3. поглавље

Заједничке нити у митологији

1-3. (а) Зашто митови треба да нас интересују? (б) Шта ћемо обрадити у овом поглављу?

ЗАШТО се бавити митовима? Нису ли они само измишљотине из далеке прошлости? Премда је тачно да су многи митови засновани на измишљотинама, други се ипак темеље на чињеницама. Погледајмо на пример митове и легенде који се могу наћи широм света, а који се темеље на чињеницама о светском Потопу, о којем говори Библија.

² Разлог за осматрање митова лежи у томе што су они основа веровања и обреда који се још увек налазе у данашњим религијама. На пример, веровање у бесмртну душу може да се прати од древних асирско-вавилонских митова преко египатске, грчке и римске митологије па све до хришћанског света, у чијој је теологији постало један од основних принципа. Митови су доказ да је древни човек трагао за боговима, као и за смислом живота. У овом поглављу укратко ћемо обрадити неке од заједничких тема које се јављају у митовима главних светских култура. Док се осврћемо на те митологије, запазићемо како се стварање, Потоп, лажни богови и полубогови, бесмртност душе и обожавање сунца редовно појављују као заједничке нити у шаренилу митологије. Али зашто је то тако?

³ Веома често постоји неко језгро историјских чињеница, нека особа, или неки догађај који је касније био  преувеличан или искривљен да би прерастао у мит. Једна од тих историјских чињеница јесте библијски извештај о стварању. *

Чињенице и измишљотине о стварању

4, 5. Која су била нека веровања у грчкој митологији?

⁴ О стварању има јако пуно митова, али ниједан нема тако једноставну логику као библијски извештај о стварању (Постање, 1. и 2. поглавље). На пример, извештај који је дат у грчкој митологији звучи варварски. Први Грк који је систематски записао митове био је Хесиод, који је у осмом веку пре н. е. написао своју Теогонију. Он објашњава како су настали богови и свет. Почиње с Геом, то јест Гејом (Земљом), која рађа Урана (Небо). Оно што следи објаснио је научник Џаспер Грифин у делу The Oxford History of the Classical World:

 ⁵ „Хесиод прича причу, познату Хомеру, о редоследу небеских богова. Најпре је Уран био највиши, али он је тлачио своју децу, па је Геја подстакла свог сина Крона да га кастрира. Крон је пак прождирао своју децу, све док му његова жена Реја није дала један камен да га поједе уместо Зевса; Зевс је као дете одгајан на Криту, а касније је натерао свог оца да избљује његову браћу и сестре; затим је с њима, и уз помоћ других поразио Крона и његове Титане и бацио их у Тартар.“

6. Који је могући извор великог дела грчке митологије према Џасперу Грифину?

⁶ Из ког су извора Грци преузели ову чудну митологију? Тај исти писац одговара: „Изгледа да је њен првобитни извор сумерски. У овим источним причама налазимо редослед богова, а мотиви кастрирања, ждерања и једног камена поново се јављају на начине који, иако варирају, показују да сличност с Хесиодом није случајност.“ Древну Месопотамију и Вавилон треба да сматрамо извором многих митова који су прожимали друге културе.

7. (а) Зашто није лако добити информације о древним кинеским митовима? (б) Како један кинески мит објашњава стварање земље и човека? (Упоредите с Постањем 1:27; 2:7.)

⁷ Древну митологију кинеске народне религије није увек лако дефинисати, пошто су многи писани извештаји били уништени у раздобљу од 213. до 191. пре н. е. * Међутим, неки митови су опстали, као што је мит који описује како је настала Земља. Професор оријенталне уметности Ентони Кристи пише: „Сазнајемо да је Хаос био као кокошје јаје. Није било ни Неба ни Земље. Из тог јајета родио се Пан-ку, док је од тешких  елемената јајета начињена Земља, а од лаких Небо. Пан-ку је представљен као патуљак, одевен у медвеђу кожу или огртач од лишћа. У раздобљу од 18 000 година, раздаљина између Земље и Неба повећавала се дневно за десет стопа, а Пан-ку је растао том истом брзином тако да је његово тело попунило ту празнину. Кад је он умро, од делова његовог тела постали су различити природни елементи... Буве из његовог тела постале су људски род.“

8. Како су, према митологији Инка, настали језици?

⁸ Једна легенда Инка која потиче из Јужне Америке, објашњава како је митски створитељ дао говор  сваком народу. „Он сваком народу даде језик којим ће говорити... Даде живот и душу свакоме од њих, мушкарцима и женама и заповеди сваком народу да сиђе под земљу. Тако сваки народ прође кроз подземље и изађе на местима која им он одреди“ (The Fables and Rites od the Yincas, од Кристобала Молине из Куска, цитирано у делу South American Mythology). У овом случају, изгледа да је чињенична основа за овај мит Инка библијски извештај о мешању језика у Вавелу (Постање 11:1-9). Али обратимо сада пажњу на Потоп који је у Библији описан у Постању 7:17-24.

