Спомен-свечаност (Господова вечера)

Дефиниција: Свечаност којом се обележава смрт Исуса Христа; сећање на његову смрт, која је имала далекосежнији утицај од смрти било ког другог човека. То је једини догађај за који је Господ Исус Христ заповедио својим ученицима да га обележавају. Познат је и као Тајна вечера и као Господова вечера (1. Кор. 11:20).

Зашто треба обележавати Христову смрт?

Својим верним апостолима Исус је рекао: „Чините ово мени на спомен“ (Лука 22:19). Када је писао члановима духом рођене хришћанске скупштине, апостол Павле је рекао: „Кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, објављујете Господову смрт, док он не дође“ (1. Кор. 11:26). Дакле, том приликом се скреће пажња на значај који смрт Исуса Христа има у остварењу Јеховине намере. Значење његове жртвене смрти посебно се истиче у вези с новим савезом и онима који ће бити сунаследници с њим у небеском Краљевству (Јов. 14:2, 3; Јевр. 9:15).

Тај догађај нас такође подсећа на то да је Исусовом смрћу и начином на који је наступила, у складу с Божјом намером која је откривена у Постанку 3:15 и касније, било посвећено Јеховино име. Тиме што је све до смрти остао беспрекоран пред Јеховом, Исус је доказао да Адамов грех није био последица неке грешке коју је начинио Створитељ приликом стварања човека, као и да је могуће остати одан Богу чак и у веома тешким околностима. На тај начин је оправдао Јехову Бога као Створитеља и Владара читавог свемира. Поред тога, Јехова је намеравао да Исусовом смрћу буде обезбеђена савршена људска жртва која је била потребна да би се откупило Адамово потомство и да би милијарде људи који ће исказивати веру живели вечно у Рају на земљи. Тако ће се испунити Јеховина првобитна  намера која је одраз његове велике љубави према човечанству (Јов. 3:16; Пост. 1:28).

Какав је огроман терет био на Исусу те последње ноћи на земљи! Знао је коју је намеру његов небески Отац имао за њега, али је такође знао да мора остати веран у кушњи. Да није остао веран, нанео би срамоту свом Оцу и човечанство би заиста претрпело велики губитак! Пошто је од Исусове смрти толико тога зависило, сасвим је на месту што је Исус рекао да она треба да се обележава.

Шта представљају хлеб и вино који се употребљавају приликом обележавања Христове смрти?

За бесквасни хлеб који је дао својим апостолима кад им је заповедио да обележавају његову смрт, Исус је рекао следеће: „Ово представља моје тело“ (Мар. 14:22). Тај хлеб је симболизовао његово безгрешно тело, које ће он дати како би људи могли имати наду у вечни живот у будућности. Том приликом је посебна пажња била усмерена на наду особа које ће бити изабране да владају са Исусом у небеском Краљевству.

Када је својим верним апостолима дао вино, Исус је рекао: „Ово представља моју ’крв савеза‘, која ће се пролити за многе“ (Мар. 14:24). То вино је симболизовало његову крв. Онима који буду исказивали веру у ту проливену крв биће опроштени греси. Исус је том приликом истакао да ће његова крв омогућити његовим сунаследницима очишћење од греха. Оно што је рекао такође указује на то да ће посредством његове крви ступити на снагу нови савез између Јехове Бога и духом помазане хришћанске скупштине.

Види и стране 216, 217, под насловом „Миса“.

Ко треба да узима хлеб и вино?

Ко је узео хлеб и вино када је Исус кратко пре своје смрти успоставио Господову вечеру? Једанаест верних апостола којима је Исус рекао: „Ја с вама склапам  савез за краљевство, као што је мој Отац са мном склопио савез“ (Лука 22:29). Сви они су били позвани да владају с Христом у небеском Краљевству (Јов. 14:2, 3). И у данашње време, хлеб и вино узимају они које Христ прима у „савез за краљевство“.

Колико њих узима симболе? Исус је рекао да ће само „мало стадо“ добити небеско Краљевство као награду (Лука 12:32). Потпун број биће 144 000 (Откр. 14:1-3). Сакупљање припадника те групе почело је 33. н. е. Разумљиво је да данас има мало оних који узимају симболе.

Да ли Јован 6:53, 54 указује на то да ће само они који узимају симболе добити вечни живот?

Јован 6:53, 54: „Зато им је Исус рекао: ’Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тело Сина човечјег и не пијете његову крв, немате живота у себи. Ко се храни мојим телом и пије моју крв, има вечни живот, и ја ћу га ускрснути у последњи дан.‘“

Очигледно је да се ту ради о симболичном једењу и пијењу; у супротном би се тиме кршио Божји закон (Пост. 9:4; Дела 15:28, 29). Међутим, треба запазити да Исусове речи које су забележене у Јовану 6:53, 54 нису изговорене приликом успостављања Господове вечере. Нико ко је чуо те речи уопште није знао за неку прославу с хлебом и вином који представљају Христово тело и крв. Обележавање Христове смрти уведено је тек око годину дана касније, и Јован у свом јеванђељу говори о томе тек седам поглавља даље (у 14. поглављу).

Како онда неко може ’јести тело Сина човечјег и пити његову крв‘ на симболичан начин ако не узима хлеб и вино на овој прослави? Запази да је Исус рекао да ће они који једу и пију имати „вечни живот“. Раније, у 40. стиху, Исус је објаснио шта људи морају да раде да би имали вечни живот. Шта је рекао да је воља његовог Оца? Да „свако ко види Сина и исказује веру у њега има вечни живот“. Дакле, јасно је да ’јести његово тело и пити његову крв‘ у симболичном смислу значи исказивати веру у то да Исусово тело и крв које  је дао као жртву могу откупити човечанство. Такво исказивање вере се захтева од свих који ће добити вечни живот, било да ће живети с Христом на небесима или у Рају на земљи.

Колико често и када треба обележавати спомен на Христову смрт?

Исус није тачно навео колико често то треба радити. Једноставно је рекао: „Чините ово мени на спомен“ (Лука 22:19). Павле је рекао: „Кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, објављујете Господову смрт, док он не дође“ (1. Кор. 11:26). „Кад год“ не мора да значи више пута годишње; може да значи и једном годишње током дужег периода. Колико често се обележавају важни догађаји, као што је годишњица брака или неки значајни догађаји из националне историје? Једном годишње, на годишњицу тог догађаја. То је такође у складу са чињеницом да је Господова вечера успостављена на дан јеврејске Пасхе, годишње прославе коју Јевреји више нису морали да држе када су постали хришћани.

Јеховини сведоци обележавају спомен на Христову смрт након заласка сунца 14. нисана, према јеврејском календару који је важио у првом веку. Код Јевреја је дан трајао од једног до другог заласка сунца. Тако је Исус по јеврејском календару умро истог дана кад је и успоставио Спомен-свечаност. Месец нисан је почињао са заласком сунца након што је млад месец најближи пролећној равнодневници постао видљив у Јерусалиму. Христова смрт се обележава 14 дана након тога. (Због тога се може десити да се датум Спомен-свечаности не слаже с датумом на који данашњи Јевреји славе Пасху. Зашто? Зато што се по њиховом календару почетак сваког месеца подудара са астрономским прорачунима када ће се појавити млад месец, а не с тим када млад месец постаје видљив у Јерусалиму, што се дешава неких 18 до 30 сати касније. Такође, већина Јевреја данас слави Пасху 15. нисана, а не 14. као што је то Исус чинио у складу с Мојсијевим законом.)