Миса

Дефиниција: Према Светој конгрегацији обреда Римокатоличке цркве, миса је „жртва којом је овековечена жртва на крсту; спомен на смрт и ускрсење Господа, који је рекао ’чините ово мени на спомен‘ (Лука 22:19); света гозба у којој посредством причести Господовог тела и крви Божји народ ужива благодети Пасхалне жртве, обнавља Нови савез који је Бог једном заувек склопио с људима посредством крви Христа, и у вери и нади предочава есхатолошку гозбу у Очевом краљевству, објављујући Господову смрт ’док не дође‘“ (Eucharisticum Mysterium, 25. мај, 1967). Тако Католичка црква разуме оно што је Исус Христ учинио на Господовој вечери.

Да ли се хлеб и вино заиста претварају у Христово тело и крв?

У „Свечаној објави вере“ од 30. јуна 1968, Папа Павле VI рекао је следеће: „Ми верујемо да као што су се хлеб и вино које је Господ посветио на Господовој вечери претворили у његово тело и његову крв који су затим били жртвовани на крсту, тако се хлеб и вино које је свештеник посветио претварају у тело и крв Христа који је славно устоличен на небу, и верујемо да је тајанствена присутност Господа пред том материјом која нашим чулима изгледа исто као и пре посвећења, права, стварна и супстанцијална присутност... Тај тајанствени преображај Црква одговарајуће назива транссупстанцијација“ (Official Catholic Teachings — Christ Our Lord, Вилмингтон, Северна Каролина; 1978, Аманда Г. Вотлингтон, страна 411). Да ли је то веровање у складу са Светим писмом?

Шта је Исус мислио када је рекао: „Ово је тело моје“ и „Ово је крв моја“?

Мат. 26:26-29, Ба: „Док јеђаху, узе Исус хлеб, благослови га, преломи и даде ученицима, говорећи: Узмите, једите, ово је тело моје. Узе затим чашу и давши хвалу, даде је њима, говорећи: Пијте из ње сви, јер је ово  крв моја, крв новога савеза, која се пролива за многе, ради отпуштања греха. Кажем вам пак да нећу одсад пити од овога рода виноградскога до оног дана кад ћу пити с вама новога у краљевству Оца свога.“

У вези са изразом „ово је тело моје“ и „ово је крв моја“, вредно је запазити следеће: Мо гласи „то значи моје тело“, „то значи моју крв“ (курзив наш). Превод Нови свет каже нешто слично. LEF преводи тај израз речима „то представља моје тело“, „то представља моју крв“ (курзив наш). Ти преводи се слажу са оним што стоји у контексту, у 29. стиху, у различитим преводима. ДК каже: „Нећу од сад пити од овога рода виноградскога до оног дана кад ћу пити с вама новога у царству оца својега“ (курзив наш). Ча и ССП такође показују да Исус говори о ономе што је у чаши као о ’роду лозе (чокота)‘, а то је било након што је Исус рекао „Ово је крв моја“.

Размотримо израз „ово је тело моје“ и „ово је крв моја“ у светлу других упечатљивих израза који су употребљени у Светом писму. Исус је такође рекао: „Ја сам светлост света“, „Ја сам врата овцама“, „Ја сам прави чокот“ (Јов. 8:12; 10:7; 15:1). Ниједан од ових израза није подразумевао неку чудесну трансформацију, зар не?

У 1. Коринћанима 11:25, апостол Павле је писао о Господовој вечери и сличну мисао изразио је нешто другачијим речима. Уместо да је цитирао Исуса како каже: „Пијте из ње сви, јер је ово крв моја, крв новога савеза“, рекао је то на следећи начин: „Ова је чаша нови савез у мојој крви.“ Сигурно није мислио да се та чаша на неки чудесни начин претворила у нови савез. Зар није логичније закључити да је оно што је у чаши представљало Исусову крв посредством које је нови савез постао правоснажан?

Шта је Исус мислио када је рекао оно што је забележено у Јовану 6:53-57?

„Исус је рекао: ’Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тело Сина човечјег и не пијете његову крв, немате живота у себи. Ко се храни мојим телом и пије моју крв, има вечни живот, и ја ћу га ускрснути у последњи дан, јер је моје тело права храна и моја крв је право пиће. Ко  се храни мојим телом и пије моју крв, остаје у јединству са мном и ја у јединству с њим. Као што је мене послао живи Отац па ја живим због Оца, тако ће и онај ко се храни мноме живети због мене‘“ (Јов. 6:53-57).

