Јехова

Дефиниција: Лично име јединог истинитог Бога, по коме је препознатљив. Јехова је Створитељ и зато се с правом може рећи да је Суверени Владар свемира. Име „Јехова“ представља транслитерацију хебрејског тетраграма, יהוה, што значи „Он проузрокује да постане“. Та четири хебрејска слова у многим језицима се појављују као ЈХВХ.

Где се Божје име налази у преводима Библије који су данас у употреби?

Библија, превод др Лује Бакотића, у фусноти за Постање 2:5 стоји: „Господ употребљујемо на место јеврејскога Јехова (Јахвех).“

Свето писмо — превод Нови свет користи име Јехова и у хебрејском и у грчком делу, и укупно се појављује на 7 210 места.

Савремени српски превод, Нови завет, у фусноти за Матеја 1:21 где се објашњава значење имена Исус стоји следеће: „Исус је грчки облик јеврејског имена Јехошуа, које значи ’Јахве спасава‘.“

Свето писмо, превод др Ивана Шарића, у фусноти за 1. Мојсијеву 2:5 стоји: „’Господ‘ је у хебрејском ’Јахве‘.“

 Јерузалемска Библија, у издању Кршћанске садашњости (1996), у делу који је првобитно писан хебрејским језиком користи облик Јахве.

Библија, стари и нови завјет, у издању Кршћанске садашњости (1980), у регистру познатијих имена под одредницом Јахве садржи следећи коментар: „Јахве (’Онај који јест‘)... Божје властито име, у СЗ споменуто преко 6 800 пута.“

The New English Bible: Име Јехова појављује се у Изласку 3:15; 6:3. Види и Постанак 22:14; Излазак 17:15; Судије 6:24; Језекиљ 48:35. (Међутим, будући да овај и други преводи користе име „Јехова“ на неколико места, зашто га онда не користе доследно на сваком месту на ком се у хебрејском тексту појављује тетраграм?)

Revised Standard Version: У фусноти за Излазак 3:15 пише: „Реч ГОСПОД исписана великим словима стоји уместо Божјег имена ЈХВХ.“

Today’s English Version: У фусноти за Излазак 6:3 стоји: „ГОСПОД:... Тамо где у хебрејском тексту стоји Јахве, што се по традицији преноси као Јехова, у овом преводу стоји ГОСПОД исписано великим словима, као што је уобичајено у енглеским преводима.“

Douay Version: У фусноти за Излазак 6:3 пише: „Моје име Адонај. То име, које се појављује у хебрејском тексту, најприкладније је име за Бога које означава његово вечно постојање (Изл. 3, 14), а које Израелци због дубоког поштовања нису изговарали. Кад год се то име појављује у Библији, уместо њега читају Адонај, што значи Господ, и зато су код четири слова тог неизрецивог имена, Јод, Хе, Вав, Хе стављали тачкице, то јест самогласнике који припадају имену Адонај. Зато су неки данашњи изучаваоци уобличили име Јехова, непознато људима из древног доба било да је реч о Израелцима или хришћанима, јер се прави изговор тог имена које се налази у хебрејском тексту сасвим изгубио зато што се и сувише дуго није користио.“ (Занимљиво је оно што пише у једној енциклопедији: „Јехова, Божје лично име у Старом завету; Израелци су га звали име, као нешто што је узвишено, величанствено име и једино име“ [Catholic Encyclopedia, 1913, 8. том, страна 329].)

 The Jerusalem Bible: Тетраграм је пренесен као Јахве, а први пут се појављује у Постанку 2:4.

Зашто у многим преводима Библије нема Божјег личног имена?

У фусноти за 2. Мојсијеву 3:14 у преводу др Ивана Шарића пише следеће: „Израелци зову Бога ’Јахве‘, тј. ’Он, који јест‘. Они су писали ово име Јахве, али га из поштовања нијесу изговарали, него би мјесто тога рекли Адонај, тј. Господ. Кад су Хебреји почели писати уз сугласнике и самогласнике, онда су сугласницима (ЈХВХ) имена Јахве (хебр. יהוה) придометали самогласнике од ријечи Адонај. И поради тих самогласника од 16. до 19. стољећа погрјешно се изговарало Јехова. У Септуагинти ријеч Јахве преводи се са Кириос, тј. Господ; у латинском са Доминус, тј. Господ, јер су Хебреји умјесто Јахве изговарали Адонај, тј. Господ. Тако и ми преводимо Јахве са ’Господ‘.“ (Дакле, када су из Библије уклонили лично име њеног аутора, које се у изворном хебрејском тексту појављује чешће од било ког другог имена или титуле, ослонили су се на сопствено мишљење о томе шта је примерено. Они очигледно следе пример присталица јудаизма, за које је Исус у Матеју 15:6 рекао да су „обезвредили реч Божју због свог предања“.)

Преводиоци који су сматрали својом дужношћу да Божје лично име уврсте у главни текст барем једном или можда више пута, премда то нису учинили на свим местима где се оно појављује у хебрејском тексту, очигледно су следили пример Вилијама Тиндејла, који је Божје име унео у свој превод Пентатеуха објављен 1530, чиме је прекинуо традицију да се Божје име потпуно изоставља.