Потоп — чињеница или мит?

9. (а) Шта нам Библија каже о претпотопном стању на земљи? (б) Шта су Ноје и његова породица морали да ураде да би били избављени из Потопа?

⁹ Водећи нас око 4 500 година у прошлост, до неких 2 500 година пре н. е., Библија нам каже да су се бунтовни Божји синови материјализовали у људском облику и ’узимали жене‘. Из овог неприродног укрштања настали су насилни Нефилими, „јунаци који су у старо време на гласу били“. Њихово необуздано понашање утицало је на претпотопни свет до те мере да је Јехова рекао: „Истребићу с лица земље људе што сам створио... јер се кајем што сам их створио. Али Ноје нађе милост пред очима Јеховиним.“ Извештај затим наставља са специфичним и практичним корацима које је Ноје морао да предузме да би спасао од Потопа себе, као и своју породицу и различите врсте животиња (Постање 6:1-8, Постање 6:13–8:22; 1. Петрова 3:19, 20; 2. Петрова 2:4; Јуда 6).

10. Зашто библијски извештај о Потопу не треба сматрати митом?

¹⁰ Савремени критичари су извештај о претпотопним догађајима испричаним у Постању окарактерисали  као мит. Ипак, историју о Ноју су прихватали и у њу су веровали верни људи, као што су Исаија, Језекиљ, Исус Христ и апостоли Петар и Павле. Ту историју такође подупире чињеница да се она одражава у толико много митологија широм света, укључујући и древни Еп о Гилгамешу као и кинеске митове и митове Астека, Инка и Маја. Имајући у мислима библијски извештај, погледајмо сада асирско-вавилонску  митологију и њена указивања на Потоп * (Исаија 54:9; Језекиљ 14:20; Матеј 24:37; Јеврејима 11:7).

Потоп и бог-човек Гилгамеш

11. На чему се заснива оно што знамо о Епу о Гилгамешу?

¹¹ Ако се вратимо у прошлост можда неких 4 000 година, налазимо чувени акадски мит назван Еп о Гилгамешу. Оно што знамо њему заснива се првенствено на тексту на клинастом писму из библиотеке Асурбанипала, који је владао у древној Ниниви.

12. Ко је био Гилгамеш, и зашто није био популаран? (Упоредите с Постањем 6:1, 2.)

¹² То је прича о подухватима Гилгамеша, о којем се говори да је био две трећине бог и једна трећина човек, или полубог. Једна верзија овог епа каже: „Око Урука сагради зидове, огроман бедем, и храм благословљеног Еана за бога небеског свода Ануа, и за Иштар, богињу љубави... госпу нашу љубави и рата.“ (Видите оквир на 45. страни, са списком асирско-вавилонских богова и богиња.) Међутим, Гилгамеш није био баш пријатно друштво. Становници Урука су се жалили боговима: „Гилгамеш не пушта љубавницу њеном драгом, ни кћерку силнога њеном јунаку.“

13. (а) Коју су акцију предузели богови, и шта је Гилгамеш урадио? (б) Ко је био Утнапиштим?

¹³ Како су богови реаговали на протест народа? Богиња Аруру је створила Енкидуа да буде људски ривал Гилгамешу. Међутим, уместо да буду непријатељи, они су постали блиски пријатељи. У даљњем току епа, Енкиду умире. Скрхан, Гилгамеш плаче: „Зар нећу  и ја, и ја као Енкиду умрети? Душа ми је разривена болом. Уплашио сам се смрти и зато јурим преко степе.“ Он је желео да зна тајну бесмртности и кренуо је да пронађе Утнапиштима, који је преживео потоп и постао бесмртан као богови.

14. (а) Шта је Утнапиштиму било речено да уради? (Упоредите с Постањем 6:13-16.) (б) Какав је био исход Гилгамешовог епског путовања?

¹⁴ Гилгамеш на крају налази Утнапиштима, који му прича причу о потопу. Као што пише на 11. таблици Епа, познатој и као Таблица о потопу, Утнапиштим понавља упутства која су му дата с обзиром на потоп: „Сагради дрвену кућу, подигни је у лађу! Остави богатство, тражи живот... Донеси у лађу животно семе сваке врсте!“ Зар ово не звучи донекле слично библијском освртању на Ноја и Потоп? Али Утнапиштим не може Гилгамешу дати бесмртност. Гилгамеш се разочаран враћа кући у Урук. Извештај се завршава његовом смрћу. Свеукупна порука овог епа је туга и фрустрација због смрти и загробног живота. Тај древни народ није пронашао Бога истине и наде. Међутим, веза између овог епа и једноставног извештаја Библије о претпотопном добу сасвим је очигледна. Обратимо сада пажњу на друге легенде о Потопу.

Легенде о Потопу у другим културама

15. Зашто је за нас занимљива сумерска легенда о потопу?

