9. поглавље

Јудаизам — потрага за Богом путем Писма и традиције

1, 2. (а) Ко су били неки истакнути Јевреји који су утицали на историју и културу? (б) Које питање неки постављају?

МОЈСИЈЕ, Исус, Махлер, Маркс, Фројд и Ајнштајн — шта је свима њима заједничко? Сви су били Јевреји, и на разне начине су утицали на историју и културу човечанства. Сасвим је очигледно да се Јевреји истичу већ хиљадама година. О томе сведочи и сама Библија.

² За разлику од других древних религија и култура, јудаизам има своје корене у историји а не у митологији. Па ипак, неко би могао да пита: Јевреји су само једна мањина, од преко 5 милијарди становника планете њих има само око 18 милиона, па зашто да нас онда интересује њихова религија, јудаизам?

Зашто јудаизам треба да нас интересује

3, 4. (а) Од чега се састоје Хебрејски списи? (б) Који су неки разлози због којих треба да осмотримо јеврејску религију и њене корене?

³ Први разлог је тај што корени јеврејске религије сежу у прошлост отприлике 4 000 година и што друге велике религије у већој или мањој мери треба да буду захвалне њеном Писму. (Видите оквир на 220. страни.) Хришћанство, које је у првом веку основао Јеврејин  Исус (хебрејски Јешуа), има своје корене у Хебрејским списима. И као што се може видети приликом читања Курана, и ислам доста тога дугује тим списима (Куран, сура 2:49-57; 32:23, 24). Дакле, кад истражујемо јеврејску религију, ми такође истражујемо корене стотина других религија и секти.

⁴ Други разлог, који је од животне важности, јесте тај што јеврејска религија пружа суштинску везу у потрази човечанства за правим Богом. Према Хебрејским списима, Аврахам, праотац Јевреја, већ је обожавао правог Бога пре скоро 4 000 година. * Стога је разумно питање: како су настали Јевреји и њихова религија? (Постање 17:18).

Како су настали Јевреји?

5, 6. Испричајте укратко историју Јевреја и њиховог имена.

⁵ Уопштено говорећи, јеврејски народ потиче од једне древне гране семитске расе која је говорила хебрејски  (Постање 10:1, 21-32; 1. Летописа 1:17-28, 34; 2:1, 2). Пре скоро 4 000 година, њихов праотац Аврам емигрирао је из напредне метрополе Ура Халдејског у Сумеру у земљу Ханан, за коју му је Бог рекао: „Твоме породу даћу ову земљу“ (Постање 11:31–12:7). У Постању 14:13, о њему се говори као о „Авраму, Јеврејину“, премда је његово име касније промењено у Аврахам (Постање 17:4-6). Од њега Јевреји воде порекло, почев од његовог сина Исака и његовог унука Јакова, чије је име промењено у Израел (Постање 32:27-29). Израел је имао 12 синова, од којих је настало 12 племена. Један од њих је био Јуда, од кога је коначно изведено име „Јеврејин“ (2. Краљевима 16:6).

⁶ С временом се израз „Јеврејин“ примењивао на све Израелце, не само на потомке Јуде (Јестира 3:6; 9:20). Будући да су јеврејска родословља била уништена 70. н. е. кад су Римљани разорили Јерусалим, данас ниједан Јеврејин не може тачно утврдити из ког племена потиче. Међутим, током миленијума, древна јеврејска религија се развијала и мењала. Данас јудаизам исповедају милиони Јевреја у Републици Израелу и у дијаспори (расејани широм света). На чему се темељи та религија?

Мојсије, Закон и нација

7. Коју је заклетву Бог дао Аврахаму, и зашто?

⁷ Године 1943. пре н. е., * Бог је изабрао Аврахама да буде његов посебни слуга, и касније му се свечано заклео због његове верности кад је био спреман да принесе свог сина Исака на жртву, иако та жртва није била  обављена до краја (Постање 12:1-3; 22:1-14). Бог је у тој заклетви рекао: „Собом се кунем, говори Јехова [хебрејски יהוה, ЈХВХ], кад си тако учинио и ниси пожалио сина свога, јединца свога, благословићу те и умножићу твој пород као звезде на небу... и у твом ће се породу [„сјемену“, ДК] благословити сви народи земље, јер си глас мој послушао.“ Ова свечана заклетва је била поновљена Аврахамовом сину и унуку, а затим се наставила у Јудином племену и у Давидовој лози. Овај строго монотеистички концепт о Богу као особи који се директно обраћа људима био је јединствен у том древном свету, и постао је темељ јеврејске религије (Постање 22:15-18; 26:3-5; 28:13-15; Псалам 89:5, 6, 30, 31, 37, 38).

8. Ко је био Мојсије, и коју је улогу имао у Израелу?

⁸ Да би испунио обећања која је дао Аврахаму, Бог је положио темељ за једну нацију тако што је с Аврахамовим потомцима склопио један посебан савез. Тај савез је био успостављен преко Мојсија, великог јеврејског вође и посредника између Бога и Израела. Ко је био Мојсије, и зашто је он тако важан за Јевреје? Библијски извештај из књиге Изласка каже нам да се он родио у Египту (1593. пре н. е.) од израелских родитеља који су били робови у заробљеништву заједно с другим Израелцима. Он је био онај „кога је ГОСПОД изабрао“ да води Његов народ у слободу у Ханан, Обећану земљу (Поновљени закони 6:23; 34:10, Tanakh, A New Translation of the Holy Scriptures). Мојсије је играо ту битну улогу као посредник  савеза Закона који је Бог дао Израелу, поред тога што је био њихов пророк, судија, вођа и историчар (Излазак 2:1–3:22).

9, 10. (а) Какав је Закон посредован преко Мојсија? (б) Које су аспекте живота обухватале Десет заповести? (в) Коју је обавезу Израелу наметао савез Закона?

