11. поглавље

Отпад — пут ка Богу блокиран

1, 2. (а) Зашто је првих 400 година историје хришћанског света значајно? (б) Коју је истину о избору изрекао Исус?

ЗАШТО је првих 400 година историје хришћанског света толико значајно? Из истог разлога из кога је и првих неколико година дететовог живота значајно — зато што су то године обликовања кад се полаже темељ за будућу личност те особе. Шта откривају први векови хришћанског света?

² Пре него што одговоримо на ово питање, присетимо се истине коју је изрекао Исус Христ: „Уђите на уска врата; јер широк је и простран пут који води у уништење, и много је оних који њиме иду; док су уска врата и тесан пут који води у живот, и мало је оних који га налазе“. Пут опортунизма је широк; пут исправних начела је узак (Матеј 7:13, 14).

3. Која два пута су стајала на располагању на почетку хришћанства?

³ На почетку хришћанства, онима који су прихватали ту непопуларну веру на располагању су стајала два пута — да се држе бескомпромисних учења и начела Христа и Писма или да заједно са светом тог времена теже ка широком и лежерном путу компромиса. Као што ћемо видети, првих 400 година историје показују који је пут на крају изабрала већина.

 Мамци филозофије

4. Како је пагански Рим, по речима историчара Дјуранта, утицао на рану цркву?

⁴ Историчар Вил Дјурант објашњава: „Црква је преузела неке религиозне обичаје и форме уобичајене у претхришћанском [паганском] Риму — епитрахиљ и остало рухо паганских свештеника, коришћење тамјана и свете водице код очишћења, паљење свећа и вечну светлост пред олтаром, обожавање светаца, архитектуру базилике, римско право као основу за канонско право, титулу понтифекс максимус за Папу и, у четвртом веку, латински језик... Ускоро ће бискупи, више него римски префекти, бити извор реда и седиште власти у градовима; митрополити или надбискупи ће подржавати, па чак истиснути, провинцијске намеснике; а синод бискупа ће наследити провинцијску скупштину. Римска црква је ишла стопама римске државе“ (Историја цивилизације: III део — Цезар и Христ).

5. Како је став компромиса с паганским римским светом у супротности с раним хришћанским списима?

 ⁵ Овај став компромиса с римским светом стоји у оштрој супротности с учењима Христа и апостола. (Видите оквир на 262. страни.) Апостол Петар је саветовао: „Вољени... подсећањем будим ваше способности јасног размишљања, да се сећате речи које су раније говорили свети пророци и заповести Господа и Спаситеља коју су вам пренели ваши апостоли. Зато ви, вољени, пошто ово унапред знате, чувајте се да вас с њима не одвуче заблуда људи који пркосе закону, и да не отпаднете од своје постојаности.“ Павле је јасно саветовао: „Не ујармљујте се неједнако с неверницима. Јер шта имају заједничко праведност и безакоње? Или шта имају заједничко светлост и тама?... ’„Зато изађите између њих, и одвојите се“, каже Јехова, „’и не дотичите оно што је нечисто“‘; ’„и ја ћу вас примити“‘“ (2. Петрова 3:1, 2, 17; 2. Коринћанима 6:14-17; Откривење 18:2-5).

6, 7. (а) Како је грчка филозофија утицала на ране црквене „оце“? (б) У којим се учењима посебно открио грчки утицај? (в) Које је упозорење што се тиче филозофије дао Павле?

⁶ Упркос овој јасној опомени, отпаднички хришћани из другог века су се украсили паганском римском религијом. Они су одступили од својих чистих библијских корена, обукли се у паганску римску одећу и титуле и огрезли у грчку филозофију. У делу The Crucible of Christianity професор Волфсон с Харвардског универзитета објашњава да је у другом веку у хришћанству дошло до великог прилива „пагана поучених филозофији“. Они су се дивили мудрости Грка и мислили су да виде сличности између грчке филозофије и учења Писма. Волфсон наставља: „Они понекад на разне начине објашњавају да је филозофија Божји посебан дар  Грцима посредством људске логике баш као што је Писмо дар Јеврејима посредством директног откривења.“ Он још каже: „Црквени Оци... почели су систематски подухват с циљем да покажу како, поред једноставног језика помоћу кога Писмо воли да се изражава, постоје и скривена учења филозофа која су формулисана неразумљивим техничким терминима скованим у њиховој Академији, Лицеју и Трему [центрима филозофских дискусија].“

