14. поглавље

Савремено неверовање — да ли да се потрага настави?

„Бог за људе није више оно што је некад био. Све мање и мање га имају у мислима док им пролазе дани или док доносе одлуке... Бога су замениле друге вредности: приход и продуктивност. Он је можда некада био сматран извором смисла свих људских активности, али данас је протеран у тајне тамнице историје... Бог је нестао из свести људских бића“ (The Sources of Modern Atheism).

1. (Укључујући и увод.) (а) Како књига The Sources of Modern Atheism описује веровање у Бога код данашњих људи? (б) Како је савремено неверовање у оштрој супротности са стањем од пре не тако много година?

НИЈЕ било тако давно кад је Бог играо значајну улогу у животу људи из западног света. Да би био прихваћен у друштву, човек је морао да доказује своју веру у Бога, чак и ако није свако искрено спроводио оно у шта је тврдио да верује. Било које сумње и неизвесности дискретно су се чувале у себи. Изражавати их у јавности било би шокантно и можда би чак довело до осуде.

2. (а) Зашто су многи престали да траже Бога? (б) Која се питања морају поставити?

² Међутим, ситуација се данас променила. Кад неко има снажна религиозна убеђења, многи га сматрају  затуцаним, догматичним, па чак и фанатичним. У многим земљама, примећујемо да преовладава равнодушност или недовољно занимање за Бога и религију. Већина људи више не тражи Бога зато што или не верују да он постоји или нису сигурни у то. У ствари, неки користе израз „постхришћанско“ да опишу наше доба. Према томе, морају се поставити нека питања: како се представа о Богу толико удаљила од људског живота? Које су силе изазвале ту промену? И да ли постоје здрави разлози да и даље тражимо Бога?

Реакција на реформацију

3. Која је била једна од последица протестантске реформације?

³ Као што смо видели у 13. поглављу, протестантска реформација из XVI века донела је значајну промену у начину на који су људи гледали на ауторитет, религиозне или неке друге природе. Конформизам и подложност су замењени самосвесношћу и слободом изражавања. Премда је већина људи остала у оквирима традиционалне религије, неки су заузели радикалнији став, доводећи у питање догме и темељна учења утврђених цркава. Други су пак, видевши какву је улогу религија играла у ратовима, патњама и неправдама кроз целу историју, постали скептични што се тиче религије уопште.

4. (а) Како извештаји из XVI и XVII века описују обим атеизма у Енглеској и Француској у то време? (б) Ко је избио на површину као резултат напора уложених током реформације да се одбаци папски јарам?

⁴ Још давне 1572, један извештај под насловом Discourse on the Present State of England приметио је: „Краљевство је подељено на три стране: паписте, атеисте и протестанте. Све три су једнако омиљене: прву и другу, зато што су бројне, не усуђујемо се да повредимо.“ Према једној другој процени у Паризу је 1623. било 50 000 атеиста, иако се тај израз користио прилично  неодређено. У сваком случају, јасно је да је реформација, у својим настојањима да се отресе доминације папског ауторитета, избацила на површину и оне који су оспоравали положај утврђених религија. Вил и Ариел Дјурант кажу у делу Историја цивилизације: 7. део — Почиње доба разума: „Европски мислиоци — авангарда европског ума — више нису дискутовали о ауторитету папе; они су дебатовали о постојању Бога.“

Напад науке и филозофије

5. Које су силе убрзале развој неверовања у Бога?

⁵ Поред распарчавања самог хришћанског света, на делу су биле и друге снаге које су надаље ослабиле његов положај. Наука, филозофија, секуларизам и материјализам допринели су уношењу сумњи и гајењу скептицизма у вези с Богом и религијом.

6. (а) Како је ширење научног знања утицало на многа црквена учења? (б) Шта су урадили неки који су себе сматрали савременима?