¹⁵ Још старији од Епа о Гилгамешу јесте сумерски мит који приказује „Зиусудру, паралелу библијском Ноју, који је описан као побожан, богобојазан краљ, који стално пази на божанска откривења у сновима или врачањима“ (Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament). Према том истом извору, овај мит „пружа најближу и најупечатљивију  паралелу библијском материјалу каква досад још није пронађена у сумерској литератури“. На вавилонску и асирску цивилизацију, које су настале касније, утицала је сумерска цивилизација.

16. Из ког су извора могле доћи кинеске легенде о потопу?

¹⁶ Књига China—A History in Art каже нам да је један од древних владара Кине био Ју, „победник над Великим Потопом. Ју је воде Потопа усмерио у реке и мора да би поново населио свој народ“. Стручњак за митологију Џозеф Кампбел писао је о кинеском „Периоду Велике десеторице“, рекавши: „Што се тиче овог важног периода, који је завршен Потопом, десет царева је било смештено у рану митологију из времена династије Чоу. Према томе, изгледа да је оно што овде посматрамо локална трансформација низова старих  сумерских краљева.“ Кампбел је затим навео друге ствари из кинеских легенди које по свему судећи „подупиру аргумент за месопотамско порекло“. То нас поново враћа на исти основни извор многих митова. Међутим, прича о Потопу појављује се и у Америци, на пример, у Мексику током периода Астека у XV и XVI веку н. е.

17. Које су легенде о потопу имали Астеци?

¹⁷ Астечка митологија је говорила о четири претходна доба, а у првом од њих земљу су настањивали дивови. (То је још једно подсећање на Нефилиме, дивове на које се у Библији указује у Постању 6:4.) Она је обухватала и једну прастару легенду о потопу у којој се „воде изнад спајају с водама испод, бришући хоризонт и чинећи да све буде вечни космички океан“. Бог који је контролисао кишу и воду био је Тлалок. Међутим, он своју кишу није добио тек тако већ је за њу „морао дати крв жртава чије би проливање суза опонашало и тако стимулисало њено падање“ (Mythology—An Illustrated Encyclopedia). Једна друга легенда наводи да је четвртим добом владала Чалчиутлику, богиња воде, чији је универзум нестао у потопу. Људи су били спасени тако што су постали рибе!

18. Који извештаји преовладавају у јужноамеричкој митологији? (Упоредите с Постањем 6:7, 8; 2. Петрова 2:5.)

¹⁸ Слично томе, и Инке су имале своје легенде о Потопу. Британски писац Харолд Осборн каже: „Најчешће обележје јужноамеричких митова можда су управо приче о потопу... Митови о потопу су веома распрострањени и међу планинским народима и међу племенима тропских низија. Потоп се обично повезује са стварањем и с епифанијом [манифестацијом] бога-створитеља... [Потоп] се понекад  сматра божанском казном којом је уништено постојеће човечанство како би се омогућило појављивање нове расе.“

19. Опишите легенду о потопу код Маја.

¹⁹ Слично томе, Маје из Мексика и Средње Америке имале су своју легенду о Потопу која је обухватала један свеопшти потоп, то јест хаијококаб, што значи „вода над земљом“. Католички бискуп Лас Казас писао је да су гватемалски Индијанци Потоп „звали Бутик, што је реч која значи потоп многих вода а представља и последњи суд, и зато верују да треба да дође још један Бутик, што је још један потоп и суд, али не водом, већ ватром“. Широм света има још много легенди о потопу, али ових неколико које смо навели служе да потврде језгро те легенде, историјски извештај испричан у књизи Постања.

Свеприсутно веровање у бесмртност душе

20. Које је било асирско-вавилонско веровање о животу након смрти?

²⁰ Међутим, немају сви митови чињенични или библијски темељ. У својој потрази за Богом, човек се хватао за сламку, завараван илузијом о бесмртности. Као што ћемо видети кроз целу ову књигу, веровање у бесмртност душе или с тим повезане варијације представљају наслеђе које је кроз миленијуме дошло и до нас. Народ древне асирско-вавилонске културе веровао је у загробни живот. New Larousse Encyclopedia of Mythology објашњава: „Под земљом, иза бездана Апсу [који је пун свеже воде и који окружује земљу], лежи паклено боравиште где људи силазе после смрти. То је била ’Земља без повратка‘... У овим пределима вечне таме, све душе мртвих — едиму — ’обучене, као птице, у одећу од крила‘ тумарају у нереду.“ Према овом миту,  овим подземним светом владала је богиња Ерешкигал, „Принцеза велике земље“.

21. Шта се, према египатском веровању, догађа с мртвима?

²¹ И Египћани су имали своју представу о бесмртној души. Пре него што би душа стигла до срећног неба, морала је да буде измерена помоћу богиње истине и правде Маат, коју је симболизовало перо истине. У овој процедури је помагао или Анубис, бог с главом шакала, или Хорус, соко. Ако Озирис да дозволу, та душа би отишла да ужива у блаженству с боговима. (Видите илустрацију на 50. страни.) Као што је то често случај, и овде налазимо ту заједничку нит, вавилонски концепт о бесмртности душе, који обликује религију, живот и поступке људи.