⁷ Такав став је омогућио да грчка филозофија и терминологија слободно продру у учења хришћанског света посебно на пољима тринитарске доктрине и веровања у бесмртност душе. Волфсон каже: „[Црквени] Оци су почели да у гомили филозофских термина траже два добра техничка израза, од којих би један употребили као одредницу за реалност особености сваког члана Тројства као особе, а други би употребили као одредницу за њихово фундаментално јединство.“ Па ипак, морали су да признају да је „концепт о троједном Богу мистерија која се не може разрешити људским разумом“. За разлику од тога, Павле је јасно препознао опасност од таквог загађења и ’извртања јеванђеља‘ кад је писао хришћанима у Галатији и Колосима: „Пазите, можда би вас неко могао одвести као свој плен помоћу филозофије и празне преваре по људском предању, по елементарним стварима света, а не по Христу“ (Галатима 1:7-9; Колошанима 2:8; 1. Коринћанима 1:22, 23).

 Ускрсење укинуто

8. С којом се енигмом човек борио, и како је већина религија покушала да је реши?

⁸ Као што смо видели кроз целу ову књигу, човек се непрестано борио с енигмом свог кратког и ограниченог постојања које се завршава смрћу. Немачки писац Герхард Херм рекао је у својој књизи The Celts—The People Who Came Out of the Darkness: „Религија је између осталог један од начина да се људи помире с чињеницом да једног дана морају умрети, да се с тиме помире или преко обећања у неки бољи живот на оном свету или путем поновног рађања, или помоћу и једног и другог.“ Практично се све религије ослањају на веровање да је људска душа бесмртна и да после смрти путује у неки загробни живот или да се сели у неко друго створење.

9. Шта је шпански изучавалац Мигуел де Унамуно закључио у погледу Исусовог веровања у ускрсење?

⁹ Скоро све религије данашњег хришћанског света такође се држе тог веровања. Мигуел де Унамуно, истакнути шпански изучавалац из XX века, написао је о Исусу: „Он је веровао у ускрсење тела [као што је било у Лазаревом случају (Видите стране 249-52.)], према јеврејском обичају, а не у бесмртност душе, према [грчком] платонском обичају... Докази за то могу се видети у свакој књизи поштеног тумачења.“ Он је закључио: „Бесмртност душе... је паганска филозофска догма“ (La Agonía Del Cristianismo [Агонија хришћанства]). Та „паганска филозофска догма“ се увукла у учење хришћанског света, иако је јасно да Христ уопште није тако размишљао (Матеј 10:28; Јован 5:28, 29; 11:23, 24).

10. Које су биле неке последице веровања у бесмртност душе?

¹⁰ Суптилни утицај грчке филозофије био је кључни узрок отпада који је уследио после смрти апостола. Грчко учење о бесмртности душе подразумевало је потребу за разним одредиштима за душу — небом,  паклом, чистилиштем, рајем, лимбом. * Манипулишући овим учењима, свештеничкој класи је било лако да своја стада држи у подложности и страху од загробног живота, и да од њих изнуђује поклоне и прилоге. То нас доводи до још једног питања: како је настала засебна свештеничка класа хришћанског света? (Јован 8:44; 1. Тимотеју 4:1, 2).

Како је формирана свештеничка класа

11, 12. (а) Који се знак отпада још појавио? (б) Коју су улогу имали апостоли и старешине у Јерусалиму?

¹¹ Још један знак отпада био је то што се, супротно од учења Исуса и апостола, служба свих хришћана  ограничила на засебно свештенство и хијерархију која се развила у хришћанском свету (Матеј 5:14-16; Римљанима 10:13-15; 1. Петрова 3:15). Током првог века, после Исусове смрти, његови апостоли су заједно с другим духовно квалификованим хришћанским старешинама у Јерусалиму саветовали и водили хришћанску скупштину. Нико није био супериоран у односу на друге (Галатима 2:9).

