10. поглавље

Хришћанство — да ли је Исус био пут ка Богу?

До сада смо, осим поглавља о јудаизму, осматрали велике религије које су у великој мери засноване на митологији. Сада ћемо истражити још једну религију која тврди да човечанство приближава Богу — хришћанство. На чему се хришћанство темељи — на миту или на историјским чињеницама?

1. (а) Зашто је историја хришћанског света изазвала код неких озбиљне сумње у погледу хришћанства? (б) Коју разлику правимо између хришћанског света и хришћанства?

ИСТОРИЈА хришћанског света, * с његовим ратовима, инквизицијама, крсташким ратовима и религиозним лицемерјем, није допринела идеалима хришћанства. Побожни муслимани и други указују на моралну исквареност и декаденцију западног, „хришћанског“ света као на темељ за одбацивање хришћанства. Заиста, такозване хришћанске нације су изгубиле своје морално кормило и доживеле бродолом на стенама неверности, похлепе и самоповлађивања.

2, 3. (а) Који контраст постоји између понашања раних хришћана и понашања људи у данашњем хришћанском свету? (б) Која су нека питања на која треба одговорити?

 ² Да су мерила изворног хришћанства била другачија од попустљивих ставова данашњице потврђује и професор Елајн Пагелс у својој књизи Adam, Eve, and the Serpent, где каже: „Многи хришћани у прва четири века поносили су се својим сексуалним савладавањем; они су избегавали полигамију а често и развод, који је јеврејска традиција допуштала; и грозили су се на ванбрачне сексуалне активности које су њихови пагански савременици обично прихватали, активности који су обухватали проституцију и хомосексуалност.“

³ Према томе, поштено је да питамо: да ли је историја хришћанског света и његово данашње морално стање прави одраз учења Исуса Христа? Какав је човек био Исус? Да ли је помогао да се човечанство приближи Богу? Да ли је он био обећани Месија из хебрејских пророчанстава? Ово су нека од питања која ћемо осмотрити у овом поглављу.

Исус — какви су били његови акредитиви?

4. Коју смо јасну разлику у нашем проучавању приметили између хришћанства и његових корена и великих религија света?

⁴ У ранијим поглављима видели смо да је митологија играла истакнуту улогу у скоро свим великим религијама света. Па ипак, кад смо обрађивали порекло јудаизма у претходном поглављу, нисмо почели митом већ историјским истинама о Аврахаму, његовим прецима и његовим потомцима. Што се тиче хришћанства и његовог оснивача, Исуса, такође нећемо почети с митологијом већ с једном историјском личношћу. (Видите оквир на 237. страни.)

5. (а) Која је три сведочанства Исус имао која су доказала да је био обећано Аврахамово ’семе‘? (б) Ко је написао Хришћанске грчке списе?

 ⁵ Први стих Хришћанских грчких списа, обично познатих као Нови завет (видите оквир на 241. страни), каже: „Књига рођења Исуса Христа, сина Давидовог, сина Аврахамовог“ (Матеј 1:1). Да ли је ово нека празна изјава коју је изнео Матеј, бивши јеврејски порезник и Исусов непосредни ученик и биограф? Није. Наредних 15 стихова поименце наводе линију Аврахамових потомака све до Јакова, коме се „роди Јосиф, муж Марије, која роди Исуса, који се зове Христ“. Према томе, Исус је заиста био потомак Аврахама, Јуде и Давида, и као такав имао је три сведочанства да је он проречено ’семе‘ из 1. Мојсијеве 3:15 (ДК) и да је Аврахамово ’семе‘ (1. Мојсијева 22:18, ДК; 49:10; 1. Летописа 17:11).

6, 7. Зашто је значајно где се Исус родио?

⁶ Још једно сведочанство за месијанско Семе било би његово родно место. Где се Исус родио? Матеј нам каже да се Исус ’родио у Витлејему, у Јудеји, у данима краља Ирода‘ (Матеј 2:1). Извештај лекара Луке потврђује ову чињеницу, и каже нам следеће о Исусовом будућем поочиму: „Тако и Јосиф оде из Галилеје, из града Назарета, горе у Јудеју, у Давидов град, који се зове Витлејем, јер он беше из Давидовог дома и његове лозе, да се попише с Маријом, која се по обећању удала за њега, а сада беше у поодмаклој трудноћи“ (Лука 2:4, 5).

⁷ Зашто је било важно да се Исус роди у Витлејему а не у Назарету или у неком другом граду? Због једног пророчанства које је у осмом веку пре н. е. изрекао хебрејски пророк Михеј: „А ти, Витлејеме, Ефрато, најмањи међ’ хиљадама Јудиним, из тебе ће мени  изићи онај који ће Израелом владати, чије је порекло од старих времена, од исконских дана“ (Михеј 5:2). Значи, на основу места свог рођења, Исус је имао још једно сведочанство да је обећано Семе и Месија (Јован 7:42).

8. Која су нека пророчанства која је Исус испунио?