22. Који је био кинески концепт о мртвима, и шта се радило да би им се помогло?

²² У старој кинеској митологији постојало је веровање у живот после смрти и у потребу да преци буду срећни. Преци су „сматрани за живе и моћне духове, који су сви одреда јако заинтересовани за добро својих живих потомака, али способни да у гневу казне ако нису задовољни“. Мртвима је требало пружити сваку помоћ, што је укључивало и оне који би их пратили после смрти. Тако су „неки Шанг краљеви... били сахрањивани заједно са стотину до три стотине људских жртава, које су требале да буду њихове слуге у другом свету. (Ова пракса повезује древну Кину с Египтом, Африком, Јапаном и другим местима, где су приношене сличне жртве)“ (Man’s Religions, од Џона Б. Носа). У овим случајевима веровање у бесмртност душе водило је до људских жртава. (Насупрот томе, видите Проповедника 9:5, 10; Исаија 38:18, 19.)

23. (а) Ко је и шта је у грчкој митологији био Хад? (б) Шта је Хад према Библији?

 ²³ Грци, који су измислили много богова у својој митологији, такође су били заинтересовани за мртве и њихово одредиште. Према митовима, онај који је био задужен за то подручје густе таме био је Кронов син и брат богова Зевса и Посејдона. Његово име је било Хад, а његово подручје је названо по њему. Како су душе мртвих стизале у Хад? *

24. (а) Шта се догађало у подземном свету, према грчкој митологији? (б) Која сличност постоји између Епа о Гилгамешу и грчке митологије?

²⁴ Књижевница Елен Швајцер објашњава: „У подземном свету су постојала страшна бића. Ту је био Харон, који је на својој скели из земље живих превозио у подземни свет оне који су недавно умрли. Харон је тражио да му се плати за његову услугу превожења [преко реке Стикс], а Грци су своје мртваце често сахрањивали с новчићем испод језика, како би се засигурало да имају довољно за путарину. Мртве душе које нису могле да плате задржаване су на погрешној страни реке, у једној врсти ничије земље, и могле су да се врате да прогоне живе.“ *

25. На кога је утицало грчко размишљање о души?

²⁵ Грчка митологија о души утицала је и на римски концепт, а грчки филозофи, као што је Платон (око  427-347. пре н. е.), снажно су утицали на ране отпадничке хришћанске мислиоце који су у своје доктрине прихватили учење о бесмртности душе, иако оно није имало библијски темељ.

26, 27. Како су Астеци, Инке и Маје гледали на смрт?

²⁶ Астеци, Инке и Маје такође су веровали у бесмртност душе. За њих је смрт била тајна, баш као и за друге цивилизације. Они су имали своје церемоније и веровања која су им помагала да се помире с тиме. Историчар и археолог Виктор В. фон Хаген објашњава у својој књизи The Ancient Sun Kingdoms of the Americas: „Мртви су у ствари били живи: они су само прешли из једне фазе у другу; били су невидљиви, неопипљиви, нерањиви. Мртви су... постали невидљиви чланови клана.“ (Насупрот томе, видите Судије 16:30 и Језекиља 18:4, 20.)

²⁷ Овај исти извор нам каже да је [Инка] „Индијанац веровао у бесмртност; у ствари веровао је да особа никада не умире... мртво тело је једноставно постало немртво и преузело утицаје невидљивих сила“. И Маје су  веровале у душу и у 13 небеса и 9 паклова. Дакле, где год да се окренемо, људи су желели да порекну реалност смрти, а бесмртност душе је била потпора на коју су се ослањали (Исаија 38:18; Дела апостолска 3:23).

28. Која су нека веровања која преовладавају у Африци?

²⁸ Афричке митологије такође садрже указивања на душу која надживљава смрт. Многи Африканци живе у страху од душа умрлих. New Larousse Encyclopedia of Mythology каже: „Ово веровање је повезано с другим веровањем — да душа и даље живи након смрти. Чаробњаци могу да призову душе да припомогну њиховим силама. Душе мртвих често се селе у тела животиња, или могу чак да се реинкарнирају у биљке.“ Због тога народ Зулу не убија неке змије за које верују да су духови рођака.

29. Објасните легенде неких племена из јужне Африке. (Упоредите с Постањем 2:15-17; 3:1-5.)