¹² Године 49. н. е., било је неопходно да се они састану у Јерусалиму да би решили питања која су се тицала свих хришћана. Библијски извештај нам каже да после уводне дискусије, „апостоли и старешине [презбитери] заједно с целом скупштином одлучише да заједно с Павлом и Варнавом пошаљу у Антиохију мужеве које изабраше између себе... и својом руком написаше: ’Апостоли и старешине, браћа, оној браћи у Антиохији и Сирији и Киликији која су из нација: поздрав!‘“ Очигледно је да су апостоли и старешине служили као управно водеће тело распрострањене хришћанске скупштине (Дела апостолска 15:22, 23).

13. (а) Која је припрема постојала за непосредно надгледање свих раних хришћанских скупштина? (б) Који су били предуслови за скупштинске старешине?

¹³ Пошто је та водећа група у Јерусалиму била почетна хришћанска припрема за целокупно надгледање за све хришћане, какав су систем вођства имали у свакој локалној скупштини? Павлова посланица Тимотеју јасно показује да су скупштине имале надгледнике (на грчком, епископ основа речи „епископалан“) који су били духовне старешине (презбитери), мушкарце који су својим понашањем и својом духовношћу испуњавали услове да поучавају друге хришћане (1. Тимотеју 3:1-7; 5:17). У првом веку, ти  мушкарци нису сачињавали неку засебну свештеничку класу. Нису носили никакву карактеристичну одећу. Њихово обележје је била њихова духовност. У ствари, свака скупштина је имала старешинство (групу надгледника), а не неко монархијско владање једног човека (Дела апостолска 20:17; Филипљанима 1:1).

14. (а) Како су хришћанске надгледнике на крају заменили бискупи хришћанског света? (б) Ко је настојао да заузме примат међу бискупима?

¹⁴ С временом је реч епископ * (надгледник, настојник) претворена у реч „бискуп“, која означава свештеника који има управу над другим члановима свештенства у својој бискупији. Шпански језуит Бернардино Љорка објашњава: „Прво, није направљена довољна разлика између бискупа и презбитера, и пажња се поклањала само значењима речи: бискуп је исто што и настојник; презбитер је исто што и старешина... Али  мало по мало, та разлика је постала јаснија, означавајући именом бискуп важније настојнике, који су поседовали највишу свештеничку власт и моћ да полажу руке и додељују свештеничку службу“ (Historia de la Iglesia Católica [Историја Католичке цркве]). У ствари, бискупи су почели да функционишу као једна врста монархијског система, посебно од почетка четвртог века. Основана је хијерархија, то јест управно свештеничко тело, и с временом је римски бискуп, који је тврдио да је Петров наследник, од многих био признат за врховног бискупа и папу.

15. Који понор постоји између хришћанског вођства у I веку и вођства у хришћанском свету?

¹⁵ Данас је положај бискупа, односно епископа, у разним црквама хришћанског света положај престижа и власти, обично добро плаћен, и често је повезан с елитном владајућом класом сваке државе. Али између њиховог поносног и узвишеног положаја и једноставне организације под Христом и старешинама, то јест надгледницима, раних хришћанских скупштина, постоји огромна разлика. А шта да кажемо о понору који постоји између Петра и његових такозваних наследника, који владају у раскошном амбијенту Ватикана? (Лука 9:58; 1. Петрова 5:1-3).

Папска власт и престиж

16, 17. (а) Како знамо да првобитна римска скупштина није била под управом неког бискупа или папе? (б) Како се развијала употреба титуле „папа“?

¹⁶ Међу раним скупштинама које су примале упутства од апостола и старешина у Јерусалиму налазила се и скупштина у Риму, где је хришћанска истина стигла вероватно нешто пре Пентекоста 33. н. е. (Дела апостолска 2:10). Попут свих других хришћанских скупштина тог времена, она је имала старешине,  који су служили као надгледници, али ниједан од њих није имао примат. Сигурно је да ниједног од тих првих надгледника у римској скупштини њихови савременици нису сматрали бискупом нити папом, пошто се још није био развио монархијски епископат у Риму. Тешко је јасно одредити када је почео монархијски епископат, то јест епископат једног човека. Докази показују да је он почео да се развија у другом веку (Римљанима 16:3-16; Филипљанима 1:1).

¹⁷ Титула „папа“ (од грчке речи папас, отац) није се користила у прва два века. Некадашњи језуит Мајкл Волш објашњава: „Изгледа да је римски бискуп први пут назван ’папа‘ у трећем веку, и та титула је дата папи Калисту... До краја петог века, ’папа‘ је обично означавао римског бискупа и никог другог. Међутим, тек у једанаестом веку папа је могао да инсистира да се та титула примењује само на њега“ (An Illustrated History of the Popes).