⁶ Ширењем научног знања доведена су у питање многа црквена учења која су се заснивала на погрешном тумачењу библијских одломака. На пример, астрономска открића људи као што су Коперник и Галилео, представљала су директан изазов црквеној геоцентричној доктрини, то јест тумачењу да је Земља центар свемира. Надаље, разумевањем природних закона који управљају функционисањем материјалног света више није било потребе да се до тада мистериозни феномени, као што су грмљавина и муње, или чак појава извесних звезда и комета, приписују Божјој руци или провиђењу. У сумњу су доведена и „чуда“ и „Божја интервенција“ у људским збивањима. Многима су Бог и религија наједном изгледали застарело, а неки од оних који су себе сматрали савременима брзо су окренули леђа Богу и похрлили да обожавају свету краву науке.

7. (а) Шта је задало, несумњиво најтежи ударац религији? (б) Како су цркве реаговале на дарвинизам?

 ⁷ Најтежи ударац религији без сумње је била теорија о еволуцији. Године 1859, енглески природњак Чарлс Дарвин (1809-1882) објавио је своје Порекло врста и директно оспорио библијско учење да је Бог све створио. Каква је била реакција цркава? Свештенство у Енглеској и на другим местима на почетку је осудило ову теорију. Али противљење је брзо спласло. Изгледало је као да су Дарвинова теоретисања управо онај изговор који су тражили многи свештеници што су тајно гајили сумње. Тако је у току Дарвиновог живота „већина озбиљних и речитих свештеника дошла до закључка да је еволуција потпуно сагласна с једним просветљеним разумевањем Писма“, каже The Encyclopedia of Religion. Уместо да притекне у одбрану Библије, хришћански свет је попустио притиску научног мишљења и придружио се ономе што је било популарно. На тај начин су поткопали веру у Бога (2. Тимотеју 4:3).

8. (а) Шта су критичари религије из XIX века довели у питање? (б) Које су биле неке популарне теорије које су предложили критичари религије? (в) Зашто су многи људи брзо прихватили те антирелигиозне идеје?

⁸ Како је XIX век одмицао, критичари религије су постајали одважнији у својим нападима. Пошто нису били задовољни само тиме да указују на пропусте цркава, они су почели да доводе у питање сами темељ религије. Постављали су питања као што су: шта је Бог? зашто је Бог потребан? како је веровање у Бога деловало на људско друштво? Људи попут Лудвига Фојербаха, Карла Маркса, Сигмунда Фројда и Фридриха Ничеа износили су своје аргументе помоћу филозофских, психолошких и социолошких израза. Теорије као што су ’Бог није ништа друго до плод човекове маште‘, ’религија је опијум за народе‘, и ’Бог је мртав‘, звучале су тако ново  и узбудљиво у поређењу с досадним и неразумљивим догмама и традицијама цркава. Изгледало је да су многи људи коначно пронашли један разговетан начин за изражавање сумњи и подозрења који су били притајени у њиховој подсвести. Брзо су и спремно прихватили те идеје као нову безусловну истину.

Велики компромис

9. (а) Шта су цркве урадиле кад су биле нападнуте од стране науке и филозофије? (б) Који су били резултати компромиса цркава?

⁹ Шта су цркве урадиле када су биле нападнуте и испитане од стране науке и филозофије? Уместо да заузму став за оно што Библија научава, оне су попустиле под притиском и компромитовале чак и основне аспекте вере као што су стварање од стране Бога и веродостојност Библије. Какве су биле последице? Цркве хришћанског света почеле су да губе углед, а многи људи су почели да губе веру. То што су цркве пропустиле да саме себе одбране широм је отворило врата на  која су масе могле да изађу. За многе људе религија је постала ништа друго до социолошка реликвија, нешто помоћу чега треба да обележе истакнуте догађаје у свом животу — рођење, брак, смрт. Многи су готово потпуно одустали од потраге за правим Богом.

10. Која озбиљна питања морају да се осмотре?