⁸ У ствари, Исус је испунио још много пророчанстава из Хебрејских списа, доказујући тиме да све сведочи да је он обећани Месија. Можете проверити нека од тих пророчанстава у Библији. (Видите оквир на 245. страни.) * Али истражимо сада укратко Исусову поруку и његову службу.

Исусов живот показује пут

9. (а) Како је Исус започео своју јавну службу? (б) Како знамо да је Исус имао Божје признање?

⁹ Библијски извештај нам каже да је Исус био одгајан као и сваки јеврејски младић тог доба, да је ишао у локалну синагогу и у храм у Јерусалиму (Лука 2:41-52). Кад је имао 30 година, почео је своју јавну службу. Најпре је отишао до свог нећака Јована, који је у реци Јордану крштавао Јевреје у знак покајања. Лукин извештај нам каже: „А кад се сав народ крстио, крстио се и Исус, и док се молио, отвори се небо и свети дух сиђе на њега у телесном облику као голуб, и с неба дође глас: ’Ти си мој Син, вољени; ја те признајем‘ (Лука 3:21-23; Јован 1:32-34).

10, 11. (а) Које су биле неке карактеристике Исусових метода проповедања и поучавања? (б) Како је Исус нагласио важност имена свог Оца?

¹⁰ У право време, Исус је започео са својом службом као помазани Син Божји. Ишао је по целој Галилеји и  Јудеји проповедајући поруку о Божјем Краљевству и изводећи чуда, као што је излечење болесних. За то није узимао новац и није настојао да се обогати нити да велича самог себе. У ствари, рекао је да има више среће у давању него у примању. Такође је поучавао своје ученике како да проповедају (Матеј 8:20; 10:7-13; Дела апостолска 20:35).

¹¹ Кад анализирамо Исусову поруку и методе које је користио, видимо очигледну разлику између његовог стила и стила многих проповедника хришћанског света. Он није манипулисао масама јефтиним емоционализмом нити тактиком застрашивања пакленом ватром. Не, Исус је користио једноставну логику и параболе, то јест поређења, из свакодневног живота да би апеловао на срце и ум. Његова чувена Проповед на гори изванредан је пример његових учења и метода. У ту проповед је укључена и Исусова узорна молитва, у којој он јасно показује који су хришћански приоритети тиме што посвећење Божјег имена ставља на прво место (Видите оквир на странама 258-9; Матеј 5:1–7:29; 13:3-53; Лука 6:17-49).

12. (а) Како је Исус показао љубав у својим учењима и поступцима? (б) Колико би свет био другачији кад би се хришћанска љубав заиста показивала?

¹² У опхођењу са својим следбеницима и с људима уопште, Исус је показивао љубав и саосећање (Марко 6:30-34). Док је проповедао поруку о Божјем Краљевству, он је такође лично показивао љубав и понизност. Зато је у задњим сатима свог живота могао рећи својим ученицима: „Дајем вам нову заповест, да волите  један другога; као што сам ја волео вас, да и ви волите један другога. По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јован 13:34, 35). Према томе, суштина хришћанства у пракси јесте самопожртвована љубав заснована на начелима (Матеј 22:37-40). То у пракси значи да хришћанин треба да воли чак и своје непријатеље, премда мрзи њихова зла дела (Лука 6:27-31). Размислите мало о томе. Колико би овај свет био другачији кад би сви стварно показивали такву врсту љубави! (Римљанима 12:17-21; 13:8-10).

13. На који се начин Исусово учење разликовало од учења Конфуција, Лао Цеа и Буде?

¹³ Међутим, оно што је Исус научавао било је далеко више од неке етике или филозофије какву су научавали Конфуције и Лао Це. Надаље, Исус није, попут Буде, научавао да неко може постићи сопствено спасење ако иде путем спознања и просветљења. Уместо тога, он је указивао на Бога као на извор спасења кад је рекао: „Јер Бог је толико волео свет да је дао свог јединорођеног Сина, да нико ко исказује веру у њега не буде уништен, него да има вечни живот. Јер Бог није послао свог Сина у свет да он суди свету, него да се свет спасе преко њега“ (Јован 3:16, 17).

14. Зашто је Исус могао да каже: „Ја сам пут и истина и живот“?

¹⁴ Испољавајући љубав свог Оца у својим речима и делима, Исус је људе приближавао Богу. То је један разлог због чега је могао да каже: „Ја сам пут и истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене... Ко је видео мене, видео је и Оца. Како ти онда кажеш : ’Покажи нам Оца‘? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и да је Отац у мени? Оно што вам ја говорим не говорим сам од себе; него Отац који остаје у мени  чини своја дела... Чули сте да сам вам рекао: одлазим и вратићу се к вама. Ако ме волите, радоваћете се што одлазим к Оцу, јер Отац је већи од мене“ (Јован 14:6-28). Да, Исус је био „пут и истина и живот“ зато што је те Јевреје водио назад ка свом Оцу, њиховом правом Богу Јехови. Према томе, с Исусом је потрага човечанства за Богом изненада добила нови подстицај зато што је Бог, у својој узвишеној љубави, послао Исуса на земљу да буде светионик светла и истине и да људе води ка Оцу (Јован 1:9-14; 6:44; 8:31, 32).