⁹ Закон који су Израелци прихватили састојао се од Десет заповести, и преко 600 закона који су сачињавали један обиман каталог упутстава и смерница за свакодневно понашање. (Видите оквир на 211. страни.) Обухватао је световне и свете ствари — физичке и моралне захтеве као и обожавање Бога.

¹⁰ Тај савез Закона, то јест религиозни устав, дао је облик и суштину вери патријарха. Због тога су Аврахамови потомци постали нација посвећена за службу Богу. Тако је јеврејска религија почела да поприма коначан облик, а Јевреји су постали нација организована да обожава свог Бога и да му служи. У Изласку 19:5, 6, Бог им је обећао: „Ако ви слушате глас мој, и чувате савез мој... Ви ћете за мене бити краљевство свештеника и свет народ.“ Значи, Израелци су постали ’изабрани народ‘ који ће служити Божјим циљевима. Међутим, испуњење обећања овог савеза било је под једним условом: „Ако ви слушате.“ Та предана нација сада је била обавезна према свом Богу. Зато је Бог касније (у осмом веку пре н. е.) могао да каже Јеврејима: „Ви сте моји сведоци, вели Јехова [хебрејски, יהוה, ЈХВХ], ви и слуга мој, кога изабрах“ (Исаија 43:10, 12).

Нација са свештеницима, пророцима и краљевима

11. Како су настали свештенство и краљевство?

¹¹ Док је нација Израел још увек била у пустоши и ишла ка Обећаној земљи, било је основано свештенство у линији Мојсијевог брата Арона. Велики  преносиви шатор, то јест шатор од састанка, постао је центар израелског обожавања и приношења жртава (Излазак, поглавља 26-28). С временом је нација Израел дошла у Обећану земљу Ханан, и освојила је, баш као што је Бог заповедио (Исус Навин 1:2-6). На крају је било основано земаљско краљевство, и године 1077. пре н. е., Давид из Јудиног племена постао је краљ. Под његовом владавином и краљевство и свештенство су се учврстили у новом националном центру, у Јерусалиму (1. Самуилова 8:7).

12. Које је обећање Бог дао Давиду?

¹² После Давидове смрти, његов син Соломон је изградио величанствен храм у Јерусалиму, храм који је заменио шатор од састанка. Због тога што је Бог склопио савез с Давидом да ће краљевство заувек остати у његовој лози, разумело се да ће једног дана помазани Краљ, Месија, доћи из Давидове линије потомака. Пророчанство је указало да ће преко тог Месијанског Краља, то јест ’семена‘, Израел и сви народи уживати у савршеном владању (1. Мојсијева 22:18, ДК). Ова нада је пустила корене, а месијанска природа јеврејске религије јасно се искристалисала (2. Самуилова 7:8-16; Псалам 72:1-20; Исаија 11:1-10; Захарија 9:9, 10).

13. Кога је Бог користио да исправи преступе Израела? Наведите неки пример.

¹³ Међутим, Јевреји су дозволили да на њих утиче крива религија Хананеја и других околних нација. Зато су прекршили свој савезни однос с Богом. Да би их исправио и довео назад, Јехова је слао доста пророка који су народу саопштавали његове поруке. Тако су пророчанства постала још једно карактеристично обележје религије Јевреја, и сачињавају велики део Хебрејских списа. У ствари, 18 књига Хебрејских списа носе имена пророка (Исаија 1:4-17).

14. Како су догађаји потврдили да су израелски пророци били у праву?

 ¹⁴ Међу тим пророцима су се истицали Исаија, Јеремија и Језекиљ, и сви они су упозоравали да ће Јехова ускоро казнити нацију због њеног идолопоклоничког обожавања. Та казна је уследила 607. пре н. е., када је Јехова, због отпадништва Израела, дозволио да Вавилон, тадашња доминантна светска сила, поруши Јерусалим и његов храм и одведе нацију у заробљеништво. Пророци су били у праву што се тиче онога што су прорицали, и 70-годишње изгнанство Израела, углавном током шестог века пре н. е., историјски је потврђена чињеница (2. Летописа 36:20, 21; Јеремија 25:11, 12; Данило 9:2).

15. (а) Како је нови облик обожавања ухватио корена међу Јеврејима? (б) Како су синагоге утицале на обожавање у Јерусалиму?

¹⁵ Године 539. пре н. е., Персијанац Кир је поразио Вавилон и дозволио Јеврејима да опет населе своју земљу и да поново изграде храм у Јерусалиму. Иако је један остатак повољно реаговао на то, већина Јевреја је остала под утицајем вавилонског друштва. На Јевреје је касније утицала персијска култура. Зато су на Средњем Истоку и око Медитерана никле јеврејске насеобине. У свакој заједници је настао један нови облик обожавања са синагогама, конгрегационим центрима Јевреја у сваком граду. Наравно, због ове припреме више се није стављао толики нагласак на поново изграђен храм у Јерусалиму. Расејани Јевреји су сада стварно сачињавали дијаспору (Јездра 2:64, 65).

Нови јудаизам у грчком руху

16, 17. (а) Који се нови утицај брзо ширио Средоземљем у четвртом веку пре н. е.? (б) Ко је допринео ширењу грчке културе, и како? (в) Како се дакле јудаизам појавио на светској сцени?

¹⁶ До четвртог века пре н. е., јеврејска заједница је била у једном прелазном стању и зато је била плен таласа  нејеврејске културе који су почели да прекривају Средоземље, а и шире. Те воде су потекле из Грчке, а из њих је јудаизам изашао одевен у хеленистичко рухо.

¹⁷ Године 332. пре н. е., грчки генерал Александар Велики је муњевитим војним походом заузео Средњи Исток и кад је стигао у Јерусалим, Јевреји су га срдачно дочекали. * Александрови наследници су наставили с његовим планом хеленизације, прожимајући тиме све делове царства грчким језиком, грчком културом и филозофијом. Тако су грчка и јеврејска култура прошле кроз један процес стапања који ће имати изненађујуће последице.

18. (а) Зашто је био неопходан превод Хебрејских списа на грчки, Септуагинта? (б) Који је аспект грчке културе посебно утицао на Јевреје?