Да ли то треба дословно разумети, то јест да треба да једемо Исусово тело и да пијемо његову крв? Ако би то тако схватили, онда би то значило да је Исус заступао гледиште да треба кршити Закон који је Бог дао Израелцима преко Мојсија. Према том Закону било је забрањено конзумирати било какву крв (Лев. 17:10-12). Међутим, Исус није заступао тако нешто већ је отворено говорио о томе да не треба кршити ниједну заповест из Закона (Мат. 5:17-19). Дакле, Исус је сигурно мислио на то да треба јести и пити у преносном смислу тако што ћемо исказивати веру у вредност жртве коју је он положио тиме што је дао свој живот који је као савршени човек имао. (Упореди с Јованом 3:16; 4:14; 6:35, 40.)

Да ли је Исус рекао својим ученицима да поред обележавања његове смрти треба да неким обредом обнављају његову жртву?

У једном делу пише следеће: „Оне ноћи када је био издат, наш Спаситељ је на Господовој вечери увео еухаристијску Жртву свог тела и своје крви. Он је то учинио да би овековечио жртву на крсту...“ (The Documents of Vatican II, Њујорк, 1966, уредник В. М. Абот, страна 154, курзив наш).

У једној енциклопедији пише: „Црква жели да се на мису гледа као на ’праву и прихватљиву жртву‘... Међутим, главни извор наше доктрине је традиција, која још од најранијих времена наглашава молитвену вредност мисе“ (The Catholic Encyclopedia, 1913, 10. том, стране 6, 17).

Сам Исус је рекао: „Чините ово мени на спомен“ (Лука 22:19; 1. Кор. 11:24). NAB гласи: „Чините ово као сећање на мене.“ Исус није рекао да је оно што је чинио на Господовој вечери било жртвовање њега самог нити да његови ученици треба да обнављају његову жртву.

Јевр. 9:25-28: „Није ушао да би много пута приносио себе, као што првосвештеник сваке године улази у свето  место с туђом крвљу, јер би иначе требало да много пута страда од постанка света. Али сада, на свршетку овог поретка, појавио се једном заувек да својом жртвом одстрани грех. И као што је људима одређено да једном умру, а затим долази суд, тако је и Христ био једном заувек принесен да понесе грехе многих.“

Да ли је то нека „недокучива тајна“?

У Библији се говори о Божјим тајнама, то јест светим тајнама. Али ниједна од њих није у супротности с јасно утврђеним библијским истинама. Исус је о онима који људске традиције стављају испред Светог писма рекао следеће: „Лицемери, добро је Исаија пророковао о вама, кад је рекао: ’Овај народ ме поштује уснама својим, али срце му је далеко од мене. Узалуд ме обожавају, јер су учења која научавају људске заповести‘“ (Мат. 15:7-9).

Да ли је Исус мислио да спомен на њега треба обележавати можда сваког дана или сваке седмице?

У једном делу пише: „Посебна дужност католичких хришћана“ обухвата „учествовање у миси сваке недеље и сваког празника“ (Basic Catechism, Бостон, 1980, страна 21). „Верници се подстичу да учествују у миси и да се често причешћују, чак свакодневно“ (The Teaching of Christ — A Catholic Catechism for Adults, скраћено издање, Хантингтон, 1979, страна 281).

Да ли сви библијски стихови у којима се говори о „ломљењу хлеба“ указују на то да се тада обележавало сећање на Христову смрт? (Дела 2:42, 46; 20:7, Ба). Исус је још пре Господове вечере ломио хлеб када је приликом оброка делио храну (Мар. 6:41; 8:6). Хлеб који су Јевреји у то време јели није исти као хлеб који је данас у употреби. Кад су га јели, углавном су га ломили или кидали по комад.

Исус није конкретно навео колико често треба обележавати његову смрт. Међутим, он је тај празник увео на дан јеврејске Пасхе, уместо које су његови ученици почели да обележавају његову смрт. Пасха је била годишњи празник који се славио 14. нисана. Слично томе,  јеврејски Празник бесквасних хлебова, Празник седмица (Педесетница), Празник сеница, то јест празник бербе и Дан очишћења, одржавали су се једном годишње.

Да ли служење мисе доноси олакшање душама у чистилишту?

У једном делу пише: „Реч ’чистилиште‘ не постоји у Библији, нити Библија научава да постоји чистилиште... У делима црквених отаца има много указивања не само на постојање чистилишта већ и на чињеницу да се верницима може помоћи посредством молитава које упућују живи, а нарочито посредством мисе“ (The Teaching of Christ — A Catholic Catechism for Adults, стране 347, 348).

Свето писмо каже у каквом се стању налазе мртви: „Живи су свесни тога да ће умрети, а мртви нису свесни ничега“ (Проп. 9:5). „Душа која греши, она ће умрети“ (Језек. 18:4). (Види и стране 356-358, под насловом „Смрт“.)