Жозе је млади брат који служи као општи пионир и живи у предграђу Луанде, у Анголи. Ради као професор у једној школи која се налази близу Дворане Краљевства у којој његова скупштина одржава састанке. Његових 86 ђака га веома воли и поштује због његових лепих особина и зато што је добар предавач. Пошто његова скупштина радним даном  има састанак у 16 часова, Жозе је добио дозволу да тог дана раније изађе с посла. Тада одмах после наставе иде у Дворану Краљевства.

Неколико ученика се питало зашто њихов професор тог дана одлази раније с посла и куда то иде. Двојица од њих су једанпут из радозналости кренула за њим и дошла на састанак. Једном другом приликом су им се прикључила још тројица и то баш када је Жозе имао учешће током Поучавања за хришћанску службу. Вести о томе су се брзо прошириле по разреду. За неколико седмица се број ученика на састанцима повећао са пет на двадесет један. Објавитељи у тој скупштини су ђацима понудили да проучавају Библију и већина је то прихватила. Када су они донели наше публикације у школу, и други ученици су се заинтересовали и почели да долазе на састанке. До краја школске године, 54 од укупно 86 Жозеових ученика присуствовало је неком од наших састанака. Жозе каже да 23 њих лепо напредује у духовном погледу и редовно долази на састанке.

Кад су у Нигерији специјални пионири Џозеф и Евејзи стигли на ново подручје, неколико објавитеља им се пожалило: „Немамо довољно подручја. Превише су обрађена.“ Након годину дана, Џозеф је написао подружници следеће: „Сваки дан идемо на подручје и трудимо се да савладамо предрасуде и равнодушност људи. Идемо у службу са DVD плејером и пуштамо кратке  филмове деци, тинејџерима и одраслима. Захваљујући томе, моја супруга и ја сваког месеца водимо 18 библијских курсева и понекад се деси да не успемо да посетимо све те људе, а деца стално траже да им пустимо ’цртани о Марку‘.“

Подружница у Демократској Републици Конго примила је у априлу 2014. године једно дирљиво  писмо од групе рибара са острва Ибиња, које се налази на језеру Киву. Ови рибари због посла често иду до оближњих градова. Када су једном приликом били у Букавуу, Јеховини сведоци су им пренели добру вест и дали им Библију и неколико публикација.

Рибарима се веома свидело оно што су прочитали тако да су о томе причали с другима на острву. Будући да се много особа заинтересовало за библијску поруку, рибари су се договорили да један од њих поново оде у Букаву, пронађе Сведоке и позове их на њихово острво. Пошто није успео да их нађе, послао је писмо нашој подружници у којем је написао: „Молимо вас, пошаљите нам Сведоке да нам помогну да и ми разумемо Библију и да сазнамо како можемо добити вечни живот. Припремили смо смештај за њих. Ја сам спреман да дам земљиште на ком бисмо изградили цркву. Када смо прочитали библијске стихове у вашим књигама, схватили смо да нас свештеници и пастори поучавају лажима. Уверили смо се да смо пронашли праву религију. Овде на Ибињи има много оних који желе да проучавају Библију и постану Јеховини сведоци.“

Из писма се могло разумети да на том острву има око 40 заинтересованих особа. На њему живи више од 18 000 људи, али нема ниједног Сведока. Подружница је одмах тамо послала два специјална пионира који знају локални језик.

„Више не пропуштам ниједну Спомен-свечаност.“ Ово су речи пастора једне познате протестантске цркве у Јужноафричкој Републици. Шта га је подстакло да дође на Спомен-свечаност  у априлу 2014? Све је почело када су два наша брата, један црнац и један белац, покуцала на његова врата док су били у служби од куће до куће. Од раније им је било познато да пастор по свему судећи не жели да разговара са Сведоцима. Адан, један од те браће, прича шта се десило: „На наше изненађење, он је отворио врата и позвао нас унутра. Водили смо подужи разговор. Он се у ствари изненадио када је видео да белац проповеда међу црнцима и то на њиховом матерњем језику. Почели смо да редовно проучавамо Библију с њим.“

Адан још каже: „Овај човек је преко 40 година био мисионар и пастор, али је тек са 80 година добио одговоре на сва своја питања. Воли да чита књигу Примери вере. У својим проповедима користи неке мисли које смо размотрили током нашег проучавања Библије. Показао је члановима своје цркве књигу Шта Библија заиста научава? и рекао им: ’Кад Јеховини сведоци дођу на ваша врата са овом књигом, примите их и саслушајте шта имају да кажу јер је ова књига пуна духовних драгуља.‘“

Пастор је рекао Адану да су му вође у његовој цркви строго запретиле да не помиње Сведоке у својим проповедима. Није знао шта да ради. Адан се сетио да је у Годишњаку Јеховиних сведока за 2013. изашло искуство једног лаичког проповедника из Мјанмара. Када му је Адан прочитао тај део из Годишњака, пастор је рекао: „Па то као да је писано за мене! Треба да донесем важну одлуку и више не могу да је одлажем.“

 Четрнаестог априла 2014, први пут је дошао на Спомен-свечаност и решио да више неће пропустити ниједну. Такође је одлучио да прекине све везе с лажном религијом.

Бафур и Арон служе као специјални пионири у Бокабу, области са плантажама какаоа у западној Гани. До малих раштрканих кућа на њиховом огромном подручју може се доћи једино уским стазама које вијугају кроз плантаже. Човек се тамо лако може изгубити уколико крене погрешном стазом. Једног дана, њих двојица нису ишли уобичајеним путем, већ су пошли неким сасвим новим који их је довео до колибе коју до тада нису приметили. Тамо су упознали Мајкла и Пејшенс, који су се заинтересовали за добру вест и радо пристали да проучавају Библију с њима. Мајкл им је касније рекао: „Пре две године смо престали да идемо у цркву, јер смо видели доста тога што се коси са оним што стоји у Библији. Али смо зато Пејшенс и ја сваке вечери сами проучавали Библију, тражећи у њој одговоре на своја питања. Молили смо се за помоћ да сазнамо истину.“ Њих двоје су одмах почели да редовно иду на састанке иако су морали да доста пешаче стазама које воде кроз плантаже. Прошле године су се и крстили и почели да служе као општи пионири. Сада и они иду непознатим стазама које вијугају плантажама какаоа и траже људе који се ’моле за помоћ да сазнају истину‘.