²⁹ Масаји из југоисточне Африке верују у створитеља названог Нгаи, који поред сваког Масаија поставља једног анђела чувара да га штити. У тренутку смрти, анђео односи душу ратника на други свет. Раније цитирана енциклопедија Larousse износи једну Зулу легенду о смрти првог човека, Ункулункулуа, који је за овај мит постао врховно биће. Он је послао камелеона да људима каже: „Човек неће умрети!“ Тај камелеон је био спор и скренуо је с правог пута. Зато је Ункулункулу послао једну другу поруку преко једног гуштера, рекавши: „Човек ће умрети!“ Гуштер је стигао први, „и од тада ниједан човек не може избећи смрт“. Уз варијације, ова иста легенда постоји у племенима Бечуана, Басуто и Баронга.

30. Шта ћемо у овој књизи још видети у вези с душом?

³⁰ Док настављамо проучавање потраге човечанства за Богом, видећемо надаље колико је мит о бесмртној души био важан и колико је још увек важан за људе.

 Обожавање сунца и људске жртве

31. (а) У шта су Египћани веровали што се тиче бога сунца Ра? (б) Како је то у супротности с оним што каже Библија? (Псалам 19:5-7).

³¹ Египатска митологија садржи обиман пантеон богова и богиња. Као што је то случај и код многих других древних друштава, премда су Египћани тражили Бога, они су тежили ка обожавању онога што је подржавало њихов свакодневни живот — обожавању сунца. Тако су, под именом Ра (Амон-Ра), обожавали сувереног господара неба, који се у једном чамцу сваког дана возио од истока ка западу. Кад би пала ноћ, он би ишао опасним путем кроз подземни свет.

32. Опишите један од празника бога ватре Хуехуетеотла.

³² Људске жртве су биле једно од уобичајених обележја обожавања сунца код религија Астека, Инка и Маја. Астеци су славили стални циклус религиозних празника, с људским жртвама које су приносили  својим разним боговима, а посебно у обожавању бога-сунца Тескатлипока. Исто тако, у празнику бога-ватре Хуехуетеотла, „ратни заробљеници су плесали заједно с онима који су их заробили и... јурили око распламсале ватре, а затим су бацани у ватру, вађени док су још били живи да би им срца која су још куцала била извађена и принесена боговима“ (The Ancient Sun Kingdoms of the Americas).

33. (а) Шта је све обухватало обожавање Инка? (б) Шта Библија каже о људским жртвама? (Упоредите с 2. Краљевима 23:5, 11; Јеремија 32:35; Језекиљ 8:16.)

³³ Још јужније, религија Инка имала је своје жртве и митове. У обожавању древних Инка, деца и животиње су приношени богу сунца Интију и створитељу Виракочи.

Митски богови и богиње

34. Ко је сачињавао најистакнутију египатску тријаду, и које су улоге имали?

³⁴ Најистакнутија египатска тријада сачињена је од Изиде, симбола божанског мајчинства; Озириса, њеног брата и мужа; и Хоруса, њиховог сина, који је обично представљен соколом. Изида се на египатским статуама понекад приказује како доји своје дете у положају који веома подсећа на статуе и слике хришћанског света са ’девицом и дететом‘, које су ступиле на сцену више од две хиљаде година касније. С временом је Изидин муж, Озирис, стекао популарност као бог мртвих због тога што је душама умрлих пружио наду у вечни, срећни живот на оном свету.

35. Ко је била Хатор, и који је био њен главни годишњи празник?

³⁵ Египат је имао и богињу љубави и радости, музике и плеса, Хатор. Она је постала краљица мртвих, помажући им да помоћу једних лестви дођу до неба. Као што New Larousse Encyclopedia of Mythology  објашњава, она је слављена великим празницима, „пре свега Новом годином, која је била годишњица њеног рођења. Пре зоре, свештенице су износиле Хаторин кип на терасу да би је изложиле зрацима излазећег сунца. Весеље које је следило било је изговор за прави карневал, а тај дан је завршавао песмом и опијањем“. Да ли се хиљадама година касније нешто пуно променило што се тиче прославе Нове године?

36. (а) Какво је било религиозно окружење у ком се нашао Израел у XVI веку пре н. е.? (б) Које је било посебно значење десет невоља?

³⁶ Египћани су у свом пантеону имали и многе животињске богове и богиње, као што су бик Апис, ован Банадед, жаба Хект, крава Хатор, и крокодил Себек (Римљанима 1:21-23). Управо у таквом религиозном окружењу нашли су се Израелци кад су били у заточеништву као робови у XVI веку пре н. е. Да би их  ослободио од фараоновог тврдоглавог стиска, Јехова, Бог Израела, морао је да пошаље десет различитих невоља на Египат (Излазак 7:14–12:36). Те невоље су представљале смишљено понижавање египатских митолошких богова. (Видите оквир на 62. страни.)

37. (а) Какве су личности били неки римски богови? (б) Како је понашање богова утицало на њихове следбенике? (в) Какво су искуство Павле и Варнава имали у Листри?