¹⁸ Јевреји из дијаспоре почели су да говоре грчки уместо хебрејски. Тако се при крају трећег века пре н. е. започело с првим преводом Хебрејских списа на грчки, названим Септуагинта, и преко њега су многи пагани упознали јеврејску религију и стекли поштовање према њој, а неки су се чак и обратили. * С друге стране, Јевреји су упознавали грчку мисао и неки су чак постали филозофи, што је за њих било нешто  сасвим ново. Један пример је Фило из Александрије, из првог века н. е., који је настојао да објасни јудаизам помоћу грчке филозофије, као да је то двоје говорило о истим коначним истинама.

19. Како један јеврејски писац описује раздобље мешања грчке и јеврејске културе?

¹⁹ Сажимајући тај период компромиса између грчке и јеврејске културе, јеврејски писац Макс Димон каже: „Обогаћени платонском мисли, аристотеловском логиком и еуклидовском науком, јеврејски изучаваоци су приступили Тори с новим алаткама... Почели су да јеврејском откривењу додају грчко резоновање.“ Догађаји који ће уследити под влашћу Рима, који је прогутао Грчко царство а онда и Јерусалим 63. пре н. е., утрће пут још значајнијим променама.

Јудаизам под римском влашћу

20. Каква је била религиозна ситуација међу Јеврејима у првом веку н. е.?

²⁰ Јудаизам је у првом веку наше ере био у једној јединственој фази. Макс Димон каже да се налазио између „грчког ума и римског мача“. Јевреји су имали велика очекивања због политичког тлачења и тумачења месијанских пророчанстава, посебно оних из књиге Данила. Јевреји су били подељени на фракције. Фарисеји су више наглашавали усмени закон (видите оквир на 221. страни) него храмске жртве. Садукеји су истицали важност храма и свештенства. Затим су ту били есени, зелоти и иродовци. Сви су се разилазили у религиозном и филозофском погледу. Јеврејске вође су се звали рабини (учитељи) и они су, због свог познавања Закона, стекли углед и постали једна нова врста духовних вођа.

21. Који су догађаји драстично утицали на Јевреје у прва два века н. е.?

 ²¹ Међутим, у јудаизму су се наставиле унутрашње и спољашње поделе, посебно у Израелу. На крају је избила отворена побуна против Рима и године 70. н. е., Римске трупе су опколиле Јерусалим, опустошиле га, до темеља спалиле његов храм и расејале његове становнике. Јеврејима је на крају био потпуно забрањен приступ Јерусалиму. Без храма, без земље, с народом који је расејан широм Римског царства, јудаизму је био потребан неки нови религиозни начин изражавања ако је желео да опстане.

22. (а) Како је губитак храма у Јерусалиму утицао на јудаизам? (б) Како Јевреји деле Библију? (в) Шта је Талмуд, и како је настао?

²² С уништењем храма, садукеји су нестали, а усмени закон који су заговарали фарисеји постао је центар једног новог јудаизма, рабинског јудаизма. Интензивније проучавање, молитва и побожна дела заменили су храмске жртве и ходочашћа. Тако се јудаизам могао упражњавати било где, у било које време и у било  ком културном окружењу. Рабини су записали усмени закон, а такође су саставили и коментаре на тај закон, а затим коментаре на коментаре, и све то заједно је постало познато као Талмуд. (Видите оквир на 221. страни)

23. На шта је, под утицајем грчког размишљања, стављен главни нагласак?

²³ Какве су биле последице тих разноразних утицаја? Макс Димон у својој књизи Jews, God and History каже да иако су фарисеји носили бакљу јеврејске идеологије и религије, „саму бакљу су запалили грчки филозофи“. Премда је већи део Талмуда био прилично законске природе, његове илустрације и његова објашњења одражавали су јасан утицај грчке филозофије. На пример, грчки религиозни концепти, као што је концепт о бесмртности душе, били су изражени јеврејским терминима. Заиста, у тој новој рабинској ери, високо поштовање Талмуда — који је до тада постао једна мешавина закона и грчке филозофије — расло је међу Јеврејима све док, током Средњег века, Јевреји нису почели да поштују Талмуд више него саму Библију.

Јудаизам у Средњем веку

24. (а) Које су две велике заједнице изникле међу Јеврејима током Средњег века? (б) Како су оне утицале на јудаизам?

²⁴ Током Средњег века (од око 500. до 1500. н. е.), настале су две карактеристичне јеврејске заједнице — сефардски Јевреји, који су просперирали под муслиманским владањем у Шпанији, и ашкенаски Јевреји у средњој и источној Европи. Обе ове заједнице су дале рабинске изучаваоце чији записи и мисли сачињавају темељ за јеврејско религиозно тумачење све до дан-данас. Занимљиво је да су многи обичаји и религиозни поступци који су данас уобичајени у јудаизму у ствари  настали у Средњем веку. (Видите оквир на 231. страни.)

25. Како је Католичка црква на крају реаговала на Јевреје у Европи?

²⁵ У XII веку, почео је талас протеривања Јевреја из разних земаља. Израелски писац Аба Ебан објашњава у делу My People—The Story of the Jews: „У свакој земљи... која је дошла под једнострани утицај Католичке цркве, прича је иста: страшно деградирање, мучење, покољ и протеривање.“ На крају је и Шпанија, која је поново дошла под католичку власт, године 1492. следила тај тренд и наредила да се сви Јевреји протерају с њене територије. Тако су до краја XV века Јевреји били протерани из скоро свих земаља западне Европе, бежећи у источну Европу и у земље око Средоземног мора.

26. (а) Шта је довело до разочарања међу Јеврејима? (б) Које су велике поделе почеле да се развијају међу Јеврејима?