15. (а) Шта морамо радити да бисмо пронашли Бога? (б) Који докази за Божју љубав постоје овде на земљи?

¹⁵ На основу Исусове службе и његовог примера, мисионар Павле је касније могао рећи Грцима из Атине: „И од једног човека [Бог] је створио све људске нације да пребивају по целој површини земље, и поставио је одређена времена и утврђене границе њиховог пребивања, да траже Бога не би ли га некако напипали и заиста нашли, иако, у ствари, он није далеко ни од једног од нас. Јер по њему имамо живот и мичемо се и постојимо“ (Дела апостолска 17:26-28). Да, човек може наћи Бога ако је спреман да се потруди да га потражи (Матеј 7:7, 8). Бог је обзнанио себе и своју љубав тако што је обезбедио Земљу која подржава на изглед бескрајну разноликост живота. Он даје оно што је потребно свим људима, било да су они праведни или неправедни. Такође је дао људима своју писану Реч, Библију, и послао је свог  Сина као откупну жртву. * Надаље, Бог пружа помоћ која је људима потребна да би пронашли пут до њега (Матеј 5:43-45; Дела апостолска 14:16, 17; Римљанима 3:23-26).

16, 17. Како се мора показати права хришћанска љубав?

¹⁶ Наравно, хришћанска љубав мора да се манифестује не само речима већ, што је још важније, делима. Из тог разлога је апостол Павле написао: „Љубав је дуготрпљива и добра. Љубав није љубоморна, не хвали се, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи сопствене користи, не раздражује се. Не води евиденцију о злу. Не радује се неправедности, а радује се истини. Све подноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не затаји“ (1. Коринћанима 13:4-8).

¹⁷ Исус је такође јасно показао колико је важно објављивати небеско Краљевство — Божју владавину над подложним човечанством (Матеј 10:7; Марко 13:10).

Сваки хришћанин је јеванђелизатор

18. (а) Шта је било истакнуто у Исусовој Проповеди на гори? (б) Коју одговорност има сваки хришћанин? (в) Како је Исус припремио своје ученике за њихову службу, и коју је поруку требало да проповедају?

¹⁸ У својој Проповеди на гори, Исус је мноштву окупљених нагласио да на њима лежи одговорност да својим речима и поступцима осветљавају друге. Рекао је: „Ви сте светло света. Не може се сакрити град који се налази на гори. Светиљка се не пали да се стави под мерицу, него на свећњак, и светли свима у кући. Тако нека ваше светло светли пред људима, да виде ваша  добра дела и дају славу вашем Оцу који је на небесима“ (Матеј 5:14-16). Исус је обучавао своје ученике да би били оспособљени да проповедају и поучавају као путујући проповедници. А шта је требало да буде њихова порука? Исто оно што је проповедао и сам Исус, Божје Краљевство, које ће владати над земљом у праведности. Исус је једном приликом објаснио: „И другим градовима морам објавити добру вест о Божјем краљевству, јер сам за то послан“ (Лука 4:43; 8:1; 10:1-12). Такође је рекао да ће се део знака који ће означавати последње дане састојати у томе да ће се ’ова добра вест о краљевству проповедати по целој настањеној земљи за сведочанство свим нацијама; и онда ће доћи крај‘ (Матеј 24:3-14).

19, 20. (а) Зашто је право хришћанство увек било активна, проповедничка религија? (б) Која важна питања сада захтевају одговор?

¹⁹ Године 33. н. е., пре него што је коначно узашао на небо, ускрснули Исус је упутио своје ученике: „Даде ми се сва власт на небу и на земљи. Идите дакле и стварајте ученике од људи из свих нација, крстећи их у име Оца и Сина и светог духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И гле, ја сам с вама све дане до свршетка система ствари“ (Матеј 28:18-20). То је један од разлога због чега је хришћанство, од самог свог оснивања, било једна активна, прозелитизирајућа религија која је изазивала гнев и љубомору следбеника преовладавајућих грчких и римских религија тог времена, које су се темељиле на митологији. Ту чињеницу јасно потврђује прогонство Павла у Ефесу (Дела апостолска 19:23-41).

²⁰ Сада се намећу питања: шта је порука о Божјем Краљевству говорила о мртвима? Коју је наду за мртве  проповедао Христ? Да ли је „бесмртној души“ својих верника нудио спасење од „пакла“? Или је нудио нешто друго? (Матеј 4:17).

Нада у вечни живот

21, 22. (а) С чиме је Исус упоредио стање мртвог Лазара, и зашто? (б) Коју је наду Марта гајила у погледу свог мртвог брата?