18. (а) Ко је био један од првих римских бискупа који је наметнуо своју власт? (б) На чему се темељи папска тврдња да има примат? (в) Како се исправно треба разумети Матеј 16:18, 19?

¹⁸ Један од првих римских бискупа који је наметнуо своју власт био је папа Лав I (440-461. н. е.). Мајкл Волш даље објашњава: „Лав је присвојио некада паганску титулу понтифекс максимус, коју папе и дан-данас користе, и коју су до краја четвртог века носили римски императори.“ Лав I је своје поступке темељио на католичком тумачењу Исусових речи из Матеја 16:18, 19. (Видите оквир на 268. страни.) Он је „објавио да цркви Св. Петра, зато што је Св. Петар био први међу Апостолима, треба дати примат међу црквама“ (Man’s Religions). Овим кораком, Лав I је јасно показао да док цар има световну власт у Константинопољу на  Истоку, он има духовну власт у Риму на Западу. Та власт је надаље била потврђена кад је папа Лав III крунисао цара Светог Римског царства Карла Великог године 800. н. е.

19, 20. (а) Како се у данашње време гледа на папу? (б) Које су неке папине службене титуле? (в) Који се контраст може видети између понашања папа и понашања Петра?

¹⁹ Од 1929, световне владе сматрају римског папу владарем засебне суверене државе, Ватикана. Тако Римокатоличка црква, за разлику од свих других религиозних организација, може да шаље дипломатске представнике, нунције, владама овог света (Јован 18:36). Папа је почаствован многим титулама, од којих су неке Викар Исуса Христа, Наследник кнеза апостола, Врховни понтиф Универзалне цркве, Патријарх Запада, Надбискуп Италије, Суверен Ватикана. Њега дочекују с помпом и церемонијама. Добија части какве се исказују поглавару државе. За разлику од тога, запазите како је Петар, тобожњи први папа и римски бискуп, реаговао кад је римски центурион Корнелије пао пред његове ноге да му се поклони: „Али Петар га подиже, говорећи: ’Устани; и ја сам само човек‘“ (Дела апостолска 10:25, 26; Матеј 23:8-12).

²⁰ Намеће се питање: како је отпадничка црква у тим првим вековима уопште добила толику власт и углед? Како се једноставност и понизност Христа и раних хришћана претворила у понос и помпу хришћанског света?

Темељ хришћанског света

21, 22. Која се велика промена наводно десила у Константиновом животу, и како је он то искористио?

²¹ Прекретница за ову нову религију у Римском царству била је година 313. н. е., када се цар Константин  наводно обратио на „хришћанство“. Како је дошло до тог обраћења? Године 306. н. е., Константин је наследио свог оца и на крају је, заједно с Лицинијем, постао сувладар Римског царства. На њега су утицали приврженост његове мајке хришћанству и његово властито уверење у Божју заштиту. Пре него што је кренуо у једну битку код Милвијског моста близу Рима године 312. н. е., он је тврдио да му је у сну речено да на штитовима својих војника нацрта „хришћански“ монограм — грчка слова хи и ро, прва два слова Христовог имена на грчком. * С овим ’светим талисманом‘, Константинове трупе су поразиле његовог непријатеља, Максенција.

²² Убрзо након што је добио ту битку, Константин је тврдио да је постао верник, премда се крстио тек непосредно пре своје смрти око 24 године касније. Он је наставио да прибавља подршку тобожњих хришћана у свом царству тако што је „прихватио [грчка слова] хи-ро [ ] као свој симбол... Међутим, хи-ро се већ користио у облику лигатура [спојених слова] и у паганским и у хришћанским контекстима“ (The Crucible of Christianity, од Арнолда Тојнбија).

23. (а) Када је, према једном коментатору, настао хришћански свет? (б) Зашто можемо рећи да Христ није основао хришћански свет?

²³ Тако је положен темељ за хришћански свет. Британски репортер Малколм Магериџ је у својој књизи The End of Christendom написао: „Хришћански свет је почео с царем Константином.“ Међутим, он је дао и  следећи проницљив коментар: „Може се чак рећи да је сам Христ укинуо хришћански свет и пре него што је он настао, кад је рекао да његово краљевство није од овог света — једна од његових најдалекосежнијих и најважнијих изјава.“ И једна од изјава коју религиозни и политички владари хришћанског света највише игноришу (Јован 18:36).