²⁶ Током векова тлачења и прогонства, међу Јеврејима у разним деловима света појављивале су се многе самозване Месије, и сви су били прихваћени у одређеној мери, али све се завршавало разочарањем. До XVII века, биле су потребне нове иницијативе да би се Јевреји ојачали и извукли из овог мрачног периода. Средином XVIII века, појавио се одговор за очај који је осећао јеврејски народ. Био је то хасидизам (видите оквир на 226. страни), једна мешавина мистицизма и религиозног заноса изражена у свакодневној побожности и активности. Насупрот томе, негде у то време, филозоф Мозес Менделсон, немачки Јеврејин, понудио је још једно решење, пут хаскале, то јест  просветљења, што је довело до онога што историја назива „савременим јудаизмом“.

Од „просветљења“ до ционизма

27. (а) Како је Мозес Менделсон утицао на јеврејске ставове? (б) Зашто су многи Јевреји одбацили наду у неког конкретног Месију?

²⁷ Према Мозесу Менделсону (1729-1786), Јевреји би били прихваћени када би се ослободили ограничења Талмуда и прилагодили се западној култури. У његово време, он је постао један од најпоштованијих Јевреја у паганском свету. Међутим, због нових провала насилног антисемитизма у XIX веку, посебно у „хришћанској“ Русији, следбеници овог покрета су се разочарали, и многи од њих су се усмерили на проналажење неког политичког уточишта за Јевреје. Одбацили су идеју о неком конкретном Месији који ће Јевреје одвести назад у Израел и почели су другачијим средствима да раде на оснивању јеврејске државе. Тако је настао концепт ционизма: „секуларизација... јеврејског месијанизма“, како каже један ауторитет.

28. Који су догађаји у XX веку утицали на јеврејске ставове?

²⁸ Убиство око шест милиона европских Јевреја у нацистичком холокаусту (1935-1945) дало је ционизму коначни подстрек, и широм света прибавило доста симпатија. Ционистички сан се остварио 1948. оснивањем државе Израел, што нас доводи до јудаизма нашег времена и до питања: у шта верују данашњи Јевреји?

Бог је један

29. (а) Једноставно речено, шта је савремени јудаизам? (б) Како се изражава јеврејски идентитет? (в) Који су неки јеврејски празници и обичаји?

²⁹ Једноставно речено, јудаизам је религија једног народа. Према томе, обраћеник постаје део јеврејског  народа као и део јеврејске религије. То је монотеистичка религија у најужем смислу те речи и заступа гледиште да се Бог меша у људску историју, а посебно кад је реч о Јеврејима. Јеврејско обожавање обухвата неколико годишњих празника и разне обичаје. (Видите оквир на странама 230-1.) Премда не постоје вероисповести нити догме које прихватају сви Јевреји, исповедање Бога као једне особе, како је то изражено у Шеми, молитви која се темељи на Поновљеним законима 6:4, формира централни део синагогног обожавања: „ЧУЈ ИЗРАЕЛЕ, ЈЕХОВА ЈЕ, БОГ НАШ, ЈЕДИНИ ЈЕХОВА.“

30. (а) Како Јевреји разумеју Бога? (б) Како се јеврејско гледиште о Богу сукобљава с гледиштем хришћанског света?

³⁰ Ово веровање у једног Бога било је пренесено на хришћанство и на ислам. Др Ј. Х. Херц, рабин, каже: „Ова узвишена изјава апсолутног монотеизма била је објава рата сваком политеизму... На исти начин, Шема искључује тројство хришћанског веровања као повреду Јединствености Бога.“ * Али погледајмо сада јеврејско веровање у загробни живот.

Смрт, душа и ускрсење

31. (а) Како је доктрина о бесмртности душе ушла у јеврејско учење? (б) Коју је дилему изазвало учење о бесмртности душе?

³¹ Једно од основних веровања савременог јудаизма јесте веровање да човек има бесмртну душу која надживљава смрт тела. Али да ли оно потиче из Библије? Encyclopædia Judaica отворено признаје: „Доктрина о бесмртности душе у јудаизам је ушла вероватно  под грчким утицајем.“ Међутим, то је створило једну доктринарну дилему, као што овај исти извор каже: „У основи, ова два веровања, ускрсење и бесмртност душе, противречна су. Једно указује на колективно ускрсење на крају дана̂, то јест, да ће мртви који спавају у земљи устати из гроба, док друго указује на стање душе после смрти тела.“ Како је ова дилема решена у јеврејској теологији? „Веровало се да кад особа умре, њена душа још увек живи у неком другом подручју (то је дало повода свим веровањима с обзиром на небо и пакао) док њено тело лежи у гробу и чека телесно ускрсење свих мртвих овде на земљи.“

32. Шта Библија каже о мртвима?

³² Универзитетски предавач Артур Херцберг пише: „У самој [хебрејској] Библији, позорница човековог живота је овај свет. Не постоји доктрина о небу и паклу, само све снажнији концепт о коначном ускрсењу мртвих на крају дана̂.“ То је једноставно и тачно објашњење библијског концепта, наиме, да „мртви ништа не знају... јер нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш“ (Проповедник 9:5, 10; Данило 12:1, 2; Исаија 26:19).

33. Како су Јевреји у почетку гледали на доктрину о ускрсењу?

 ³³ Encyclopædia Judaica каже: „У рабинском периоду, доктрина о ускрсењу мртвих сматрана је једном од централних доктрина јудаизма“ и „треба је разликовати од веровања у... бесмртност душе.“ * Међутим, премда данас бесмртност душе прихватају све фракције јудаизма, то није случај с ускрсењем мртвих.

34. Како Талмуд, за разлику од библијског гледишта описује душу? Шта каснији писци коментаришу?