²¹ Можда најјаснији увид у наду коју је Исус проповедао може да се стекне из онога што је рекао и урадио када је умро његов пријатељ Лазар. Како је Исус гледао на његову смрт? Кренувши ка Лазаревом дому, Исус је својим ученицима рекао: „Наш пријатељ Лазар отишао је на починак, али идем да га пробудим из сна“ (Јован 11:11). Исус је Лазареву смрт упоредио са спавањем. Кад смо у дубоком сну, ми ништа не знамо, и то се подудара с хебрејском изјавом у Проповеднику 9:5: „Јер живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају.“

²² Премда је Лазар био мртав већ четири дана, примећујемо да Исус није ништа говорио о томе да је Лазарева душа била на небу, у паклу или у чистилишту! Кад је Исус стигао у Витанију и кад му је Лазарева сестра Марта изашла у сусрет, он јој је рекао: „Твој брат ће устати.“ Шта је она одговорила. Да ли је рекла да је он већ на небу? Марта је одговорила: „Знам да ће устати о ускрсењу, у последњи дан.“ То јасно показује да је јеврејска нада у то време била ускрсење, повратак у живот овде на земљи (Јован 11:23, 24, 38, 39).

23. Које је чудо Исус извео, и како је то деловало на посматраче?

²³ На то је Исус рекао: „Ја сам ускрсење и живот. Ко исказује веру у мене, ако и умре, оживеће; и свако ко живи и исказује веру у мене, сасвим сигурно неће никада умрети. Верујеш ли то?“ (Јован 11:25, 26). Да би  доказао ово што је рекао, Исус је отишао до пећине где је Лазар био сахрањен и позвао га живог пред очима његових сестара, Марије и Марте, и комшија. Извештај наставља: „Многи од Јевреја који су били дошли к Марији и видели шта је учинио почеше да верују у њега... Тако је народ који је био с њим кад је позвао Лазара из спомен-гроба и подигао га из мртвих сведочио о томе“ (Јован 11:45; 12:17). Они су сами видели ово чудо, и веровали су и сведочили да се оно стварно одиграло. Исусови религиозни противници такође су сигурно веровали у тај догађај, јер нам извештај каже да су првосвештеници и фарисеји сковали заверу да убију Исуса зато што, како су рекли, „овај човек чини многе знакове“ (Јован 11:30-53).

24. (а) Где је Лазар био четири дана? (б) Шта Библија каже о бесмртности?

²⁴ Где је Лазар био она четири дана док је био мртав? Нигде. Био је несвестан, спавао је у гробу и чекао ускрсење. Исус га је благословио тако што га је чудом подигао из мртвих. Али према Јовановом извештају, Лазар није ништа рекао о томе да је та четири дана био на небу, у паклу или у чистилишту. Зашто није? Једноставно зато што није имао бесмртну душу која би могла да оде на та места * (Јов 36:14, ДК; Језекиљ 18:4).

25. На шта Библија указује кад говори о вечном животу? (б) Од чега зависи долазак Божјег обећаног Краљевства?

²⁵ Према томе, кад је Исус говорио о вечном животу, он је указивао на то да ће такав живот имати или  преображени бесмртни духовни сувладари на небесима у његовом Краљевству, или је указивао на вечни живот људи на рајској земљи под владањем тог Краљевства * (Лука 23:43; Јован 17:3). Према Божјем обећању, његово фигуративно пребивање с послушним  људима на земљи донеће земљи обилне благослове. Наравно, све то зависи од тога да ли је Бог заиста послао и признао Исуса (Лука 22:28-30; Титу 1:1, 2; Откривење 21:1-4).

Божје признање — стварност а не мит

26. Који се изванредан догађај одиграо у присуству ученика Петра, Јакова и Јована?

²⁶ Како знамо да је Исус имао Божје признање? Пре свега, кад се Исус крстио, чуо се глас с неба како говори: „Ово је мој Син, вољени, кога признајем“ (Матеј 3:17). Касније је ово признање било потврђено и пред другим сведоцима. Ученици Петар, Јаков и Јован, некадашњи рибари из Галилеје, отишли су заједно с Исусом на једну високу планину (вероватно на гору Хермон, која је висока 2 814 метара). Ту се пред њиховим очима догодило нешто изванредно: „И преобрази се [Исус] пред њима, и лице му засја као сунце, а његове горње хаљине постадоше сјајне као светлост. И гле, појавише им се Мојсије и Илија, који су разговарали с њим... гле, заклони их светао облак, и гле, глас из облака, који рече: ’Ово је мој Син, вољени, кога признајем; њега слушајте.‘ Чувши то, ученици падоше ничице и веома се уплашише“ (Матеј 17:1-6).

27. (а) Како је преображење утицало на ученике? (б) Како знамо да Исус није био митска личност?