¹⁰ Упркос свему томе, логично је питати: да ли су наука и филозофија стварно потписале смртну пресуду веровању у Бога? Да ли промашај цркава подразумева и промашај онога што оне тврде да научавају, наиме, Библије? Заиста, да ли да се потрага за Богом настави? Истражимо укратко та питања.

Темељ за веровање у Бога

11. (а) Које су две књиге већ дуго темељ за веровање у Бога? (б) Како су те књиге утицале на људе?

¹¹ Каже се да постоје две књиге које нам говоре о постојању Бога — „књига“ стварања, то јест природа око нас, и Библија. Те две књиге су биле темељ за веровање милиона људи како у прошлости тако и данас. На пример, један краљ из XI века пре н. е., импресиониран оним што је приметио на звезданом небу, песнички је узвикнуо: „Небеса славу Божју објављују, дела руку његових небески простор гласи“ (Псалам 19:2). У XX веку, један астронаут је, посматрајући спектакуларан призор Земље из свог свемирског брода док је кружио око Месеца, био подстакнут да понови: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Постање 1:1).

12. Како су књига стварања и Библија нападане?

¹² Међутим, ове две књиге су напали они који тврде да не верују у Бога. Они кажу да научно истраживање света око нас доказује да живот није настао интелигентним стварањем већ слепим случајем и насумичним процесом еволуције. Зато они тврде да није било Створитеља и да из тога следи да је питање о Богу излишно.  Надаље, многи од њих верују да је Библија једноставно застарела и нелогична, и да стога није достојна поверења. Према томе, за њих више не постоји никакав темељ за веровање у постојање Бога. Да ли је све то тачно? Шта показују чињенице?

Случајно или плански?

13. Шта је морало да се догоди да би живот настао случајно?

¹³ Ако није било Створитеља, онда је живот морао настати спонтано путем случаја. Да би живот настао, исправне хемијске супстанце су некако морале да се споје у правој размери, под одговарајућом температуром и притиском и другим контролним факторима, и све је то морало да се одржава кроз одговарајуће време. Надаље, да би живот почео и да би се подржавао на Земљи, ти случајни догађаји морали би да се понављају на хиљаде пута. Али колика је вероватноћа да се одигра макар један такав догађај?

14. (а) Колико је мала вероватноћа да је један једноставан молекул беланчевина могао да се формира случајно? (б) Како математички прорачуни утичу на идеју о спонтаном настанку живота?

¹⁴ Еволуционисти признају да вероватноћа да исправни атоми и молекули дођу на своје место како би формирали само један једноставан молекул беланчевина  износи 1 напрема 10⁠¹¹³, а то је број 1 иза кога следи 113 нула. Тај број је већи од претпостављеног укупног броја атома у свемиру! Било који догађај чија је вероватноћа да се деси мања од 1 напрема 10⁠⁵⁰ математичари одбацују као немогућ. А за живот је потребно далеко више од једног једноставног молекула беланчевина. Око 2 000 различитих беланчевина је потребно само да би ћелија одржавала своју активност, а шанса да се све оне случајно појаве заједно износи 1 напрема 10⁠^40 000! „Ако човек није под утицајем предрасуда, било од стране друштвених веровања или од стране научног поучавања да буде уверен да је живот на земљи настао [спонтано], ово једноставно рачунање ту замисао потпуно избацује из игре“, каже астроном Фред Хојл.

15. (а) Шта су научници открили у свом проучавању материјалног света? (б) Шта је један професор физике рекао у вези са законима у природи?

¹⁵ С друге стране, проучавањем материјалног света, од сишућних субатомских честица па до огромних галаксија, научници откривају да сви познати природни феномени изгледа да следе извесне основне законе. Другим речима, они откривају логику и ред у свему што се одвија у свемиру, и у стању су да ту логику и ред изразе једноставним математичким изразима. „Мало је научника који нису импресионирани скоро неразумном једноставношћу и елеганцијом тих закона“, пише професор физике, Пол Дејвис, у часопису New Scientist.