³⁴ За разлику од Библије, Талмуд, који је био под утицајем хеленизма, препун је објашњења и прича и чак описа бесмртне душе. Каснија јеврејска мистична литература, Кабала, иде чак тако далеко да научава реинкарнацију (сељење душе), што је у основи древно хиндуистичко учење. (Видите 5. поглавље.) У данашњем Израелу, она се навелико прихвата као јеврејско учење, и такође игра важну улогу у хасидском веровању и литератури. На пример, књига Мартина Бубера Tales of the Hasidim—The Later Masters садржи причу о души из школе Елимелеха, рабина из Лизхенска: „На дан покајања, кад је рабин Аврахам Јехошуа певао аводу, молитву која понавља службу првосвештеника у храму у Јерусалиму, и кад је дошао до одломка: ’И тако он рече‘, никада није говорио те речи, већ је говорио: ’И тако рекох.‘ Јер он није заборавио време кад је његова душа била у телу првосвештеника у Јерусалиму.“

35. (а) Који је став о учењу о бесмртности душе заузео реформисани јудаизам? (б) Које је јасно библијско учење о души?

³⁵ Реформисани јудаизам иде тако далеко да одбацује веровање у ускрсење. Уклонивши ту реч из  реформистичких молитвеника, он признаје само веровање у бесмртност душе. Колико је само јаснија библијска идеја изражена у Постању 2:7: „Јехова, Бог, створи човека од праха земаљскога и дуну му у нос дах живота, и човек поста душа жива.“ Комбинација тела и духа, то јест животне снаге, сачињава ’живу душу‘ * (Постање 2:7; 7:22; Псалам 146:4). Насупрот томе, кад људски грешник умре, тада и душа умире (Језекиљ 18:4, 20). Дакле, приликом смрти човека престаје сваки облик свесног постојања. Његова животна снага се враћа Богу који ју је и дао (Проповедник 3:19; 9:5, 10; 12:9). Стварна библијска нада за мртве је ускрсење — на хебрејском: техијат хаметим, то јест „оживљавање мртвих“.

36, 37. У шта су верни Јевреји из библијских времена веровали с обзиром на будући живот?

³⁶ Премда овај закључак може изненадити чак и многе Јевреје, ускрсење је хиљадама година било стварна нада обожавалаца правог Бога. Пре отприлике 3 500 година, верни Јов који је подносио патње говорио је о једном будућем времену кад ће га Бог подигнути из Шеола, то јест гроба (Јов 14:14, 15). Пророк Данило је такође био сигуран да ће устати „на крају дана“ (Данило 12:2, 13).

³⁷ Писмо не пружа никакав темељ за тврдњу да су ти верни Јевреји веровали да имају бесмртну душу која надживљава смрт тела у неком будућем свету. Они су очигледно имали довољно разлога да верују да ће се Суверени Господ, који броји и контролише небеске звезде, сетити и њих у време ускрсења.  Били су верни њему и његовом имену. Он ће бити веран њима (Псалам 18:26; 147:4; Исаија 25:7, 8; 40:25, 26).

Јудаизам и Божје име

38. (а) Шта се током векова догађало с коришћењем Божјег имена? (б) Који је темељ за Божје име?

³⁸ Јудаизам научава да премда Божје име постоји у писаном облику, оно је пресвето да би се изговарало. * Због тога је у задњих 2 000 година изгубљен исправан изговор тог имена. Па ипак, то није увек био став Јевреја. Пре око 3 500 година, Бог је говорио Мојсију, рекавши: „Овако кажи синовима Израиљевим: Јехова [хебрејски, יהוה, ЈХВХ], Бог отаца ваших, Бог Аврахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев, посла ме к вама. То је моје име у вечности, то је моје име [’мој спомен‘, ДК] од колена на колено“ (Излазак 3:15; Псалам 135:13). Које је било то име и тај спомен? Фуснота у преводу Tanakh каже: „Име ЈХВХ (традиционално читано Адонај, „ГОСПОД“) овде је повезано с кореном хајах, ’бити‘.“ Дакле, овде наилазимо на свето Божје име, Тетраграматон, четири хебрејска сугласника ЈХВХ (Јахве) који су током векова у свом латинизованом облику у српском језику постали познати као ЈЕХОВА.

39. (а) Зашто је Божје име важно? (б) Зашто су Јевреји престали да изговарају Божје име?

³⁹ Кроз историју су Јевреји Божјем личном имену увек придавали велику важност, иако се нагласак на коришћењу драстично променио од древних времена. Др А. Коен каже у делу Everyman’s Talmud: „Овом ’карактеристичном имену‘ (шем хамефораш)  Божанства које је Он открио израелском народу, наиме тетраграматону, ЈХВХ, исказивало се посебно поштовање.“ Божје име се поштовало зато што је представљало и карактерисало саму Божју личност. На крају крајева, сам Бог је објавио своје име и рекао својим обожаваоцима да га користе. То је наглашено тиме што се то име у хебрејској Библији појављује 6 828 пута. Међутим, побожни Јевреји сматрају да је изговарање Божјег личног имена знак непоштовања. *

40. Шта су неки јеврејски ауторитети рекли о коришћењу Божјег имена?

⁴⁰ С обзиром на древну рабинску (небиблијску) одредбу да се не изговара то име, рабин А. Марморстајн написао је у својој књизи The Old Rabbinic Doctrine of God: „Једно време је ова забрана [коришћења Божјег имена] била потпуно непозната међу Јеврејима... Ни у Египту, ни у Вавилонији, Јевреји нису знали нити су држали закон који забрањује коришћење Божјег имена, Тетраграматона, у обичном разговору или у поздравима. Па ипак, од трећег века пре н. е. па до трећег века н. е., таква забрана је постојала и делимично се поштовала.“ Не само што је у ранијим временима било дозвољено да се користи то име, већ је како каже др Коен: ’Постојало време кад се заступало гледиште да чак и обични људи слободно и без устезања користе Име... Сматра се да се та препорука темељила на жељи да се Израелац разликује од [нејеврејина].‘

41. Према једном рабину, који су утицаји допринели забрани коришћења Божјег имена?

 ⁴¹ Шта је онда довело до забране коришћења Божјег имена? Др Марморстајн одговара: „Хеленистичко [под утицајем Грчке] противљење религији Јевреја и отпад свештеника и племића увели су и усталили правило да се у Светилишту [храму у Јерусалиму] не изговара Тетраграматон.“ У својој претераној ревности у томе да не узимају Божје име узалуд, они су потпуно потиснули коришћење тог имена у говору и поткопали су и разводнили идентитет правог Бога. Под здруженим притиском религиозног противљења и отпада, Божје име је међу Јеврејима престало да се користи.