²⁷ Ова звучна и видљива потврда од Бога изузетно је ојачала Петрову веру, јер је он касније написао: „Са силом и присутношћу нашег Господа Исуса Христа нисмо вас упознали тиме што смо следили препредено смишљене лажне приче [грчки: митос, митови], него као очевици његовог величанства. Јер он је од Бога, Оца примио част и славу, кад су до њега од величанствене славе дошле овакве речи: ’Ово је мој син, мој  вољени, кога признајем.‘ Да, те речи које су дошле с неба чули смо док смо били с њим на светој гори“ (2. Петрова 1:16-18). Јеврејски ученици Петар, Јаков и Јован заиста су видели чудо Исусовог преображења и чули Божји глас с неба који признаје Исуса. Њихова вера се темељила на реалности коју су видели и чули, а не на митологији нити на ’јеврејским причама‘.  (Видите оквир на 237. страни; Матеј 17:9; Титу 1:13, 14, Ча.) *

Исусова смрт и још једно чудо

28. Како је 33. године н. е. Исус био лажно оптужен?

²⁸ Године 33. н. е., Исуса су јеврејске верске вође ухватиле и судиле му, лажно га оптуживши за хулу јер је себе називао Сином Божјим (Матеј 26:3, 4, 59-67). Пошто су ти Јевреји очигледно више волели да Исуса погубе римске светске власти, они су га послали Пилату и поново лажно оптужили, овај пут да забрањује плаћање пореза цару и да говори да је он сам краљ (Марко 12:14-17; Лука 23:1-11; Јован 18:28-31).

29. Како је Исус умро?

²⁹ Након што су Исуса водили од једног владара до другог, римски намесник Понтије Пилат, под утицајем верски нахушкане руље, кренуо је линијом мањег отпора и осудио Исуса на смрт. Због тога је Исус на презрен начин умро на стубу, а његово тело је било положено у гроб. Али за три дана се десило нешто што је ојађене Исусове ученике учинило радосним верницима и ревним јеванђелизаторима (Јован 19:16-22; Галатима 3:13).

30. Шта су предузеле верске вође да би спречиле превару?

³⁰ Сумњајући да ће Исусови следбеници прибећи варци, верске вође су отишле до Пилата са захтевом: „’Господине, сетили смо се да је тај варалица рекао још док је био жив: „После три дана ускрснућу.“ Зато заповеди да се гроб осигура до трећег дана, да не би дошли његови ученици и украли га па рекли народу:  „Устао је из мртвих!“ и ова последња превара биће гора од прве.‘ Пилат им рече: ’Имате стражу. Идите и осигурајте га како знате.‘ И они одоше и осигураше гроб тако што запечатише камен и поставише стражу“ (Матеј 27:62-66). Колико је то било сигурно?

31. Шта се десило кад су верне жене дошле до Исусовог гроба?

³¹ Трећег дана после Исусове смрти, три жене су отишле до гроба да помажу тело мирисним уљем. Шта су нашле? „Јако рано првог дана у недељи дођоше на спомен-гроб, кад изађе сунце. Говориле су једна другој: ’Ко ће нам одваљати камен с врата спомен-гроба?‘ Али кад погледаше, видеше да је камен одваљан, иако беше врло велик. Кад уђоше у спомен-гроб, видеше младића обученог у белу дугу хаљину како седи здесна, и запрепастише се. Он им рече: „Не плашите се. Ви тражите Исуса Назарећанина, кога прибише на стуб. Он ускрсну, није овде. Ево места где га положише. Него идите, реците његовим ученицима и Петру: ’Он иде пред вама у Галилеју; онде ћете га видети, као што вам рече‘ (Марко 16:1-7; Лука 24:1-12). Упркос посебној стражи коју су поставиле верске вође, Исуса је ускрснуо његов Отац. Да ли је то мит или историјска чињеница?

32. Које је чврсте разлоге Павле имао да верује да је Исус ускрснуо?

³² Око 22 године после тог догађаја, Павле, бивши прогонилац хришћана, писао је и објаснио како је поверовао да је Христ ускрснуо: „Јер сам вам међу првим стварима предао оно што сам и сам примио, да је Христ умро за наше грехе у складу с Писмом; и да је био сахрањен, и да је ускрснуо трећи дан, у складу с Писмом; и да се појавио Кифи, затим дванаесторици. Након тога појавио се пред више од пет стотина браће  одједном, од којих већина још и сада живи, а неки су заспали смртним сном. После тога појавио се Јакову, а затим свим апостолима“ (1. Коринћанима 15:3-7). Да, Павле је на темељу тих чињеница могао свој живот да ризикује за идеју о ускрснулом Исусу, а те чињенице су укључивале и сведочанство приближно 500 очевидаца који су лично видели ускрснулог Исуса! (Римљанима 1:1-4). Павле је знао да је Исус ускрснуо, и имао је један још јачи разлог да то каже, као што је надаље објаснио: „А последњем од свих појавио се и мени као неком недоношчету“ (1. Коринћанима 15:8, 9; Дела апостолска 9:1-19).

33. Зашто су рани хришћани били спремни да умру као мученици за своју веру?