24. Која се промена у цркви одиграла с Константиновим „обраћењем“?

²⁴ Уз Константинову подршку, религија хришћанског света је постала службена државна религија Рима. Елејн Пејџелс, професорка религије, објашњава: „Хришћански бискупи, који су некада били мета хапшења, мучења и погубљења, сада су изузимани од пореза, добијали су дарове из царске ризнице, престиж и чак утицај на суду; њихове цркве су добиле ново богатство, моћ и истакнутост.“ Они су постали пријатељи цара, пријатељи римског света (Јаков 4:4).

Константин, јерес и ортодоксија

25. (а) Која је теолошка дебата беснела у Константиново време? (б) Како се пре четвртог века разумео однос између Христа и његовог Оца?

²⁵ Зашто је Константиново „обраћење“ било тако значајно? Зато што је као цар снажно утицао на збивања у доктринарно подељеној „хришћанској“ цркви, а он је желео јединство у свом царству. У то време је између бискупа који су говорили грчки и оних који су говорили латински беснела дебата о „односу између ’Речи‘ или ’Сина Божјег‘ који је био утеловљен у Исусу, и самог ’Бога‘, сада названог ’Отац‘ — његово име, Јахве, било је у основи заборављено“ (The Columbia History of the World). Неки су предност давали гледишту које је имало подршку Библије, то  јест да је Христ, Логос, био створен и да је зато подређен Оцу (Матеј 24:36; Јован 14:28; 1. Коринћанима 15:25-28). Међу њима је био Арије, свештеник из Александрије, у Египту. У ствари, Р. П. К. Хансон, професор теологије, каже: „Нема тог теолога у Источној нити у Западној Цркви пре избијања аријанског спора [четврти век], који није бар у неком смислу сматрао да је Син подређен Оцу“ (The Search for the Christian Doctrine of God).

26. Која је ситуација што се тиче учења о Тројству постојала почетком четвртог века?

²⁶ Други су сматрали да гледиште о Христовој подређености представља јерес и нагињали су више ка томе да се Исус обожава као „утеловљени Бог“. Па ипак, професор Хансон каже да тај период (четврти век) „није представљао историју одбране сагласне и решене [тринитарске] ортодоксије против напада отворене јереси [аријанизма]. Што се тиче теме о којој се првенствено дискутовало, још увек није постојала никаква ортодоксна доктрина“. Он наставља: „Све  стране су веровале да је ауторитет Писма на њиховој страни. Свако је оне друге описивао као неортодоксне, нетрадиционалне и небиблијске.“ Религиозни редови су били потпуно подељени што се тиче овог теолошког питања (Јован 20:17).

27. (а) Како је Константин покушао да реши дебату о Исусовој природи? (б) Колико је репрезентативан био црквени сабор у Никеји? (в) Да ли је Никејски символ вере решио спор око доктрине о Тројству која је била у развоју?

²⁷ Константин је желео јединство у свом царству, па је 325. н. е. сазвао сабор својих бискупа у Никеји, смештеној у источном подручју његовог царства, где се говорило грчки, одмах преко Босфора наспрам новог града Константинопоља. Каже се да је било присутно од 250 до 318 бискупа, што је била само мањина од укупног броја, и већина присутних је била из подручја где се говорио грчки. Није био присутан чак ни папа Силвестер I. * После жучне дебате, тај нерепрезентативни сабор је донео Никејски символ вере са својом великом пристраношћу према тринитарској мисли. Ипак, сабор није успео да реши доктринарну расправу. Он није разјаснио улогу Божјег светог духа у тринитарској теологији. Дебата је беснела деценијама, и било је потребно још сабора и ауторитета разних царева и коришћења прогонства да би се постигла коначна сагласност. Била је то победа за теологију, али пораз за оне који су се држали Писма (Римљанима 3:3, 4).

28. Које су биле неке последице доктрине о Тројству? (б) Зашто не постоји библијски темељ за обожавање Марије као „Мајке Божје“?