42. Шта библијски извештај показује у вези с коришћењем Божјег имена?

⁴² Међутим, као што др Коен каже: „У библијском периоду изгледа да се није презало од коришћења [Божјег имена] у свакодневном говору.“ Патријарх Аврахам је ’призвао име Јеховино‘ (Постање 12:8). Већина писаца хебрејске Библије је слободно али с поштовањем користила то име све до списа Малахије у петом веку пре н. е. (Рута 1:8, 9, 17).

43. (а) Шта је сасвим јасно с обзиром на јеврејско коришћење Божјег имена? (б) Која је била једна индиректна последица тога што су Јевреји престали да користе Божје име?

⁴³ Сасвим је јасно да су древни Хебреји користили и изговарали Божје име. Марморстајн признаје с обзиром на промену која је уследила касније: „Јер у то време, у првој половини трећег века [пре н. е.], треба приметити једну велику промену у коришћењу Божјег имена, промену која је довела до многих измена у јеврејском теолошком и филозофском знању, а чији се утицаји осећају све до дан-данас.“ Једна од последица губитка тог имена јесте у томе да је концепт о анонимном Богу допринео да се створи теолошки вакуум у коме се  доктрина хришћанског света о Тројству лакше развијала * (Излазак 15:1-3).

44. Које су неке друге последице потискивања Божјег имена?

⁴⁴ Одбијање да се користи Божје име ослабљује обожавање правог Бога. Један коментатор је рекао: „Нажалост, кад се о Богу говори као о ’Господу‘, та фраза, премда је тачна, хладна је и празна... Треба упамтити да кад се ЈХВХ или Адонај преводи са ’Господ‘, тиме се у многе одломке Старог Завета уводи једна нота апстрактности, формалности и даљине која је потпуно непозната изворном тексту (The Knowledge of God in Ancient Israel). Како је жалосно видети да узвишено и значајно име Јахве, то јест Јехова, недостаје у многим преводима Библије, кад се на хиљаде пута јасно налази у изворном хебрејском тексту! (Исаија 43:10-12).

Да ли Јевреји још увек чекају Месију?

45. Који библијски темељ постоји за веровање у Месију?

⁴⁵ У Хебрејским списима постоје многа пророчанства из којих су Јевреји преко 2 000 година црпли своју месијанску наду. Друга Самуилова 7:11-16 показује да ће Месија бити из Давидове лозе. У Исаији 11:1-10 је проречено да ће он донети праведност и мир целом човечанству. Данило 9:24-27 даје хронологију за појављивање Месије и његовог погубљења.

46, 47. (а) Каквог су Месију очекивали Јевреји који су живели под римском доминацијом? (б) Која се промена одиграла што се тиче јеврејских очекивања у погледу Месије?

 ⁴⁶ Као што Encyclopædia Judaica објашњава, месијанска очекивања су у првом веку била велика. Очекивало се да Месија буде „неки харизмом обдарени Давидов потомак за кога су Јевреји римског периода веровали да ће га Бог подићи да сломи пагански јарам и да влада над обновљеним израелским краљевством“. Међутим, на видику није било милитантног Месије кога су Јевреји очекивали.

⁴⁷ Па ипак, као што примећује The New Encyclopædia Britannica, месијанска нада је била од суштинске важности у држању јеврејског народа на окупу кроз његове многе тешке кушње: „Јудаизам своје преживљавање несумњиво дугује, и то у знатној мери, својој постојаној вери у месијанско обећање и будућност.“  Али с појавом савременог јудаизма између XVIII и XIX века, многи Јевреји су престали да пасивно чекају Месију. На крају су због нацистичког холокауста многи изгубили стрпљење и наду. На месијанску поруку су почели да гледају као на једну обавезу и зато су је наново протумачили као чисто једно ново доба просперитета и мира. Од тог времена, иако има очекивања, тешко да се може рећи да Јевреји као целина чекају неког конкретног Месију.

48. Која се питања о јудаизму с правом могу поставити?

⁴⁸ Ово преусмеравање на немесијанску религију покреће озбиљна питања. Да ли је јудаизам хиљадама година био у заблуди кад је веровао да ће Месија бити једна конкретна особа? Који облик јудаизма је од користи у потрази за Богом? Да ли је то древни јудаизам украшен грчком филозофијом? Или је то неки од немесијанских облика јудаизма који су се развили у задњих 200 година? Или постоји још неки пут који верно и тачно чува месијанску наду?

49. На шта су позвани искрени Јевреји?

⁴⁹ С овим питањима на уму, искреним Јеврејима предлажемо да поново испитају тему Месије тако што ће истражити изјаве о Исусу из Назарета, али не о онаквом Исусу каквим га представља хришћански свет, већ каквим га представљају јеврејски писци Грчких списа. То је велика разлика. Религије хришћанског света својом небиблијском доктрином о Тројству, доктрином која је потпуно неприхватљива за сваког Јеврејина који цени чисто учење да је ’Јехова, Бог наш, једини Јехова‘, допринеле су томе да Јевреји одбаце Исуса (Поновљени закони 6:4). Према томе, позивамо вас да непристрано прочитате следеће поглавље да бисте упознали Исуса из Грчких списа.

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

[Истакнути текст на 217. страни]

Сефардски и ашкенаски Јевреји сачињавали су две заједнице

 [Оквир⁄Слика на 211. страни]

Десет заповести о обожавању и понашању

Милиони људи су чули за Десет заповести, али мало је оних који су их икада прочитали. Зато овде дајемо главни део текста тих заповести.

▪ „Нећеш имати других богова пред лицем мојим.

▪ „Нећеш градити себи лика резана нити слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Нећеш им се клањати нити им служити... [У то давно време, још 1513. пре н. е., ова заповест је била јединствена по томе што је одбацивала идолопоклонство.]