Да ли су надахнути писци у делу Библије који је изворно писан на грчком језику користили име Јехова?

Јероним је у четвртом веку написао следеће: „Матеј, познат и као Левије, који је био порезник, а затим  је постао апостол, најпре је написао Христово Јеванђеље у Јудеји на хебрејском језику и хебрејским словима у корист оних из обрезања који су веровали“ (De viris inlustribus, 3. поглавље). У том јеванђељу се на 11 места директно цитирају делови Библије изворно писани хебрејским језиком у којима се налази тетраграм. Нема разлога веровати да Матеј није цитирао те одломке онако како су били написани у хебрејском тексту из ког су узети.

Други надахнути писци који су учествовали у писању дела Библије на грчком језику цитирали су на стотине одломака из Септуагинте, превода хебрејског дела Библије на грчки језик. У многим од тих одломака из старијих примерака Септуагинте на грчком налазио се хебрејски тетраграм. У складу са ставом који је Исус имао према имену свога Оца, његови ученици су задржали то име у тим цитатима. (Упореди с Јованом 17:6, 26.)

Џорџ Хауард са Универзитета Џорџија у једном часопису написао је следеће: „Са сигурношћу можемо рећи да су Јевреји с грчког говорног подручја и даље писали יהוה у делу Библије који је изворно писан грчким језиком. Осим тога, мало је вероватно да су први конзервативни хришћани јеврејског порекла који су говорили грчки одступили од те праксе. Премда су у неким другим указивањима на Бога вероватно користили речи [Бог] и [Господ], било би веома необично да су изоставили тетраграм из самог библијског текста... Пошто је тетраграм и даље писан у примерцима Библије на грчком који су сачињавали Списе ране цркве, разумно је закључити да су писци Н[овог] З[авета] приликом цитирања Писма задржали тетраграм у библијском тексту... Али када је био уклоњен из С[тарог] З[авета] на грчком језику, уклоњен је и на местима где се у Н[овом] З[авету] цитира С[тари] З[авет]. Дакле, отприлике почетком другог века употреба сурогата [замена] потиснула је употребу тетраграма у оба Завета“ (Journal of Biblical Literature, 96. том, бр. 1, март 1977, стране 76, 77).

 Који је облик Божјег имена исправан — Јехова или Јахве?

Нико данас не може са сигурношћу рећи како се то име првобитно изговарало на хебрејском језику. Зашто? Хебрејски језик који се користио у Библији првобитно је писан само сугласницима, без самогласника. У свакодневној употреби читаоци су лако додавали одговарајуће самогласнике. Међутим, Јевреји су с временом због сујеверја сматрали да није добро наглас изговарати Божје лично име, па су га заменили неким другим изразима. Вековима касније, јеврејски изучаваоци су развили систем тачкица којима су означавали које самогласнике треба употребити приликом читања древног хебрејског текста, али су код четири сугласника који представљају Божје име ставили самогласнике који иду уз изразе који су служили као замена за Божје име. Тако се изгубио првобитан изговор Божјег имена.

Многи библичари дају предност изговору „Јахве“, али се не може са сигурношћу рећи да је тај изговор исправан, па зато међу тим библичарима постоје неслагања. С друге стране, „Јехова“ је најпрепознатљивији облик тог имена јер је у употреби већ вековима и попут других облика чува у себи четири сугласника хебрејског тетраграма.

Џ. Б. Ротерам у преводу The Emphasised Bible користио је облик Јахве у читавом делу Библије који је изворно писан на хебрејском језику. Међутим, касније је у једном свом делу користио облик „Јехова“. Он објашњава следеће: „ЈЕХОВА — Примена овог енглеског облика тог знаменитог имена... у садашњој верзији Псалама не проистиче ни из какве бојазни да постоји исправнији изговор него што је Јахве, већ искључиво из лично изабраног практичног разлога да се одржи контакт са читалаштвом, с првенственом намером да се с лакоћом препозна Божје име о коме је реч“ (Studies in the Psalms, Лондон, 1911, страна 29).

После дискусије о различитом начину изговарања, немачки професор Густав Фридрих Ехлер изнео је следећи закључак: „Од сада користим реч Јехова јер је чињеница да се то име одомаћило у нашем речнику и не  може се потиснути“ (Theologie des Alten Testaments, друго издање, Штутгарт, 1882, страна 143).

Језуитски библичар Пол Жоуон каже следеће: „У нашим преводима уместо (хипотетичног) облика Јахве употребили смо облик Јехова... што је уобичајени књижевни облик који се користи у Француској“ (Grammaire de l’hébreu biblique, Рим, 1923, фуснота на страни 49).