 ²⁸ Током векова, један резултат учења о Тројству био је у томе да је једини прави Бог, Јехова, био гурнут у теолошку мочвару хришћанског света Бог-Христ. * Следећа логична последица те теологије била је да ако је Исус стварно био утеловљени Бог, онда је Исусова мајка, Марија, очигледно била „Мајка Божја“. Током година, то је довело до различитих облика обожавања Марије, и то упркос томе што уопште не постоје стихови који говоре да је Марија имала неку важну улогу осим што је била понизна Исусова биолошка мајка *  (Лука 1:26-38, 46-56). Католичка црква је кроз векове разрађивала и украшавала учење о Мајци Божјој, што је довело до тога да многи католици Марију обожавају горљивије него Бога.

Расколи хришћанског света

29. На који је развој догађаја упозорио Павле?

²⁹ Још једна карактеристика отпада јесте та да он води до подела и исцепканости. Апостол Павле је прорекао: „Ја знам да ће после мог одласка међу вас ући окрутни вукови који неће обзирно поступати са стадом, и између вас самих устаће људи који ће говорити искривљене ствари да би одвукли ученике за собом.“ Павле је дао јасан савет Коринћанима кад је рекао: „Подстичем вас, браћо, именом нашег Господа Исуса Христа да сви сложно говорите, и да међу вама  не буде подела, него да будете одговарајуће уједињени истим мислима и истим правцем размишљања.“ Упркос Павловој опомени, отпад и поделе су ускоро ухватили корена (Дела апостолска 20:29, 30; 1. Коринћанима 1:10).

30. Каква се ситуација убрзо развила у раној цркви?

³⁰ Само неколико деценија после смрти апостола, међу хришћанима су већ били видљиви расколи. Вил Дјурант каже: „Сам Целз [противник хришћанства из другог века] саркастично је приметио да су хришћани ’поцепани на толико фракција, да сваки појединац жели да има своју странку‘. Око 187. [н. е.], Иринеј је набројао двадесет подврста хришћанства; око 384. [н. е.], Епифаније је набројао осамдесет“ (Историја цивилизације: III део — Цезар и Христ).

31. Како је у Католичкој цркви настао велики расцеп?

³¹ Константин је повлађивао источној, грчкој страни свог царства тако што је дао да се изгради огроман нови главни град на подручју данашње Турске. Назвао га је Константинопољ (данашњи Истанбул). Резултат је био да се Црква током векова поларизовала и расцепила и језички и географски — Рим на Западу који је говорио латински против Константинопоља на Истоку који је говорио грчки.

32, 33. (а) Који су били даљњи узроци подела у хришћанском свету? (б) Шта Библија каже о употреби ликова у обожавању?

³² Раздорне дебате о аспектима учења о Тројству, које је још увек било у развоју, и даље су стварале немире у хришћанском свету. Још један сабор је одржан 451. н. е. у Халкедону да би се дефинисао карактер Христових „природа“. Док је Запад прихватио символ вере који је издао тај сабор, источне цркве се нису сложиле, што је довело до формирања коптске цркве у Египту и Абисинији и „јакобитских“ цркава у Сирији и  Јерменији. Јединству Католичке цркве непрестано су претиле поделе о нејасним теолошким темама, посебно с обзиром на дефиницију доктрине о Тројству.

³³ Још један узрок подела било је обожавање ликова. Током осмог века, источни бискупи су се побунили против тог идолопоклонства и ушли у такозвани иконокластички период, то јест период уништавања ликова. С временом су се вратили коришћењу икона (Излазак 20:4-6; Исаија 44:14-18).

34. (а) Шта је довело до великог расцепа у Католичкој цркви? (б) Који је коначни резултат тог расцепа?

³⁴ Даљњи велики испит је наступио кад је западна црква додала латинску реч filioque („и од Сина“) Никејском символу вере да укаже да Свети дух долази и од Оца и од Сина. Крајњи резултат овог шест векова дугог преиначавања био је расцеп кад је „године 876. синод [бискупа] у Константинопољу осудио папу како за његове политичке активности тако и зато што није исправио јерес по питању filioque. Та акција Истока била је део потпуног одбацивања папине тврдње да има универзалну јурисдикцију над Црквом“ (Man’s Religions). Године 1054, папин представник је екскомуницирао Константинопољског патријарха, који је за узврат проклео папу. Тај расцеп је коначно довео до формирања Источних православних цркава — грчке, руске, румунске, пољске, бугарске, српске и других аутономних цркава.