16. (а) Које су неке темељне константе у законима природе? (б) Шта би се десило кад би се вредности тих константи чак и веома мало промениле? (в) Шта је један професор физике закључио у вези са свемиром и нашим постојањем?

¹⁶ Међутим, најзагонетнија чињеница у вези с тим законима јесте да у њима постоје извесни фактори чије вредности морају бити прецизно фиксиране да би свемир, какав ми познајемо, уопште постојао. Међу  тим темељним константама јесу јединица електрицитета у протонима, маса извесних основних честица, и Њутнова универзална константа гравитације, обично означена словом γ. У вези с тим, професор Дејвис наставља: „Чак и минималне варијације у вредностима неких од њих драстично би промениле изглед свемира. На пример, Фриман Дајсон је указао да кад би сила између нуклеона (протона и неутрона) била само неколико процената јача, у свемиру не би било водоника. Звезде попут Сунца не би могле да постоје, а да и не помињемо воду. Живот, бар онакав каквог га ми познајемо, био би немогућ. Брандон Картер је показао да би много мање промене у вредности γ све звезде претвориле у плаве дивове или црвене патуљке, са исто тако страшним последицама по живот.“ Зато Дејвис закључује: „У том случају можемо схватити да постоји само један могући свемир. Ако је то тако, изванредна је помисао да је и са̂мо наше постојање као свесних бића неизбежна последица логике.“ (Курзив наш.)

17. (а) На шта јасно указују планирање и сврха у свемиру? (б) Како Библија то потврђује?

 ¹⁷ Шта можемо закључити из свега тога? Пре свега, ако свемиром управљају закони, онда мора постојати један интелигентан законодавац који је формулисао или поставио те законе. Надаље, пошто изгледа да су закони који управљају свемиром постављени имајући у виду живот и услове повољне за његово подржавање, јасно је да је укључена сврха. Планирање и сврха — то нису карактеристике слепог случаја; то је управо оно што би показивао интелигентан Створитељ. А Библија указује управо на то кад објављује:  „Зато што је оно што се може знати о Богу очигледно међу њима, јер је Бог учинио да им то буде очигледно. Јер његова невидљива својства јасно се виде од стварања света наовамо, будући да се запажају по ономе што је начињено, наиме његова вечна моћ и Божанство“ (Римљанима 1:19, 20; Исаија 45:18; Јеремија 10:12).

Обиље доказа око нас

18. (а) У чему се још могу видети планирање и сврха? (б) Наведите неке познате примере интелигентног планирања.

¹⁸ Наравно, планирање и сврха виде се не само у уредном функционисању свемира већ и у начину на који жива бића, једноставна и сложена, обављају своје свакодневне активности, као и у начину на који делују међу собом и у односу на околину. На пример, скоро сваки део људског тела — мозак, око, уво, рука — показује толико сложено планирање да га савремена наука не може у потпуности објаснити. Ту је затим биљни и животињски свет. Годишња миграција неких птица хиљадама километара преко копна и мора, процес фотосинтезе у биљкама, развој једног оплођеног јајашца у сложени организам с милионима диференцираних ћелија са специјализованим функцијама — да наведемо само неколико примера — све су то изузетни докази интелигентног планирања. *

19. (а) Да ли научно објашњење о томе како неке ствари функционишу доказује да не постоји интелигентно планирање нити конструктор? (б) Шта можемо научити из проучавања света око нас?

¹⁹ Међутим, неки приговарају да је све веће научно спознање пружило објашњење за многе од ових подвига.  Истина, наука је до извесне мере објаснила многе ствари које су некада биле мистерија. Али то што дете открије како сат ради не доказује да тај сат нико није осмислио и направио. Слично томе, наше разумевање чудесних начина на које многе ствари у материјалном свету функционишу не доказује да иза њих не стоји интелигентни конструктор. Насупрот томе, што више знамо о свету око нас, то имамо више доказа за постојање интелигентног Створитеља, Бога. Тако се отвореног ума  можемо сложити с псалмистом који је признао: „Много ли је дела твојих, Јехова! сва си их ти мудро уредио. Пуна је земља блага твога“ (Псалам 104:24).