³³ Рани хришћани су били спремни да умру као мученици у римским аренама. Зашто? Зато што су знали да се њихова вера заснива на историјским чињеницама а не на митовима. Биле су то чињенице да је Исус био Христ, то јест Месија, обећан у пророчанствима и да га је Бог послао на земљу, да је добио Божје признање, да је умро на стубу као Божји Син који је сачувао беспрекорност, и да је ускрснуо из мртвих (1. Петрова 1:3, 4).

34. Зашто је Исусово ускрсење, према речима апостола Павла, од суштинске важности за хришћанску веру?

³⁴ Препоручујемо вам да прочитате цело 15. поглавље Павлове прве посланице Коринћанима, да бисте разумели у шта је Павле веровао у вези с ускрсењем и зашто је оно од суштинске важности за хришћанску веру. Суштина његове поруке је изражена у следећим речима: „Међутим, сада је Христ устао из мртвих, првина од оних који су заспали смртним сном. Јер будући да је смрт посредством човека [Адама], и ускрсење мртвих је посредством човека. Јер као што у Адаму  сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1. Коринћанима 15:20-22).

35. Које је благослове Бог обећао за земљу и за људе? (Исаија 65:17-25).

³⁵ Зато ускрсење Христа Исуса има једну сврху која ће на крају користити целом човечанству. * Оно је такође отворило пут да Исус коначно испуни остала Месијанска пророчанства. Његово праведно владање с невидљивих небеса ускоро се мора проширити на очишћену земљу. Онда ће постојати оно што Библија описује као „ново небо и нову земљу“ у којој ће Бог „обрисати сваку сузу с њихових очију, и смрти више неће бити, нити ће више бити туге, ни вике, ни боли. Пређашње ствари прођоше“ (Откривење 21:1-4).

Отпад и прогонство очекивани

36. Шта се десило на Пентекост 33. н. е., и с каквим резултатом?

³⁶ Убрзо после Исусове смрти и његовог ускрсења, догодило се још једно чудо које је дало снагу и замах проповедању тих раних хришћана. На дан Пентекоста године 33. н. е., Бог је с неба излио свој свети дух, то јест активну силу, на око 120 хришћана који су се окупили у Јерусалиму. Који је био резултат? „И показаше им се језици као од ватре, и разделише се, и по један дође на свакога од њих, и сви се испунише светим духом и почеше да говоре различитим језицима, како им је дух давао да говоре“ (Дела апостолска 2:3, 4). Јевреји који су говорили страним језицима и који су у то време били у Јерусалиму, били су запањени кад су чули те наводно неуке галилејске Јевреје како говоре страним  језицима. Резултат је био да су многи поверовали. Кад су се ти нови јеврејски верници вратили у своје крајеве хришћанска порука се ширила попут пожара (Дела апостолска 2:5-21).

37. Како су неки римски владари реаговали на нову хришћанску религију?

³⁷ Али ускоро су се навукли црни облаци. Римљани су се побојали ове нове и на изглед атеистичке религије која није имала идоле. Почев с императором Нероном, они су ужасно прогонили хришћане у прва три века наше ере. * Многи хришћани су били осуђени на смрт у колосеумима, да би се задовољила садистичка крвожедност императора и руље која се сјатила да види како се затвореници бацају дивљим зверима.

38. Шта ће, према пророчанству, узнемирити рану хришћанску скупштину?

³⁸ Још један узнемирујући фактор у тим раним временима било је нешто што су апостоли прорекли. На пример, Петар је рекао: „Међутим, било је и лажних пророка међу народом, као што ће бити лажних учитеља и међу вама. Они ће кришом увести разорне секте и одрећи ће се чак и власника који их је купио, и тиме навући на себе брзо уништење“ (2. Петрова 2:1-3). Отпад! То је било одступање од правог обожавања, компромитовање с текућим религиозним трендовима римског света, који је био прожет грчком филозофијом и мишљу. Како је тај отпад настао? Наше наредно поглавље одговориће на ово и на с тим повезана питања (Дела апостолска 20:30; 2. Тимотеју 2:16-18; 2. Солуњанима 2:3).

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

 [Оквир⁄Слика на 237. страни]

Да ли је Исус био митска личност?

„Да ли је животна прича о оснивачу хришћанства производ људске туге, маште и наде — мит сличан легендама о Кришни, Озирису, Атису, Адонису, Дионису и Митри?“ пита историчар Вил Дјурант. Он одговара да у првом веку његово постојање никада нису порицали „чак ни они непријатељски расположени нејевреји или јеврејски противници тек рођеног хришћанства“ (Историја цивилизације, 3. део, „Цезар и Христ“).

Римски историчар Светоније (око 69-140. н. е.), у својој историји Дванаест Цезара, рекао је с обзиром на императора Клаудија: „Зато што су Јевреји у Риму стално стварали немире на наговор Креста [Христа], он их је истерао из града.“ То се десило отприлике 52. н. е. (Упоредите с Делима апостолским 18:1, 2.) Запази да Светоније не изражава никакву сумњу у погледу Христовог постојања. На основу ових чињеница и упркос прогонству које је угрожавало њихов живот, рани хришћани су били веома активни у објављивању своје вере. Тешко је веровати да би они ризиковали свој живот због неког мита. Исусова смрт и његово ускрсење одиграли су се за време њиховог живота, а неки од њих су били очевици тих догађаја.

