јер је на тај начин умрло на хиљаде хришћана. (Упоредити с Јеремијом 15:15, 16.)

6. Чија је невина крв била освећена 607. пре н. е.?

⁶ То бисмо могли упоредити с оним што се догађало у отпадничком краљевству Јуде након што је 716. пре н. е. почео да влада краљ Манасија. Он је пролио много недужне крви и вероватно је дао да се пророк Исаија претестерише (Јеврејима 11:37; 2. Краљевима 21:16). Премда се Манасија касније покајао и променио, кривица за крв је остала. Године 607. пре н. е. Вавилонци су опустошили Јуду „јер је Јехова тако наредио, да би га одбацио од себе због Манасијиних греха, због свега што је он учинио и због недужне крви коју је пролио, кад је недужном крвљу напунио Јерусалим. Зато Јехова није хтео да му опрости“ (2. Краљевима 24:3, 4).

7. Ко носи највећу кривицу за проливање „крви светих“?

⁷ Бројни појединци који су убијали Божје сведоке — како они из библијског тако и они из новијег доба — већ су одавно мртви. Али организација која је крива за њихово мучеништво још увек је веома активна и носи кривицу за њихову крв. То је Сатанина земаљска организација, то јест његово земаљско потомство. Ту се посебно истиче Вавилон Велики, светско царство криве религије. a Оно је описано као блудница која је „пијана од крви светих и од крви Исусових сведока“. Да, „у том се граду нашла крв пророка̂ и светих и свих који су побијени на земљи“ (Откривење 17:5, 6; 18:24; Ефешанима 4:11; 1. Коринћанима 12:28). Како је огромна та кривица за крв! Док год Вавилон Велики постоји, крв његових жртава вапиће за праведном осветом (Откривење 19:1, 2).

8. (а) Ко је све умро мученичком смрћу за време Јовановог живота? (б) Како су римски цареви прогонили хришћане?

⁸ Јован је био очевидац мучеништва помазаника у првом веку када је окрутна Змија са својим земаљским потомством повела рат против све бројније заједнице помазаних хришћана. Јован је видео како је наш Господ погубљен на мученичком стубу, затим како су погубљени и његов брат Јаков, ученик Стефан, апостоли Петар и Павле као и његови други блиски сарадници (Јован 19:26, 27; 21:15, 18, 19; Дела апостолска 7:59, 60; 8:2; 12:2; 2. Тимотеју 1:1; 4:6, 7). Године 64. н. е. римски цар Нерон свалио је на хришћане кривицу да су спалили Рим како би сузбио гласине да је он дао се тај град запали. Историчар Тацит је о томе написао: „Од [хришћана] осуђених на смрт начинише ругло, да огрнути у животињске коже изгину раздирани од паса, или прибијени на крст, b или да као упаљене бакље послуже као ноћно осветљење.“ Током следећег таласа прогонства, до ког је дошло за време владавине цара Домицијана (81-96. н. е.), Јован је изгнан на острво  Патмос. Догодило се оно што је Исус и рекао: „Ако су прогонили мене, прогониће и вас“ (Јован 15:20; Матеј 10:22).

9. (а) Које је ремек-дело преваре Сатана створио до четвртог века н. е. и чега је оно главни део? (б) Како су неки владари хришћанског света у оба светска рата поступали с Јеховиним сведоцима?

⁹ До четвртог века н. е. стара змија, Сатана Ђаво, створила је ремек-дело своје преваре, отпадничко хришћанство — то јест вавилонску религију под велом „хришћанства“. Оно је главни део Змијиног потомства. Из њега је настало мноштво међусобно сукобљених верских праваца. Попут некадашњих неверних Јевреја и то лажно хришћанство носи тешку кривицу за крв јер је у оба светска рата било дубоко уплетено у крвопролиће на обе зараћене стране. Неке политичке вође из „хришћанског“ света чак су искористиле те ратове као изговор за убијање Божјих помазаних слугу. О томе како је Хитлер прогонио Јеховине сведоке, Фридрих Зипфел је у једној својој књизи написао: „Трећина [Сведока] је погинула, било да су били погубљени било да су страдали од неког другог облика насилне смрти, глади, болести или ропског рада. То злостављање је по својој окрутности било без преседана, а разлог је било бескомпромисно заступање вере које се није могло ускладити с националсоцијалистичком идеологијом“ (Kirchenkampf in Deutschland). На лажно хришћанство и његово свештенство заиста се могу применити следеће речи: „На твојим скутовима налази се крв недужних сиромаха“ (Јеремија 2:34). c

10. Каквом прогонству су изложени многи младићи у великом броју земаља?

¹⁰ Од 1935, младићи који желе да остану верни Богу, а припадници су великог мноштва, носе највећи терет прогонства у многим земљама (Откривење 7:9). Чак и након завршетка Другог светског рата у Европи, у само једном граду обешено је 14 младих Јеховиних сведока. Који су злочин починили? ’Нису више хтели да се уче ратовању‘ (Исаија 2:4). У новије доба су у неким земљама Далеког истока и Африке неки младићи из истог разлога били на смрт претучени или стрељани. Ти млади мученици, непоколебљиви сарадници Исусове помазане браће, сигурно ће ускрснути на обећаној ’новој земљи‘ (2. Петрова 3:13; упоредити с Псалмом 110:3; Матејем 25:34-40; Луком 20:37, 38).

Дуга бела хаљина

11. У ком смислу помазани хришћани који умру као мученици добијају „дугу белу хаљину“?