▪ „Нећеш узимати узалуд имена Јехове [хебрејски: יהוה], Бога свога...

▪ „Сећаћеш се дана одмора да га светкујеш... Зато је Јехова благословио дан одмора и посветио га.

▪ „Поштоваћеш оца свога и матер своју...

▪ „Не убиј.

▪ „Не чини прељубе.

▪ „Не кради.

▪ „Не сведочи лажно на ближњега свога.

▪ „Не пожуди куће ближњега свога... жене... слуге његове, ни слушкиње... вола његова, ни магарца његова, ни било чега што је ближњега твога“ (Излазак 20:3-17).

Премда се само прве четири заповести директно тичу религиозних веровања и обожавања, друге заповести су показале везу између примерног понашања и доброг односа са Створитељем.

[Слика]

Упркос јединственом Божјем закону, Израел је опонашао своје паганске комшије обожавајући теле (Златно теле, Библос)

 [Оквир⁄Слике на странама 220, 221]

Свети списи Хебреја

На почетку светих хебрејских списа налази се „Танах“. Назив „Танах“ настао је тако што су почетна слова три дела јеврејске Библије на хебрејском: Тора (Закон), Невиим (Пророци), и Кетувим (Списи), спојена у једну реч ТаНаХ. Ове књиге су биле писане на хебрејском и арамејском од XXI века па до V века пре н. е.

Јевреји верују да су оне написане под различитим степенима надахнућа који су били све мањи. Зато их они сврставају по следећем редоследу важности:

Тора — пет Мојсијевих књига, то јест Пентатеух (од грчког „пет свитака“), Закон, који се састоји од Постања, Изласка, Левитске, Бројева и Поновљених закона. Међутим, израз „Тора“ може такође да се употреби да укаже на јеврејску Библију као целину као и на усмени закон и Талмуд (видите наредну страну).

Невиим — Пророци, који обухватају књиге од Исуса Навина преко великих пророка, Исаије, Јеремије и Језекиља, па до 12 „мањих“ пророка од Осије до Малахије.

Кетувим — Списи, који се састоје од поетских дела, Псалама, Пословица, Јова, Песме над песмама и Јеремијиних тужбалица. Поред тога, Списи обухватају и Руту, Проповедника, Јестиру, Данила, Јездру, Немију, и Прву и Другу Летописа.

 Талмуд

С гледишта пагана, „Танах“, то јест јеврејска Библија, јесте најважнији јеврејски текст. Међутим, јеврејско гледиште је другачије. Многи Јевреји би се сложили с коментаром рабина Адина Стајнсалца: „Ако је Библија угаони камен Јудаизма, онда је Талмуд његов главни стуб који се издиже из тих темеља и подупире целу ту духовну и интелектуалну грађевину... Ниједно друго дело не може се упоредити с њим по утицају на теорију и праксу јеврејског живота“ (The Essential Talmud). Шта је онда Талмуд?

Ортодоксни Јевреји верују да је Бог код горе Синај Мојсију дао не само писмени закон, или Тору, већ да му је такође открио специфична објашњења о томе како извршавати тај Закон, и да је требало да се та објашњења преносе усменом речју. То је било названо усмени закон. Тако је Талмуд писани сажетак, с каснијим коментарима и објашњењима, тог усменог закона, који су састављали рабини од другог века н. е. па све до Средњег века.

Талмуд се обично дели на два главна дела:

Мишна: збирка коментара који надопуњују библијски Закон, заснована на објашњењима рабина названих танаими (учитељи). Она је стављена у писани облик крајем другог и почетком трећег века н. е.

Гемара (изворно названа Талмуд): збирка коментара Мишне коју су саставили рабини каснијег периода (од трећег до шестог века н. е.).

Поред ова два главна дела, Талмуд такође може обухватити коментаре Гемаре које су дали рабини из средњег века. Међу њима су се истицали рабини Раши (Соломон бен Исак, 1040-1105), који је тежак језик Талмуда учинио много разумљивијим, и Рамбам (Мозес бен Мајмон, познатији као Мајмонид (1135-1204), који је реорганизовао Талмуд у једну сажету верзију („Мишне тора“), чинећи га тако доступним свим Јеврејима.

[Слике]

Испод: древна Тора са места које је познато као Јестирин гроб, у Ирану; десно: химна хвале на хебрејском и јидишу заснована на библијских стиховима

 [Оквир⁄Слике на странама 226, 227]

Јудаизам — религија многих схватања

Постоје значајне разлике међу разним фракцијама јудаизма. Јудаизам традиционално наглашава религиозне обичаје. Дебата око тих ствари, пре него веровања, изазвала је озбиљну напетост међу Јеврејима и довела до формирања три главне поделе у јудаизму.

ОРТОДОКСНИ ЈУДАИЗАМ — ова струја не само што прихвата да је хебрејски „Танах“ надахнуто Писмо већ такође верује да је Мојсије на гори Синај од Бога примио и усмени закон, у исто време кад је примио и писани Закон. Ортодоксни Јевреји се строго држе заповести оба закона. Верују да Месија тек треба да се појави и да уведе Израел у златно доба. Због разлика у гледиштима унутар ортодоксне групе, настале су разне фракције. Један пример је хасидизам.

Хасиди (хасидим, што значи „побожан“) — на њих се гледа као на ултраортодоксне. Њих је средином XVIII века у источној Европи основао Израел бен Елиезер, познат и као Бал Шем Тов („Зналац Доброг Имена“), и они се држе учења које истиче музику и плес, што доводи до мистичне радости. Многа њихова веровања, укључујући и реинкарнацију, заснивају се на јеврејским мистичним књигама познатим као Кабала. Данас их предводе ребини („рабини“ на јидиш језику), то јест цадики, које њихови следбеници сматрају изузетно праведним људима или свецима.