35. Ко су били валдензи, и како су се њихова веровања разликовала од веровања Католичке цркве?

³⁵ Још један покрет је почињао да ствара немире у цркви. У XII веку, Петер Валдо, из Лиона у Француској, „ангажовао је неке изучаваоце да преведу Библију на langue d’oc [регионални језик] јужне Француске. Он је горљиво истраживао тај превод и закључио да хришћани  треба да живе попут апостола — без властите својине“ (The Age of Faith, од Вила Дјуранта). Покренуо је проповеднички покрет који је постао познат као валдензи. Они су одбацили католичко свештенство, опроштајнице, чистилиште, транссупстанцијацију и друге традиционалне католичке обичаје и веровања. Проширили су се и на друге земље. Сабор у Тулузу покушао је да их обузда 1229. тако што је забранио поседовање библијских књига. Биле су дозвољене само књиге о литургији и то на тада мртвом латинском језику. Али даљња религиозна подела и прогонство тек су имали да уследе.

Прогонство албижана

36, 37. (а) Ко су били албижани, и у шта су веровали? (б) Како је покрет албижана угушен?

³⁶ Још један покрет је почео у XII веку на југу Француске — албижани (такође познати као катари), названи по граду Албију, где су имали много следбеника.  Они су имали сопствену целибатну свештеничку класу, која је очекивала да је поздрављају с великим поштовањем. Веровали су да је Исус на својој последњој вечери говорио симболичним језиком кад је рекао о хлебу: „Ово представља моје тело“ (Матеј 26:26). Одбацили су доктрине о Тројству, рођењу по девици, паклу и чистилишту. Тако су активно доводили у сумњу учења Рима. Папа Инокентије III је дао упутства да се албижани прогоне. „Ако је потребно“, рекао је, „угушите их мачем.“

³⁷ Против тих „јеретика“ је био покренут крсташки рат, и католички крсташи су масакрирали 20 000 мушкараца, жена и деце у Безиеју, у Француској. После доста крвопролића мир је уследио 1229, а албижани су били поражени. Сабор у Нарбони је „забранио да лаици поседују било који део Библије“. Корен проблема за Католичку цркву очигледно је био у томе што је Библија постојала на народном језику.

38. Шта је била инквизиција, и како је функционисала?

³⁸ Следећи корак који је црква предузела био је оснивање инквизиције, једног суда који је успостављен да би се угушила јерес. Дух нетолеранције је већ обузео народ, који је био празноверан и врло спреман да линчује и убија „јеретике“. Стање у XIII веку било је повољно за злоупотребу власти од стране цркве. Међутим, „јеретике које је осудила Црква требало је предати ’световној руци‘ — локалним властима — и спалити“ (The Age of Faith). Препуштајући конкретно погубљење световним властима, црква тобоже не би била крива за крв. С инквизицијом је почела ера религиозног прогонства која је довела до злоупотреба, лажних и анонимних издаја, убистава, пљачкања, мучења и полагане смрти хиљада оних који су се дрзнули да верују  другачије од цркве. Слобода религиозног изражавања била је угушена. Да ли је постојала икаква нада за људе који су тражили правог Бога? На то ће одговорити 13. поглавље.

39. Који је религиозни покрет настао у седмом веку, и како?

³⁹ Док се све ово догађало у хришћанском свету, један усамљени Арапин са Средњег истока устао је против религиозне апатије и идолопоклонства свог народа. Он је у седмом веку покренуо један религиозни покрет коме је данас послушно и подложно скоро милијарду људи. Тај покрет је ислам. Наше следеће поглавље ће осмотрити историју исламског пророка-оснивача и објаснити нека његова учења и њихов извор.

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

[Оквир на 262. страни]

Рани хришћани и пагански Рим

„Кад се хришћански покрет појавио у Римском царству, он је пред паганске обраћенике поставио изазов да промене своје ставове и понашање. Многи пагани који су били одгајани тако да на брак гледају као на једно неопходно друштвено и економско уређење, на хомосексуалне односе као на један очекивани елеменат образовања мушкараца, на проституцију и мушкараца и жена као на нешто што је и нормално и законски, и на развод, абортус, контрацепцију и убијање нежељене деце као на практичне и корисне ствари, прихватили су, на запрепашћење својих породица, хришћанску поруку, која се противила тим обичајима“ (Adam, Eve, and the Serpent, од Елејн Пагелс).