Библија — да ли јој можете веровати?

20. Шта показује да веровање у Бога није довољно да покрене особу да га тражи?

²⁰ Међутим, веровање у постојање Бога није довољно да покрене људе да га траже. Данас има на милионе  људи који нису потпуно одбацили веровање у Бога, али то их не покреће да траже Бога. Амерички анкетар Џорџ Галуп мл., примећује да „у ствари не видите велику разлику између оних који иду и оних који не иду у цркву што се тиче варања, избегавања пореза и ситних крађа, у великој мери зато што постоји тако много социјалне религије“. Он додаје да „многи једноставно створе неку религију која им годи и стимулише их и није обавезно тешка. Неки ту религију зову религија по наруџби. То је данас главна слабост хришћанства у овој земљи [САД]: веровање нема чврстину“.

21, 22. (а) Због чега је Библија изузетна књига? (б) Који су темељни докази за аутентичност Библије? Објасните.

²¹ Та „главна слабост“ у великој мери је последица недостатка спознања о Библији и вере у њу. Али који темељ постоји за поверења у Библију? Пре свега, треба запазити да кроз векове вероватно ниједна друга књига није била неправедно критикована, злоупотребљавана, омражена и нападана више од Библије. Па ипак, она је преживела све то и постала најшире превођена и дистрибуисана књига у историји. Библија је већ само због тога изванредна књига. Али постоје обилни и убедљиви докази да је Библија књига надахнута од Бога и достојна поверења. (Видите оквир на 340. и 341. страни.)

²² Иако многи људи у већој или мањој мери претпостављају да је Библија ненаучна, контрадикторна и застарела, чињенице показују нешто сасвим супротно. Њено јединствено ауторство, њена историјска и научна тачност, и њена непогрешива пророчанства, све то указује на један неизбежан закључак: Библија је надахнута Реч Божја. Апостол Павле је то овако изразио: „Све је Писмо надахнуто од Бога, и корисно“ (2. Тимотеју 3:16).

 Суочити се с изазовом неверовања

23. Који закључак о Библији можемо донети кад погледамо чињенице?

²³ Пошто смо осмотрили доказе из књиге стварања и из Библије, шта можемо закључити? Једноставно речено, да су те књиге и данас вредне као и увек. Ако смо спремни да на то гледамо објективно уместо да дозволимо да се водимо унапред створеним представама, видимо да се сви приговори могу савладати на један разуман начин. Одговори су ту, само ако смо спремни да их потражимо. Исус је рекао: „Стално тражите, и наћи ћете“ (Матеј 7:7; Дела апостолска 17:11).

24. (а) Зашто су се многи предали у потрази за Богом? (б) Шта нас може утешити? (в) Шта ће бити осмотрено до краја ове књиге?

²⁴ На крају крајева, већина оних који су одустали од потраге за Богом нису то урадили зато што су сами пажљиво истражили доказе и установили да је Библија неистинита. Уместо тога, многе од њих је одвратило то што је хришћански свет пропустио да исправно прикаже правог Бога Библије. Француски писац П. Валадије рекао је: „Хришћанска традиција је донела атеизам као свој плод; она је довела до убиства Бога у свести људи зато што им је приказала једног Бога у кога је немогуће веровати.“ Било како било, можемо се утешити речима апостола Павла: „Дакле, о чему се ради? Ако неки нису веровали, да ли ће можда њихово неверовање учинити Божју верност неделотворном? Нипошто! Него нека се Бог покаже истинит, премда се сваки човек показује као лажов“ (Римљанима 3:3, 4). Да, постоји сваки разлог да наставимо потрагу за правим Богом. У преосталим поглављима ове књиге, видећемо како је та потрага успешно приведена крају и шта будућност доноси човечанству.