Историчар Дјурант извлачи следећи закључак: „Да неколико простих, необразованих људи у једној генерацији измисли тако снажну и привлачну личност, тако узвишену етику и тако надахњујућу визију људског братства, то би било чудо далеко невероватније од било којег забележеног у јеванђељима.“

[Слика]

Исус је проповедао и чинио чуда у овој галилејској регији древне Палестине

 [Оквир⁄Слика на 241. страни]

Ко је написао Библију?

Хришћанска Библија се састоји од 39 књига Хебрејских списа (видите оквир на 220. страни), које многи називају Стари завет, и 27 књига Хришћанских грчких списа, који се често називају Нови завет. * Значи, Библија је минијатурна библиотека од 66 књига које је око 40 мушкараца писало у раздобљу од 1 600 година људске историје (од 1513. пре н. е. до 98. н. е.)

Грчки списи обухватају четири Јеванђеља, то јест извештаја о Исусовом животу и о доброј вести коју је проповедао. Два Јеванђеља су написали Христови непосредни следбеници, Матеј, порезник, и Јован, рибар. Друга два су написали рани верници, Марко и лекар Лука (Колошанима 4:14). После Јеванђеља следе Дела апостолска, извештај о раној хришћанској мисионарској активности, који је саставио Лука. Затим долазе 14 посланица које је апостол Павле упутио различитим хришћанима и скупштинама, након чега иду посланице Јакова, Петра, Јована и Јуде. Задња књига је Откривење, које је написао Јован.

То што су многе особе различитог порекла, и кроз различите ере и културе, произвеле тако складну књигу снажан је доказ да Библија није једноставно производ људске интелигенције већ да је надахнута од Бога. Она сама каже: „Све је Писмо надахнуто од Бога [дословно, „Богом дахнуто“, The Kingdom Interlinear Translation of the Greek Scriptures] и корисно за поучавање.“ Значи, Писмо је било написано под деловањем Божјег светог духа, то јест активне силе (2. Тимотеју 3:16, 17).

[Слика]

Овај непотпуни римски натпис у коме се спомиње име Понтија Пилата на латинском (други ред, „IVS PILATVS“) потврђује да је он био утицајна личност у Палестини, као што то и Библија каже

[Фусноте]

 [Оквир на 245. страни]

Месија у библијским пророчанствима

Пророчанство Догађај Испуњење

Пост. 49:10 Рођен у Јудином племену Мат. 1:2-16;

Лука 3:23-33

Пс. 132:11; Из Давидове породице, Мат. 1:1, 6-16;

Јесејев син 9:27; Иса. 9:7

Дела 13:22, 23

Мих. 5:2 Рођен у Витлејему Лука 2:4-11;

Јов. 7:42

Иса. 7:14 Родила га девица Мат. 1:18-23;

Лука 1:30-35

Ос. 11:1 Позван из Египта Мат. 2:15

Иса. 61:1, 2 Опуномоћен Лука 4:18-21

Иса. 53:4 Понео наше болести Мат. 8:16, 17

Пс. 69:10 Реван за Јеховин дом Мат. 21:12, 13;

Јов. 2:13-17

Иса. 53:1 Нису му веровали Јов. 12:37, 38;

Римљ. 10:11, 16

Зах. 9:9; Поздрављен као краљ Мат. 21:1-9; 

Пс. 118:26 и онај који долази Мар. 11:7-11

у Јеховино име

Иса. 28:16; Одбачен али постао Мат. 21:42, 45, 46; 

Пс. 118:22, 23 главни угаони камен Дела 3:14; 4:11; 1. Петр. 2:7

Пс. 41:10; 109:8 Један апостол га издаје Мат. 26:47-50; Јов. 13:18, 26-30

Зах. 11:12 Издат за 30 сребрника Мат. 26:15; 27:3-10; Мар. 14:10, 11

Иса. 53:8 Суђено му и осуђен Мат. 26:57-68; 27:1, 2, 11-26

Иса. 53:7 Ћути пред тужиоцима Мат. 27:12-14; Мар. 14:61; 15:4, 5

Пс. 69:5 Омрзнут без разлога Лука 23:13-25; Јов. 15:24, 25

Иса. 50:6; Ударају га, пљују Мат. 26:67; 27:26, 30;

Мих. 5:1 Јов. 19:3

Пс. 22:19 Бацају коцку за одећу Мат. 27:35; Јов. 19:23, 24

Иса. 53:12 Убројан у грешнике Мат. 26:55, 56; 27:38; Лука 22:37

Пс. 69:22 Дали му сирће и жуч Мат. 27:34, 48; Мар. 15:23, 36

Пс. 22:2 Напуштен од Бога Мат. 27:46; Мар. 15:34

Пс. 34:21; Ниједна кост није Јов. 19:33, 36 Изл. 12:46

поломљена

Иса. 53:5; Прободен Мат. 27:49; Јов. 19:34, 37;

