Крст

Дефиниција: Према мишљењу већине људи у хришћанском свету крст је оруђе на коме је погубљен Исус Христ. Та реч потиче од латинске речи crux.

Зашто се у публикацијама Јеховиних сведока Исус приказује како виси на стубу с рукама изнад главе, а не на крсту као што то налаже традиција?

Грчка реч која је у многим савременим преводима Библије преведена као „крст“ („мученички стуб“ у преводу Нови свет) гласи ставрос. У класичном грчком језику ова реч је једноставно означавала усправан стуб, то јест колац. Касније је та реч почела да се користи за стуб за погубљење који је имао попречну греду. У једном делу се о томе каже следеће: „Право значење грчке речи за крст, [ставрос], јесте стуб, усправан колац то јест мотка на коју се може обесити било шта, или која се може користити за ограђивање земљишта... Изгледа да је и међу Римљанима реч crux (од које потиче реч крст) првобитно означавала усправан стуб“ (The Imperial Bible-Dictionary, уредник П. Ферберн, Лондон, 1874, 1. том, страна 376).

Да ли је тако било и у случају погубљења Божјег Сина? Вредно је запазити да се у Библији користи и реч ксилон када се указује на оруђе које је било употребљено. У једном лексикону се о значењу ове речи каже следеће: „Дрво посечено и спремно за употребу, дрво за огрев, дрвна грађа итд... комад дрвета, дебло, греда, стуб... батина, тољага... стуб на који су прибијани криминалци... стабло.“ У том лексикону се такође каже „у НЗ, крст“ и као пример се наводе стихови из Дела апостолских 5:30 и 10:39 (A Greek-English Lexicon, Лидел и Скот, Оксфорд, 1968, стране 1191, 1192). У Преводу Даничић-Караџић, Бакотић, Чарнић и у Савременом српском преводу, грчка реч ксилон преведена је речју „дрво“. (Ове преводе упореди с Галатима 3:13 и Поновљеним законима 21:22, 23.)

 У једној књизи пише следеће: „Ни у једном од многих списа који сачињавају Нови завет нема ниједне реченице на изворном грчком језику која би пружила барем индиректан доказ о томе да је ставрос који је коришћен приликом Исусовог погубљења био другачији од обичног ставроса, а још мање да се састојао не од једног стуба, него од два стуба спојена у облику крста... Наши учитељи су направили велику грешку када су реч ставрос превели речју ’крст‘ док су преводили грчке црквене документе на наш матерњи језик, и када су то подупрли тако што су у нашим лексиконима под значењем речи ставрос ставили ’крст‘ без детаљног објашњења да то ни у ком случају није било првобитно значење те речи у време апостола, нити да је то постало њено примарно значење дуго након тог периода, а то значење је попримила, ако га је уопште и попримила, само зато што се упркос помањкању доказа, из овог или оног разлога сматрало да је ставрос на коме је Исус погубљен био таквог облика“ (The Non-Christian Cross, од Џ. Д. Парсонса, Лондон, 1896, стране 23, 24; види и The Companion Bible, Тетфорд, Енглеска, 1974, додатак бр. 162).

Дакле, чврсти докази указују на то да је Исус умро на једном усправном стубу, а не на крсту.

Одакле потиче крст који се користи у хришћанству?

„У скоро свим деловима старог света пронађени су разни предмети који датирају из времена давно пре хришћанске ере на којима се налазе крстови различитих облика. У Индији, Сирији, Персији и Египту пронађен је огроман број таквих предмета... Употреба крста као религиозног симбола у претхришћанско доба и међу нехришћанским народима могла би се сматрати скоро универзалном, и у многим случајевима била је повезана с неким обликом обожавања природе“ (Encyclopædia Britannica, 1946, 6. том, страна 753).

„Облик [крста] потиче из древне Халдеје, и коришћен је као симбол бога Тамуза (у облику је мистичног Тау, почетног слова његовог имена) у тој земљи као и у  суседним земљама, укључујући и Египат. До средине трећег века наше ере, цркве су или напустиле одређена хришћанска учења или су их искривиле. Да би се повећао утицај тог отпадничког црквеног система, у цркве су примани пагани иако нису доживели духовни препород и у великој мери им се допуштало да задрже своја паганска обележја и симболе. Тако је Тау или Т, у свом најчешћем облику, наиме са спуштеним попречним краком, био усвојен као Христов крст“ (An Expository Dictionary of New Testament Words, Лондон, 1962, В. Е. Вајн, страна 256).