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

[Оквир на странама 340, 341]

Докази за аутентичност Библије

Јединствено ауторство. Од своје прве књиге, Постања, па до задње, Откривења, Библију сачињава 66 књига које је написало око 40 писаца који су имали веома различито друштвено, образовно и професионално порекло. Записивање је трајало 16 векова, од 1513. пре н. е. до 98. н. е. Па ипак, крајњи резултат је једна складна и повезана књига, која излаже логичан развој једне истакнуте теме — оправдања Бога и његове намере преко Месијанског Краљевства. (Видите оквир на 241. страни.)

Историјска тачност. Догађаји записани у Библији у пуном су складу с доказаним историјским чињеницама. Књига A Lawyer Examines the Bible примећује: „Док романсе, легенде и лажна сведочанства настоје да сместе догађаје о којима говоре на неко удаљено место и у неко неодређено време... библијске приче нам с крајњом прецизношћу дају датум и место онога о чему се говори“ (Језекиљ 1:1-13). А The New Bible Dictionary каже: „[Писац Дела апостолских] ставља своју причу у оквир истовремене историје; његове странице пуне су указивања на градске судије, намеснике провинција, вазалне краљеве, и слично, а та указивања се увек изнова показују истинитима што се тиче места и времена о којима се ради“ (Дела апостолска 4:5, 6; 18:12; 23:26).

Научна тачност. Закони о карантину и хигијени били су дати Израелцима у књизи Левитској, кад околни народи нису ништа знали о тим поступцима. Циклус кише и испаравање из океана, за који се није знало у древна времена, описан је у Проповеднику 1:7. Да је земља сферична и да лебди у простору, што наука није потврдила до XVI века, наведено је у Исаији 40:22 и Јову 26:7. Више од 2 200 година пре него што је Вилијам Харви објавио своје проналаске у вези с циркулацијом крви, Пословице 4:23 указале су на улогу људског срца. Значи, премда Библија није научни приручник, кад се дотиче ствари везаних за науку, она показује дубину разумевања далеко испред свог времена.

Непогрешива пророчанства. Уништење древног Тира, пад Вавилона, поновна изградња Јерусалима, и успон и пад краљева Медо-Персије и Грчке били су проречени до таквих детаља да су критичари, мада узалуд, тврдили да је то написано након испуњења (Исаија 13:17-19; 44:27–45:1; Језекиљ 26:3-7; Данило 8:1-7, 20-22). Пророчанства о Исусу дата вековима пре његовог рођења испунила су се у детаље. (Видите оквир на 245. страни.) Сама Исусова пророчанства у вези с уништењем Јерусалима тачно су се испунила (Лука 19:41-44; 21:20, 21). Пророчанства о последњим данима која су дали Исус и апостол Павле испуњавају се управо у наше време (Матеј 24; Марко 13; Лука 21; 2. Тимотеју 3:1-5). Па ипак, Библија приписује сва та пророчанства само једном Извору — Јехови Богу (2. Петрова 1:20, 21).

[Слике на 333. страни]

Дарвин, Маркс, Фројд, Ниче и други изнели су теорије које су поткопале веру у Бога

[Слике на 335. страни]

„Књига“ стварања и Библија пружају темељ за веровање у Бога

[Слике на 338. страни]

Што више знамо о свету око нас, то више доказа имамо за постојање интелигентног Створитеља

[Дијаграм/Слика на 337. страни]

Живот и свемир не би постојали да су извесни фактори планирања били за трунку мањи

[Дијаграм]

(За комплетан текст, види публикацију)

САСТАВ АТОМА ВОДОНИКА

Електронски омотач

Протон + Језгро

ЕЛЕКТРОН −