Зах. 12:10 Откр. 1:7

Иса. 53:5, 8, Умире жртвеном смрћу Мат. 20:28; Јов. 1:29; 

Иса. 53:11, 12 да би однео грехе Римљ. 3:24; 4:25

Иса. 53:9 Сахрањен с богатима Мат. 27:57-60; Јов. 19:38-42

Јона 1:17; 2:10 У гробу непуна три дана, Мат. 12:39, 40; 16:21;

онда ускрснут Мат. 17:23; 27:64

 [Оквир⁄Слика на странама 258, 259]

Исус и Божје име

Кад је своје ученике учио како да се моле, Исус је рекао: „Молите се, дакле, овако: ’Оче наш, који си на небесима, нека се свети име твоје. Нека дође краљевство твоје. Нека буде воља твоја, како на небу тако и на земљи‘ “ (Матеј 6:9, 10).

Исус је знао да је име његовог Оца од животне важности и зато га је и наглашавао. Због тога је својим религиозним непријатељима рекао: „Ја сам дошао у име свог Оца, али ви ме не примате; да је неко други дошао у своје име, њега бисте примили... Рекох вам, али ви не верујете. Дела која ја чиним у име свог Оца, она сведоче о мени“ (Јован 5:43; 10:25; Марко 12:29, 30).

У молитви свом Оцу, Исус је рекао: „’Оче, прослави своје име‘.“ На то дође глас с неба: ’И прославио сам га и опет ћу га прославити‘.“

У једној каснијој прилици, Исус се молио: „Објавио сам твоје име људима које си ми дао из света. Били су твоји, и ти си их дао мени, и држали су твоју реч. И обзнанио сам им твоје име и обзнањиваћу га, да љубав којом си ме волео буде у њима и ја у њима“ (Јован 12:28; 17:6, 26).

Као Јеврејин, Исус је морао знати име свог Оца, Јехова, или Јахве, јер је знао стих који каже: „Ви сте моји сведоци, вели Јехова, ви и слуга мој, кога изабрах, да знате, да верујете и да разумете да сам то ја. Пре мене није Бога било нити ће га после мене бити... ви сте сведоци, вели Јехова, ја сам Бог“ (Исаија 43:10, 12).

Према томе, Јевреји су као нација били изабрани да буду Јеховини сведоци. Као Јеврејин, Исус је такође био сведок за Јехову (Откривење 3:14).

Изгледа да у првом веку већина Јевреја није више изговарала Божје објављено име. Међутим, постоје манускрипти који доказују да су рани хришћани који су користили грчки превод Септуагинту, превод Хебрејских  списа, у њему могли видети да се у грчком тексту користи хебрејски Тетраграматон. Џорџ Хауард, професор религије и хебрејског, рекао је: „Кад је Септуагинта коју је црква Новог завета користила и цитирала садржавала хебрејски облик божанског имена, писци Новог завета без сумње су укључивали Тетраграматон у своје цитате. Али кад је хебрејски облик божанског имена [касније] био уклоњен у корист грчких замена у Септуагинти, он је био уклоњен и из цитата Септуагинте у Новом завету.“

Зато професор Хауард закључује да су хришћани из првог века сигурно јасно разумели цитате као што је Матеј 22:44, где је Исус својим непријатељима цитирао Хебрејске списе. Хауард каже: „Црква првог века је вероватно читала: ’ЈХВХ рече мом Господу‘“ уместо касније верзије: „’Рече Господ моме Господу‘,... што је и двосмислено и непрецизно“ (Псалам 110:1).

Да је Исус користио Божје име потврђује и оптужба коју су Јевреји изнели вековима након његове смрти да ако је он изводио чуда, то је било „само зато што је себе учинио господарем ’тајног‘ Божјег имена“ (The Book of Jewish Knowledge).

Исус је сигурно знао Божје јединствено име. Упркос јеврејској традицији тог времена, Исус је свакако користио то име. Није дозволио да људске традиције укину Божји закон (Марко 7:9-13; Јован 1:1-3, 18; Колошанима 1:15, 16).

[Слика]

Папирусни фрагмент (први век пре н. е.) који показује Божје име на хебрејском у тексту грчке Септуагинте

 [Слике на 238. страни]

Исус је у свом поучавању користио многа поређења — између осталих и сејање семена, жетву, рибарење, проналажење бисера, мешана стада и виноград (Матеј 13:3-47; 25:32).

 [Слика на 243. страни]

Помоћу Божје силе, Исус је чинио многа чуда, као што је умиривање олује

[Слика на 246. страни]

Тетраграматон, то јест четири сугласника ЈХВХ (Јехова)

[Слика на 251. страни]

Извештај о враћању Лазара у живот нигде не помиње нити чак наговештава да је он имао бесмртну душу

[Слика на 253. страни]

Петар, Јаков и Јован су знали да Божје признавање Исуса није мит — они су то чули и видели приликом преображења