³⁷ Пређимо сада на богове древне Грчке и Рима. Рим је позајмио многе богове из древне Грчке, заједно с њиховим крепостима и пороцима. (Видите оквире на 43. и 66. страни.) На пример, Венера и Флора су биле бесрамне проститутке; Бах је био пијаница и лумпераш; Меркур је био друмски разбојник; а Аполон је био заводник жена. Каже се да је Јупитер, отац богова, починио прељубу или инцест са око 59 жена! (Какво подсећање на бунтовне анђеле који су имали односе са женама пре Потопа!) Пошто обожаваоци имају склоност да опонашају своје богове, зар је икакво чудо што су римски цареви као што су Тиберије, Нерон и Калигула, водили развратан живот као прељубници, блудници и убице?

38. (а) Опишите обожавање које се вршило у Риму. (б) Како је религија утицала на римског војника?

 ³⁸ Римљани су у своју религију уклопили богове из многих традиција. На пример, одушевљено су преузели обожавање Митре, персијског бога светла, који је постао њихов бог сунца (видите оквир на 60. и 61. страни), и сиријске богиње Атаргатис (Иштар). Грчку богињу лова Артемиду претворили су у Дијану, и имали су своје варијанте египатске Изиде. Такође су усвојили келтску тријаду богиња плодности (Дела апостолска 19:23-28).

39. (а) Ко је владао римским свештенством? (б) Опишите једну од римских религиозних церемонија.

³⁹ Да би своје јавне култове упражњавали у стотинама светилишта и храмова, они су имали разне свештенике, а сви ти свештеници су „дошли под власт Понтифекса Максимуса [Врховног свештеника], који је био поглавар државне религије“ (Atlas of the Roman World). Овај исти атлас наводи да је једна од римских церемонија била тауроболијум, у којој је „обожавалац стајао у једној јами и купао се у крви бика који је жртвован изнад њега. Из овог обреда је излазио у стању прочишћене невиности“.

Хришћански митови и легенде?

40. Како многи изучаваоци гледају на догађаје везане за рано хришћанство?

⁴⁰ Према неким савременим критичарима, и хришћанство садржи митове и легенде. Да ли је то стварно истина? Многи изучаваоци гледају на рођење Исуса по девици, његова чуда и његово ускрсење као на митове. Неки чак кажу да он никада није ни постојао већ да је мит о њему пренесен из старије митологије и обожавања сунца. Стручњак за митологију Џозеф Кампбел је написао: „Зато више изучавалаца  сугерише да никада није постојао ни Јован [Крститељ] ни Исус, већ само бог воде и бог сунца.“ Али треба да задржимо на уму да су многи од тих изучавалаца атеисти и да зато потпуно одбацују свако веровање у Бога.

41, 42. Који постојећи докази подупиру историјску веродостојност раног хришћанства?

⁴¹ Међутим, ово скептично гледиште је потпуно супротно од историјских доказа. На пример, јеврејски историчар Јосиф (око 37. — око 100. н. е.) написао је: „Неким Јеврејима је уништење Иродове војске изгледало као Божја казна, и то сигурно праведна казна, због његовог поступања према Јовану, названом Крститељ. Наиме Ирод је наредио да се тај човек погуби, иако је он био добар“ (Марко 1:14; 6:14-29).

 ⁴² Овај исти историчар такође је посведочио о историјском постојању Исуса Христа, кад је написао да се подигао „извесни Исус, чаробњак од човека, ако се уопште и може назвати човеком... кога његови ученици зову син Божји“. Он је надаље рекао да га је „Пилат осудио... Чак ни сада група која је по њему названа ’Месијанисти‘ није истребљена“ * (Марко 15:1-5, 22-26; Дела апостолска 11:26).

43. Који је темељ за веровање у Христа имао апостол Петар?

⁴³ Зато је хришћански апостол Петар, као очевидац Исусовог преображења могао да с потпуним уверењем напише: „Не, са силом и присутношћу нашег Господа Исуса Христа нисмо вас упознали тиме што смо следили препредено смишљене лажне приче [грчки, мит], него као очевици његовог величанства. Јер он је од Бога, Оца примио част и славу, кад су до њега од величанствене славе дошле овакве речи: ’Ово је мој син, мој вољени, кога признајем.‘ Да, те речи које су дошле с неба чули смо док смо били с њим на светој гори.“ (2. Петрова 1:16-18). *

44. Које библијско начело треба да преовладава у било ком сукобу између људских мишљења и Речи Божје?

⁴⁴ У овом сукобу између човечјег „стручног“ мишљења и Божје Речи, морамо применити раније наведено начело: „Дакле, о чему се ради? Ако неки нису веровали, да ли ће можда њихово неверовање учинити Божју верност неделотворном? Нипошто! Него нека се Бог покаже истинит, премда се сваки човек показује као лажов, баш као што је написано: ’Да би се показао праведан у својим речима и победио кад ти буду судили‘“ (Римљанима 3:3, 4).

 Заједничке нити

45. Које су неке заједничке нити које се налазе у светској митологији?

