Забрана дела проповедања била је почетак веома тешког периода за нашу браћу. ’Дворане Краљевства биле су затворене, а проповедање забрањено‘, рекла је мисионарка Алма Парсон. ’Наша браћа и сестре су имали велике кушње и доста  тога су претрпели.‘ Неки су изгубили посао, а неки су били у затвору. Па ипак, она се радо сећа неких тренутака и каже: ’Много, много пута смо јасно видели како нас Јехова води и штити.‘ Уздајући се у Јеховино вођство, браћа су наставила с делом проповедања чак и под забраном.

Одржавање скупштинских састанака је било забрањено. Ленарт Џонсон је испричао како су у то време изгледали састанци: „Браћа су почела да се потајно састају по кућама у малим групама. Проучавали су чланке из Стражарске куле које су умножавали на мимеографу. Сва та браћа и сестре који су верно служили Јехови били су веома захвални за духовну снагу коју су добијали у тим малим групама за проучавање.“

У међувремену су били под све већом присмотром и власти су их све чешће узнемиравале. Али нису се дали заплашити. У писму које је 15. септембра 1950. године министар Унгрија упутио председнику републике писало је следеће: „Господин Ли Рој Брант и друге вође међу Јеховиним сведоцима више пута су били позвани у мој кабинет и изричито им је речено да обуставе сву пропаганду своје заједнице која је у овој земљи законски укинута, што они очигледно нису урадили. Свакодневно добијамо извештаје из разних делова земље да они и даље у тајности пропагирају своја уверења, чиме заправо омаловажавају став наше владе.“ Министар је у закључку рекао да препоручује протеривање странаца који имају водећу улогу међу Јеховиним сведоцима.

Пред крај 1950. брат Нор и брат Хеншел су дошли да посете браћу у овој земљи. Након тога су неки мисионари послати у Аргентину, Гватемалу и Порторико. Други су нашли посао како би могли да остану у земљи. На пример, брат Брант је радио као електричар, а други су држали часове енглеског језика. Што се тиче тих мисионара, у Годишњаку за 1951. писало је следеће: „Чињеница да мисионари нису отишли из земље јесте извор снаге верним Господовим следбеницима, који су од њих упознали истину. Они се храбро и постојано држе свог задатка и то свима доноси велику радост.“

Међу мисионарима који су држали часове енглеског језика била је и Дороти Лоренс. Она је осим часова енглеског држала и „часове Библије“, то јест проучавала је Библију са заинтересованим особама. Тако је преко ње неколико особа упознало истину.

Јеховине верне слуге су предузеле још неке кораке како би наставиле да проповедају упркос сталној присмотри. Понекад су књиге поделили на неколико делова и пресавијене странице носили у џепу од кошуље или у торби за пијацу како  би дискретно проповедали. Листић за извештај о служби проповедања изгледао је као списак за куповину намирница. Уместо књига, брошура, часописа, накнадних посета и сати проведених у служби, на листићу је писало: папаја, пасуљ, јаја, купус и спанаћ. Копије Стражарске куле звали су касава, што је веома распрострањена биљка на овом подручју.

Шеснаестог јуна 1954. Рафаел Трухиљо је потписао конкордат са Ватиканом којим је Католичка црква добила посебан положај у Доминиканској Републици. У то време су Јеховини сведоци били под забраном већ око четири године. Међутим, упркос тим тешким околностима, у Доминиканској Републици је 1955. године било 478 објавитеља. Како је то било могуће? „Тајна наше снаге је у Јеховином духу“, писало је у Годишњаку за 1956. годину. „Браћа су уједињена, чврста у вери и храбро иду напред.“

У јулу 1955. Трухиљо је добио званично писмо из главног седишта Јеховиних сведока. У том писму је детаљно објашњена неутралност  Јеховиних сведока, а од председника је затражено да „укине забрану организације Јеховиних сведока“. Да ли је тај захтев уродио плодом?