Хасида данас има углавном у Сједињеним Државама и Израелу. Носе одећу специфично источноевропског стила из XVIII и XIX века, углавном црне боје, због чега су веома уочљиви, посебно у амбијенту савременог града. Данас су подељени у секте које следе различите истакнуте рабине. Једна веома активна група јесте лубавички покрет, који врши снажан прозелитизам међу Јеврејима. Неке групе верују да само Месија има право да обнови Израел као државу Јевреја и зато се противе световној држави Израел.

РЕФОРМИСАНИ ЈУДАИЗАМ (такође познат као „либерални“ и „прогресивни“) — покрет  који је почео у западној Европи почетком XIX века. Заснива се на идејама Мозеса Менделсона, јеврејског интелектуалца из XVIII века који је веровао да Јевреји треба да се прилагоде западњачкој култури уместо да се одвајају од пагана. Реформистички Јевреји поричу да је Тора божански откривена истина. Сматрају да су јеврејски закони о исхрани, чистоћи и облачењу застарели. Верују у оно што називају „месијанска ера универзалног братства“. У задњим годинама направили су помак више ка традиционалном јудаизму.

КОНЗЕРВАТИВНИ ЈУДАИЗАМ — појавио се у Немачкој 1845. као изданак реформисаног јудаизма, за који се сматрало да је одбацио превише традиционалних јеврејских обичаја. Конзервативни јудаизам не признаје да је Мојсије добио од Бога усмени закон, већ верује да су рабини, који су настојали да прилагоде јудаизам новој ери, измислили усмену Тору. Конзервативни Јевреји се подлажу библијским правилима и рабинским законима ако они „одговарају савременим захтевима јеврејског живота“ (The Book of Jewish Knowledge). Користе хебрејски и енглески у својој литургији и држе се строгих закона о исхрани (кашрут). Мушкарцима и женама се дозвољава да седе заједно током богослужења, што није дозвољено у ортодоксном јудаизму.

[Слике]

Лево: Јевреји код Зида плача у Јерусалиму; горе: Јеврејин који се моли. У позадини се види Јерусалим

 [Оквир⁄Слике на странама 230, 231]

Неки важни празници и обичаји

Већина јеврејских празника се заснива на Библији, и углавном су то сезонски празници повезани с разним жетвама или са историјским догађајима.

▪ Сабат — седми дан јеврејске седмице (од заласка сунца у петак до заласка сунца у суботу) сматра се даном који посвећује седмицу, и посебно држање тог дана је саставни део обожавања. Јевреји иду у синагогу где слушају читање Торе и моле се (Излазак 20:8-11).

▪ Јом кипур — Дан помирења, свечани празник који карактеришу пост и самоиспитивање. Он је врхунац Десет дана покајања који почињу Рош хашаном, јеврејском новом годином, која према јеврејском световном календару пада у септембру (Левитска 16:29-31; 23:26-32).

▪ Сукот (горе десно) — Празник сеница, табернакла, или сакупљања. Прославља се жетва и крај главног дела пољопривредне године. Држи се у октобру (Левитска 23:34-43; Бројеви 29:12-38; Поновљени закони 16:13-15).

▪ Ханука — Празник посвећења. Популарни децембарски празник којим се слави успомена на макабејску обнову независности Јевреја од сиро-грчке доминације и поновно посвећење храма у Јерусалиму у децембру 165. пре н. е. Обично се препознаје по томе што осам дана горе свеће.

▪ Пурим — Празник ждреба. Слави се крајем фебруара или почетком марта, у спомен на избављење Јевреја у Персији у петом веку пре н. е. од Амана и његове геноцидне завере (Јестира 9:20-28).

▪ Песах — Празник Пасхе. Уведен да би се славила успомена на избављење Израела из заточеништва у Египту (1513. пре н. е.). То је највећи и најстарији јеврејски празник. Одржава се 14. нисана (јеврејског календара), и обично пада крајем марта или почетком априла. Свака јеврејска породица се окупља  да поједе пасхални оброк, то јест седер. У наредних седам дана не сме се јести ништа с квасцем. То раздобље се назива Празник бесквасних хлебова (мазот; Излазак 12:14-20, 24-27).

Неки јеврејски обичаји

▪ Обрезање — за јеврејске дечаке, ово је важна церемонија која се обавља кад беба има осам дана. Обично се назива Аврахамски савез, пошто је обрезање било знак Божјег савеза с њим. Мушкарци који се обрате на јудаизам такође морају да се обрежу (Постање 17:9-14).

▪ Бар мицва (испод) — још један неопходан јеврејски ритуал, који дословно значи „син заповести“, „израз који означава како постизање религиозне и законске зрелости тако и прилику када тај статус званично стичу дечаци стари 13 година и један дан“. Постао је јеврејски обичај тек у XV веку н. е. (Encyclopædia Judaica).

▪ Мезуза (изнад) — јеврејски дом се обично лако може препознати по мезузи, једној кутији са свитком, на десном довратку улазних врата. У пракси је мезуза мали пергамент на коме су исписане речи из Поновљених закона 6:4-9 и 11:13-21. Пергамент се савије и стави у једну малу кутију. Затим се кутија причврсти на врата сваке собе која се користи за становање.

▪ Јармулке (капица за мушкарце) — Encyclopædia Judaica каже: „Ортодоксни Јевреји... сматрају да је покривање главе, и изван синагоге и у њој, знак оданости јеврејској традицији.“ Танах нигде не спомиње покривање главе током обожавања, па зато Талмуд спомиње да је тај обичај ствар избора. Хасидске Јеврејке увек носе покривало за главу или обрију главу и носе перику.

[Слика на 206. страни]

Аврам (Аврахам), праотац Јевреја, обожавао је Јехову Бога пре скоро 4 000 година

[Слика на 208. страни]

Давидова звезда — небиблијски симбол Израела и јудаизма

[Слика на 215. страни]

Јеврејски писар преписује хебрејски текст

[Слика на 222. страни]

Хасидска јеврејска породица слави Сабат

[Слика на 233. страни]

Побожни Јевреји носе филактерије, то јест молитвене кутијице, на руци и на челу