⁴⁵ Овај кратак преглед неких светских митологија послужио је да укаже на нека заједничка обележја, од којих се многа могу пратити све до Вавилона, месопотамске колевке већине религија. Постоје заједничке нити, било у облику чињеница о стварању, или у извештајима о времену кад су полубогови и дивови живели на земљи и о потопу који је уништио зле, или у основним религиозним концептима о обожавању сунца и бесмртности душе.

46, 47. (а) Које библијско објашњење можемо пружити о заједничком пореклу и заједничкој нити митологије? (б) Које ћемо даљње аспекте древног обожавања обрадити?

⁴⁶ С библијског гледишта, те заједничке нити можемо објаснити кад се присетимо да се након Потопа, пре више од 4 200 година на Божју заповест, човечанство раселило из Вавилона у Месопотамији. Иако су се раздвојили, формирајући породице и племена с различитим језицима, у почетку су сви имали исто основно разумевање раније историје и религиозних концепата (Постање 11:1-9). Током векова, то разумевање се искривило и било је украшавано у свакој култури, што је довело до многих измишљотина, легенди и митова који су дошли и до нас данас. Ти митови, лишени библијске истине, нису успели да човечанство приближе правом Богу.

⁴⁷ Међутим, човечанство је своја религиозна осећања изражавало и на многе друге начине — путем спиритизма, шаманизма, магије, обожавања предака и тако даље. Да ли нам ти начини говоре нешто о човечанству у потрази за Богом?

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

 [Оквир на 43. страни]

Грчка и римска божанства

Многи богови и богиње у грчкој митологији имали су сличну улогу и у римској митологији. Доња табела наводи неке од њих.

Грчки Римски Улога

Аполон Аполон Бог светла, медицине и

поезије

Арес Марс Бог рата

Артемида Дијана Богиња лова и плодности

Асклепије Ескулап Бог лекарске вештине

Атена Минерва Богиња заната, рата и

мудрости

Афродита Венера Богиња љубави

Геја Тера Симбол земље, и мајка

и жена Урана

Деметра Керес Богиња растиња

Дионис Бах Бог вина, плодности и

дивљачког понашања

Ерос Купидон Бог љубави

Зевс Јупитер Владар богова

Крон Сатурн За Грке, владар Титана

и отац Зевса.

У римској митологији,

такође бог

пољопривреде

Плутон, Хад Плутон Бог подземног света

Посејдон Нептун Бог мора. У грчкој

митологији, такође бог

земљотреса и коња

Реја Опа Кронова жена и сестра

Уран Уран Гејин син и муж, и отац

Титана

Хера Јунона Заштитница брака и жена.

За Грке, Зевсова сестра

и жена; за Римљане,

Јупитерова жена

Хермес Меркур Гласник богова; бог трговине

и науке;

и заштитник путника,

лопова и луталица

Хестија Веста Богиња огњишта

Хефест Вулкан Ковач богова и бог ватре и

ковачког заната

Хипнос Сомнус Бог сна

Засновано на делу The World Book Encyclopedia, 1987, том 13.

[Оквир на 45. страни]

Асирско-вавилонски богови и богиње

Ану — врховни бог који влада над небесима; Иштарин отац

Ашур — национални асирски бог ратник; такође бог плодности

Еа — бог воде. Мардуков отац. Упозорио Утнапиштима на потоп

Енлил (Бел) — господар ваздуха; његова каснија паралела у грчкој митологији био је Зевс. Вавилонци су га асимиловали у Мардука (Бела)

Иштар — божанска персонификација планете Венере; део њеног култа је света проституција. Она је била Астарта у Феникији, Атаргатис у Сирији, Астарота у Библији (1. Краљевима 11:5, 33), Афродита у Грчкој, Венера у Риму

Мардук — први међу вавилонским боговима; „апсорбовао све друге богове и преузео све њихове разне улоге“. Израелци су га звали Меродах

Син — бог месеца, члан тријаде која је обухватала Шамаша (сунце) и Иштар (планету Венеру)

Тамуз (Думузи) — бог жетве. Иштарин љубавник

Шамаш — бог-сунце светлости и правде. Претеча грчког Аполона

(Засновано на делу New Larousse Encyclopedia of Mythology)

 [Оквир⁄Слике на странама 60, 61]

Богови римског војника

Рим је био чувен по својој дисциплинованој војсци. Јединство његовог царства зависило је од морала и ефикасности војних легија. Да ли је религија била један од фактора на који је требало рачунати? Јесте, и на срећу по нас, Римљани су иза себе оставили јасне доказе своје окупације у облику путева, утврда, аквадуката, колосеума и храмова. На пример, у Нортамбрији, у северној Енглеској, постоји чувени Хадријанов зид, изграђен око 122. н. е. Шта су ископавања открила у вези с активношћу римског гарнизона и улогом религије?