[Оквир на 266. страни]

Хришћанство насупрот хришћанском свету

Порфирије, филозоф из Тира који је живео у трећем веку, и противник хришћанства, поставио је питање „да ли су следбеници Исуса, пре него сам Исус, одговорни за карактеристичан облик хришћанске религије. Порфирије (и Јулије [римски цар из четвртог века и противник хришћанства]) показали су, на темељу Новог завета, да Исус себе није називао Богом и да није проповедао о себи већ о једном Богу, Богу свих људи. Његови следбеници су оставили његово учење и увели један нови, сопствени пут у коме је Исус (а не један Бог) предмет обожавања и дубоке оданости... [Порфирије] упире прстом у тежак проблем за хришћанске мислиоце: да ли хришћанска вера почива на Исусовом проповедању или на идејама које су сковали његови ученици у нараштајима после његове смрти“ (The Christians as the Romans Saw Them).

 [Оквир на 268. страни]

Петар и папство

У Матеју 16:18, Исус је рекао апостолу Петру: „А ја теби кажем: ти си Петар [грчки, Петрос], и на овој стени [грчки, Петра] саградићу своју скупштину, и врата Хада неће је надјачати.“ На темељу овога, Католичка црква тврди да је Исус своју цркву изградио на Петру, за кога кажу да је био први у непрекинутој линији римских бискупа и Петрових наследника.

Ко је био та стена на коју је Исус указао у Матеју 16:18, Петар или Исус? Контекст показује да се разговарало од идентитету Исуса као ’Христа, Сина Бога живога‘, како је признао и сам Петар (Матеј 16:16). Зато је логично да би сам Исус био тај чврсти камен темељац цркве, а не Петар, који се касније три пута одрекао Исуса (Матеј 26:33-35, 69-75).

Како знамо да је Христ тај камен темељац? На основу сведочанства самог Петра, који је написао: „Долазећи к њему као живом камену, који су, додуше, људи одбацили, али који је пред Богом изабран, драгоцен... Јер у Писму стоји ’Гле! Постављам на Сиону камен, изабран, угаони камен темељац, драгоцен; и нико ко исказује веру у њега сигурно се неће разочарати‘.“ Павле је такође рекао: „Изграђени сте на темељу апостола и пророка, док је сам Христ Исус угаони камен темељац“ (1. Петрова 2:4-8; Ефешанима 2:20).

Не постоји библијски нити историјски доказ да су Петрови савременици сматрали да он има примат. Он то нигде не помиње у својим посланицама, а остала три Јеванђеља — укључујући и Марково (које је Марку очигледно испричао Петар) — и не помињу ову Исусову изјаву упућену Петру (Лука 22:24-26; Дела апостолска 15:6-22; Галатима 2:11-14).

Не постоји ни један једини апсолутни доказ да је Петар икада био у Риму (1. Петрова 5:13). Кад је Павле посетио Јерусалим, „Јаков и Кифа и Јован, они које су сматрали стубовима“, дали су му подршку. Дакле, Петар је у то време био један од најмање три стуба скупштине. Он није био „папа“, нити је био познат као такав, нити као неки главни „бискуп“ у Јерусалиму (Галатима 2:7-9; Дела апостолска 28:16, 30, 31).

[Слика на 264. страни]

Мистериозни тринитарски троугао хришћанског света

[Слике на 269. страни]

Ватикан (доле је приказана застава) шаље дипломате светским владама

[Слике на 275. страни]

Никејски сабор је положио темељ за доктрину о Тројству која ће се касније појавити

[Слике на 277. страни]

Обожавањем Марије с дететом (у средини) понавља се много старије обожавање паганских богиња — (лево) египатска Изида и Хорус; (десно) римска Матер Матута

[Слике на 278. страни]

Православне цркве — Свети Николај, у Софији, у Бугарској, и (испод) црква Св. Владимира, у Њу Џерсију, у САД

[Слика на 281. страни]

„Хришћански“ крсташи су били организовани не само да ослободе Јерусалим од ислама већ и да масакрирају „јеретике“, као што су валдензи и албижани

[Слике на 283. страни]

Томас де Торкемада, доминикански монах, водио је окрутну шпанску инквизицију, која је користила справе за мучење да би изнуђивала признања