„Чудна је, али је ипак непобитна чињеница, да се вековима пре Христовог рођења, а и после тога чак и у земљама које нису имале додира са учењима цркве, крст користио као свети симбол... Грчки Бахус, тирски Тамуз, халдејски Вил, норвешки Один, сви су они код својих поклоника били симболично представљени неким обликом крста“ (The Cross in Ritual, Architecture, and Art, Лондон, 1900, Џ. С. Тајак, страна 1).

„Египатски свештеници и папски краљеви носили су у руци крст у облику ’crux ansata‘... као симбол власти коју су имали као свештеници бога сунца, и називали су га ’знаком живота‘“ (The Worship of the Dead, Лондон, 1904, Колонел Џ. Гарнијер, страна 226).

„Различити облици крстова налазе се свуда на египатским споменицима и гробницама, и многи стручњаци их сматрају или симболом фалуса [симболом мушког полног уда] или симболом полног односа... У египатским гробовима crux ansata [крст с кругом или ручицом на врху] налази се одмах до симбола фалуса“ (A Short History of Sex-Worship, Лондон, 1940, Х. Катнер, стране 16, 17, види и The Non-Christian Cross, страна 183).

„Ти крстови су се користили као симболи вавилонског бога сунца, ⊕, и најпре су примећени на новчићу Јулија Цезара, 100-44. пре н. е., а затим на новчићу који је ковао Цезарев наследник (Август), 20. године пре н. е. На Константиновим новчићима најчешћи симбол је ☧, али исти симбол је коришћен без круга са четири једнака крака усправно и водоравно, а тај симбол је посебно обожаван као ’Сунчев точак‘. Треба напоменути  да је Константин обожавао бога сунца, и да није ушао у ’цркву‘ још око четврт века после легенде о томе да је на небу видео такав крст“ (The Companion Bible, додатак 162; види и The Non-Christian Cross, страна 133-141).

Да ли се обожавање крста заснива на Библији?

1. Кор. 10:14: „Вољени моји, бежите од идолопоклонства.“ (Идол је слика или симбол који је предмет дубоког поштовања, обожавања.)

Изл. 20:4, 5: „Не прави себи резани лик нити било шта налик ономе што је горе на небесима или доле на земљи или у водама испод земље. Не клањај им се нити им служи.“ (Запази да је Бог заповедио свом народу да чак и не прави неки лик пред којим би се клањао.)

Занимљив је коментар из једне енциклопедије: „Приказ Христове откупне смрти на Голготи не појављује се у уметности која се заснива на употреби симбола током првих векова хришћанства. Први хришћани су се под утицајем старозаветне забране прављења ликова устручавали чак и да насликају средство Господовог страдања“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 4. том, страна 486).

Што се тиче хришћана из првог века, у једној књизи се каже следеће: „Није се користило распеће нити икакав материјални приказ крста“ (History of the Christian Church, Њујорк, 1897, Џ. Ф. Херст, 1. том, страна 366).

Да ли је у реду ако неко воли да има или да носи крст, али га при том не обожава?

Како би се осећао ако би неко од твојих најдражих пријатеља био погубљен на основу лажних оптужби? Да ли би направио копију онога чиме је погубљен? Да ли би то чувао и носио са собом или би се радије тога решио?

У древно доба, Израелци који нису били верни оплакивали су смрт лажног бога Тамуза. То што су они радили Јехова је описао као ’велику гадост‘ (Језек. 8:13, 14). Историја показује да је Тамуз био вавилонски бог и да се крст користио као његов симбол. Вавилон је  још од самог почетка у данима Неврода заузео став против Јехове и био је непријатељ правог обожавања (Пост. 10:8-10; Јер. 50:29). Дакле, уколико неко воли да има или да носи крст тиме одаје част симболу обожавања које се супротставља истинитом Богу.

Према Језекиљу 8:17, Јудејци који су постали отпадници ’гурали су Јехови грану под нос‘. За Јехову је то било ’гадно‘ и ’увредљиво‘. Зашто? Према објашњењима неких изучавалаца, та ’грана‘ је представљала мушки полни уд и коришћена је у обожавању фалуса. Дакле, како Јехова гледа на употребу крста који се, као што смо видели, у древно доба користио као симбол обожавања фалуса?