У музеју Хаустедс, смештеном близу ископаних рушевина римског гарнизона на Хадријановом зиду, на једном експонату стоји: „Религиозни живот римског војника био је подељен на три дела. Најпре... култ деификованих Императора и обожавање богова заштитника Рима, као што су Јупитер, Викторија и Марс. Сваке године на месту за одржавање свечаних парада у свакој тврђави био је посвећен један олтар Јупитеру. Од свих војника се очекивало да учествују у празницима прославе рођендана, дана ступања на престо и победа деификованих Императора.“ Како то само личи на обичаје данашњих војски, у којима су капелани, олтари и заставе редован део војног обожавања.

Које је било друго обележје религиозног живота римског војника? То је било обожавање богова заштитника и духа који је чувао њихову јединицу „као и богова које су донели из својих домовина“.

„На крају, ту су били култови којих су се држали појединци. Све док је војник испуњавао своје обавезе према службеним култовима слободно је могао да обожава било ког бога кога је хтео.“ То звучи као веома либерална ситуација слободе обожавања, али „изузеци су били оне религије, у које је спадао и друидизам, чији су се обичаји сматрали нехуманим, и оне религије чија је лојалност држави била доведена у сумњу, на пример хришћанство“. (Упоредите с Луком 20:21-25; 23:1, 2; Дела апостолска 10:1, 2, 22.)

  Занимљиво је да је 1949. у једном мочварном крају Кароубурга, доста близу Хадријановог зида, откривен храм Митре. (Видите фотографију.) Археолози процењују да је изграђен око 205. н. е. У њему се налазе лик бога сунца, олтари и један латински натпис који делимично каже: „Непобедивом богу Митри.“

 [Оквир на 62. страни]

Египатски богови и десет невоља

Јехова је извршио суд над немоћним боговима Египта помоћу десет невоља (Излазак 7:14–12:32).

Невоља Опис

1. Нил и друге воде претворене у крв. Бог Нила Хапи

осрамоћен

2. Жабе. Богиња-жаба Хект немоћна да то спречи

3. Прах се претвара у комарце. Тот, господар магије, није

могао да помогне египатским врачарима

4. Обади по целом Египту осим у Гесему где су живели

Израелци. Ниједан бог то није могао спречити — чак ни

Птах, створитељ свемира, нити Тот, господар магије

5. Помор стоке. Ни света богиња-крава Хатор ни бик Апис

нису могли да спрече ову невољу

6. Гнојаве ране. Божанства излечења Тот, Изида и Птах

неспособни да помогну

7. Громови и град. Разоткривена немоћност Решпуа, владара

муња, и Тота, бога кише и грома

8. Скакавци. Ово је био ударац за бога плодности Мина,

заштитника усева

9. Три дана таме. Ра, главни бог-сунце, и Хорус, сунчани

бог, осрамоћени

10. Смрт прворођенаца, такође и фараоновог, који је сматран

за утеловљеног бога. Ово није могао да спречи Ра (Амон-Ра), бог-сунце

који је понекад представљен овном

[Оквир на 66. страни]

Митологија и хришћанство

Обожавање митских богова античке Грчке и Рима било је у пуном замаху кад се пре скоро две хиљаде година појавило хришћанство. У Малој Азији су још увек преовладавала грчка имена, што показује зашто је народ Листре (у данашњој Турској) назвао хришћанске исцелитеље Павла и Варнаву „боговима“, говорећи о њима као о Хермесу односно Зевсу, уместо као о римским боговима Меркуру и Јупитеру. Извештај каже да „Зевсов свештеник, чији храм беше пред градом, доведе бикове и донесе венце до врата и хтеде да с народом принесе жртве“ (Дела апостолска 14:8-18). Павле и Варнава су једва успели да убеде тај народ да им не приносе жртве. То показује колико су у то време ти људи озбиљно гледали на своју митологију.

[Слика на 42. страни]

Олимп у Грчкој, наводно пребивалиште богова

[Слика на 47. страни]

Глинена плочица с клинастим писмом која представља део Епа о Гилгамешу

[Слика на 50. страни]

Анубис, бог с главом шакала, мери срце-душу, на левом тасу, помоћу пера које симболизује Маат, богињу истине и правде; Тот записује резултат на таблици пре него што га саопшти Озирису

[Слика на 55. страни]

Чалчиутлику, астечка богиња свеже воде; посуда у облику сове која има удубљење у које су се, како се верује, стављала жртвована срца

[Слика на 57. страни]

Египатска тријада: слева, Хорус, Озирис и Изида

 [Слике на 58. страни]

Инке су обожавале Сунце у Мачу Пикчуу, Перу

Интихуатана (мања слика) сунчев „стуб за везивање“, који се можда користио приликом обожавања сунца у Мачу Пикчуу

[Слике на 63. страни]

Фигуре сокола Хоруса, бика Аписа и жабе Хект. Египатски богови нису могли да спрече невоље које је послао Јехова, укључујући и претварање Нила у крв

[Слике на 64. страни]

Грчка божанства, слева, Афродита; Зевс носи Ганимеда, пехарника богова; и Артемида