Већина имена се донекле промени када се преноси из једног језика у други. Исус је рођен као Јеврејин, и његово име се на хебрејском вероватно изговарало Јешуа, али надахнути писци грчког дела Библије нису се устручавали да користе грчки облик тог имена, то јест Исус. У већини других језика изговор се незнатно разликује, али ми употребљавамо облик који је уобичајен у нашем језику. Исто је и с другим библијским именима. Како онда можемо показати прикладно поштовање према особи која носи најзначајније име? Да ли тако што никада нећемо изговарати нити писати њено име зато што не знамо тачно како се оно првобитно изговарало? Јеховини сведоци не тврде да су други облици Божјег имена неисправни. За њих је најважније да се Божје име користи, онако како је на нечијем језику уобичајено, да се добро говори о ономе ко носи то име и да се понаша онако како приличи његовим слугама на начин који му доноси част. Зар не би требало да све праве Божје слуге чине то исто?

Зашто је важно знати и употребљавати Божје лично име?

Да ли имаш близак однос с неким чије име не знаш? Људи којима је Бог безимен често га сматрају неком безличном силом, а не стварном особом. Он за њих није неко кога знају и воле и коме се из дубине срца могу обратити у молитви. Уколико се моле, њихове молитве су само један ритуал, формално понављање израза које су научили напамет.

Прави хришћани су од Исуса Христа добили задатак да стварају ученике из свих народа. Како би приликом поучавања могли да покажу ко је истинити Бог који се разликује од лажних богова које народи поштују? Једино тако што би употребљавали његово лично име,  као што то чини и сама Библија (Мат. 28:19, 20; 1. Кор. 8:5, 6).

Изл. 3:15: „Бог... рече Мојсију: ’Овако кажи Израеловим синовима: „Јехова, Бог ваших праочева, Бог Аврахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев, послао ме је к вама.“ То је моје име довека и то је мој спомен из нараштаја у нараштај.‘“

Иса. 12:4: „Захваљујте Јехови! Призивајте име његово! Објављујте народима дела његова! Обзнањујте да је узвишено име његово!“

Језек. 38:17, 23: „Овако каже Суверени Господ Јехова: ’... Узвеличаћу се и посветити и објавићу се пред очима многих народа, и тада ће знати да сам ја Јехова.‘“

Мал. 3:16: „Они који се боје Јехове разговарали [су] један с другим, сваки са својим ближњим, и Јехова је пазио и слушао. И пред њим је почела да се пише књига сећања за оне који се боје Јехове и који размишљају о његовом имену.“

Јов. 17:26: „[Исус се молио свом Оцу:] Обзнанио сам им [својим следбеницима] твоје име и обзнањиваћу га, да љубав којом си ме волео буде у њима и ја у јединству с њима.“

Дела 15:14: „Симеон је детаљно испричао како је Бог први пут погледао на друге народе да из њих изабере народ за своје име.“

Да ли је Јехова у „Старом завету“ Исус Христ у „Новом завету“?

Мат. 4:10: „Тада му Исус рече: ’Одлази, Сатано! Јер је писано: „Јехову, свог Бога, обожавај и једино њему служи.“‘“ (Исус очигледно није рекао да њега лично треба обожавати.)

Јов. 8:54: „Исус им је одговорио [Јудејцима]: ’Ако ја славим самог себе, моја слава није ништа. Мене прославља мој Отац, за кога ви кажете да је ваш Бог.‘“ (У делу Библије који је изворно написан на хебрејском језику јасно се види да је Јехова тај Бог кога су Јудејци обожавали. Исус је рекао да је Јехова његов Отац, а не да је он сам Јехова. Исус је веома јасно ставио до знања да су он и његов Отац две различите личности.)

 Пс. 110:1: „Јехова је рекао мом [Давидовом] Господу: ’Седи мени с десне стране, док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.‘“ (У Матеју 22:41-45, Исус је објаснио да је он Давидов ’Господ‘ о коме се говори у овом псалму. Дакле, Исус није Јехова већ онај коме су овде упућене Јеховине речи.)

Фил. 2:9-11: „Зато га је Бог и узвисио [Исуса Христа] и дао му име које је изнад сваког другог имена, да се у Исусово име савије свако колено оних који су на небу и оних који су на земљи и оних који су под земљом, и да сваки језик јавно призна Исуса Христа за Господа на славу Бога, Оца.“ (Запази да је Исус Христ овде приказан као особа која се разликује од Бога Оца и која му је подложна.)

Како неко може да воли Јехову ако у исто време треба да га се боји?

Библија нам каже да треба да волимо Јехову (Лука 10:27) и да исто тако треба да га се бојимо (1. Петр. 2:17; Посл. 1:7; 2:1-5; 16:6). Исправан страх од Бога помоћи ће нам да будемо опрезни и да не учинимо нешто због чега би он био незадовољан нама. Љубав према Јехови подстаћи ће код нас жељу да чинимо оно што га радује, и да му тако захвалимо за безграничну љубав и незаслужену доброту коју показује према нама.

Пример: Син се боји да не наљути свог оца, али пошто цени све што отац чини за њега жели да му покаже да га искрено воли. Ронилац каже да воли море, али исправан страх му помаже да схвати да неке ствари једноставно не сме да ради. Слично томе, љубав према Богу треба да буде проткана исправним страхом који нас спречава да урадимо било шта што би изазвало Божје негодовање.