¹¹ Након што је изнео доказе о томе како су древне Божје слуге сачувале чврсту веру, апостол Павле је рекао: „И сви су они због своје вере добили сведочанство да су Богу по вољи, али нису добили оно што им је било обећано, јер је Бог нама наменио нешто боље, да они не буду без нас учињени савршенима“ (Јеврејима 11:39, 40). Шта је то „нешто боље“ што су очекивали Павле и други помазани хришћани? Јован то види у следећој визији: „И сваки од њих је добио дугу белу хаљину и речено им је да још мало чекају, док  се не попуни број осталих робова, њихових другова и њихове браће, који треба да буду убијени као и они“ (Откривење 6:11). То што су добили „дугу белу хаљину“ указивало је на њихово ускрсење у бесмртни духовни живот. Они више не леже као побијене душе у подножју олтара, него ускрсавају као чланови групе представљене с 24 старешине који се клањају пред Божјим небеским престолом. Тамо и сами добијају престоле, што показује да су добили краљевски положај. А то што су ’одевени у беле хаљине‘ показује да их Јехова сматра праведнима, достојнима почасног положаја пред њим у његовим небеским дворима. Тиме се испуњава обећање које је Исус дао верним помазаним хришћанима у Сарду: „Тако ће онај ко победи бити одевен у беле хаљине“ (Откривење 3:5; 4:4; 1. Петрова 1:4).

12. У ком смислу ускрснули помазаници ’чекају још мало‘ и до када ће то бити?

¹² Према свим показатељима, то небеско ускрсење започело је 1918, након што је Исус устоличен 1914. године и након што је у својству Краља започео своје победничко јахање очистивши небо од Сатане и његових демона. Па ипак, ускрснулим помазаницима је речено да „још мало чекају, док се не попуни број осталих робова, њихових другова“. Припадници „Јованове класе“ који су још увек на земљи морају у кушњама и прогонствима доказати своју верност Богу, а неки од њих ће можда бити и убијени. Међутим, на крају ће Бог извршити освету над блудницом Вавилоном Великим и њеним политичким љубавницима због проливене крви свих праведника на земљи. У међувремену, ускрснули помазаници несумњиво имају мноштво задужења на небу. То што „чекају“ не значи да су се препустили блаженом ленствовању, него да стрпљиво чекају дан Јеховине освете (Исаија 34:8; Римљанима 12:19). Њихово чекање ће се окончати када буде уништена крива религија и кад се они, као „позвани и изабрани и верни“, придруже Господу Исусу Христу у извршењу пресуде над свим осталим деловима Сатаниног злог потомства овде на земљи (Откривење 2:26, 27; 17:14; Римљанима 16:20).

„Прво ће устати они који су мртви“

13, 14. (а) Када, према речима апостола Павла, започиње небеско ускрсење и ко бива ускрснут? (б) Када помазаници, који су током Господовог дана још увек на земљи, ускрсавају на небо?

¹³ Све оно што Јован види након отварања петог печата у потпуном је складу с другим библијским стиховима који говоре о ускрсењу за живот на небу. На пример, апостол Павле је написао: „Јер ово вам говоримо по Јеховиној речи: ми живи, који останемо до Господове присутности, нећемо претећи оне који су умрли, јер ће сам Господ сићи с неба са заповедничким позивом, с гласом арханђела и с Божјом трубом, и прво ће устати они који  су мртви у јединству с Христом. Затим ћемо ми живи, који останемо, бити заједно с њима однесени у облацима да се сретнемо с Господом у ваздуху. И тако ћемо увек бити с Господом“ (1. Солуњанима 4:15-17).

¹⁴ Оно о чему говоре ови стихови веома је узбудљиво. Исусова помазана браћа која ’остану до Исусове присутности‘, то јест која су у време његове присутности жива на земљи, одлазе на небо тек након своје браће која су помрла раније. Помазаници који су раније умрли у јединству с Христом ускрсавају први. Исус ’силази‘ у том смислу што обраћа пажњу на њих да би их ускрснуо у духовни живот, дајући им тиме „дугу белу хаљину“. Након тога ће они који буду још увек живели као људи морати да заврше свој живот на земљи, и многи од њих ће умрети насилном смрћу од руку непријатеља. Али, они неће морати да спавају у смртном сну као што су то морали њихови претходници. Уместо тога, они ће се чим умру — „у трен ока“ — преобразити и биће узети на небо да тамо буду са Исусом и с другим члановима Христовог тела (1. Коринћанима 15:50-52; упоредити с Откривењем 14:13). Значи, ускрсење помазаних хришћана започело је убрзо након што су четири јахача Апокалипсе започела свој галоп.

15. (а) За кога отварање петог печата представља добру вест? (б) Када ће поход Победника на белом коњу достићи свој врхунац?

¹⁵ Отварање петог печата на свитку представља добру вест за беспрекорне помазанике који остану верни Богу све до смрти. Али, то није добра вест за Сатану и његово потомство. Победник на белом коњу и даље незаустављиво јаше, а његов поход ће достићи свој врхунац кад дође време да се изврши пресуда над светом који је „у власти Злога“ (1. Јованова 5:19). То постаје још очигледније када Јагње отвори шести печат.

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

[Оквир на 102. страни]

„Душе побијених“

У једном делу од Маклинтока и Стронга цитирају се речи енглеског протестанта из 18. века, Џона Џортина, чији су родитељи били француски хугеноти (протестанти): „Где почиње прогонство тамо престаје хришћанство... Када је хришћанство постало државна религија [Римског] царства и кад је свештенство добило богатство и част, ужасни верски прогони попримили су страховите размере и извршили погубан утицај на религију коју научавају Јеванђеља“ (Cyclopedia).

[Слика на 103. страни]

„Сваки од њих је добио дугу белу хаљину“