Инес живи у Финској и иде у четврти разред. Када је чула да ће се у оквиру верске наставе говорити о Јеховиним сведоцима, одлучила је да позове цело одељење да посети Дворану Краљевства. И ђаци и учитељица су сматрали да је то добра идеја.

Наредне недеље је 38 ђака возило бицикле скоро пет километара да би дошли до наше  дворане. Са њима су биле две учитељице и директор. У дворани су их дочекали два брата и три сестре и изнели неко освежење. Ђаци су имали питања у вези с двораном и Сведоцима: „Како изгледају ваши састанци?“ Питали су: „Чему служи ова просторија?“, показујући на библиотеку. „Зашто на зиду стоји ’шест подељено са десет‘?“ То је заправо био годишњи цитат из Матеја 6:10.

Пошто је њихова школа учествовала у акцији спречавања насиља међу ученицима, браћа су користећи наш веб-сајт читавом разреду пустила поучну анимацију Како без песница победити насилника? Показали су им још неке делове нашег сајта и пустили једну нашу песму. Та посета је трајала око сат времена.

Директор, учитељице и деца су заиста уживали у посети. Директор се заинтересовао за материјал на нашем сајту јер је дошао на идеју да га искористи за верску наставу. Било му је драго кад је чуо да и друга одељења могу доћи да посете нашу Дворану Краљевства. Већ следећег дана, учитељица једног другог одељења ступила је у контакт са Сведоцима и питала да ли би и њени ученици могли доћи у посету.

Кристина живи у Румунији и никада није ишла у школу, тако да није знала нити да чита нити да пише. Била је толико сиромашна да се издржавала тако што је по сметлишту скупљала лименке и пластичне боце. Док је једном приликом то радила, нешто јој је привукло пажњу. Била је то библијска литература с предивним илустрацијама срећних људи. Помислила је: ’Мора да такви људи постоје негде на свету.‘ Пошто ју је занимало о  чему се говори у публикацијама, замолила је некога да јој их прочита. Кад је чула да се ради о религиозним темама, растужило ју је то што су људи бацили у смеће публикације које говоре о Божјој Речи. Кристина је наставила да скупља по смећу брошуре, трактате и часописе. Неке од тих публикација су биле у добром стању док су друге  биле исцепане. Због тих публикација је научила да чита.

Кристину су касније посетили Сведоци и почела је да проучава Библију. Веома је срећна што ју је Јехова привукао преко публикација које други људи нису ценили. Иде на наше састанке и одушевљена је оним што слуша на њима. Највише се радује томе што сада има нове часописе, књиге и брошуре. Више не мора да их тражи по смећу. Кристина је на сметлишту заиста пронашла благо.

Маргарет живи у Немачкој и свако јутро шета свог пса кроз једну шуму. „Покушавам да започнем разговор с пролазницима“, каже она. „Уколико особа жели да разговара, трудим се да разговор усмерим на Библију.“

Једног дана је срела жену која је имала нешто више од 70 година и такође шетала пса. Маргарет је започела разговор с њом. Та жена је уживала у разговору и рекла да се сваки дан моли Богу и чита Библију. Отада су се сретале сваки дан и разговарале на темељу Библије. Једног дана је та жена питала Маргарет: „Како то да знате тако много о Библији?“ Наша сестра јој је одговорила да је то зато што је Јеховин сведок.

Маргарет јој је неколико пута предложила да заједно проучавају Библију код њене куће, али жена је то сваки пут одбила. Међутим, и даље су заједно шетале и разговарале о Библији. Неколико месеци касније, Маргарет јој је поново предложила да заједно проучавају Библију. Та жена јој је овог  пута отворено рекла да се плаши да проучава Библију зато што човек с којим живи не воли Јеховине сведоке.

Када је Маргарет следећи пут отишла у шуму да прошета пса, понела је са собом књигу Шта Библија заиста научава? и Библију. Када је угледала жену с којом је редовно разговарала о Библији, отворено јој је рекла: „Овог пута вам нећу предложити да заједно проучавамо Библију код куће него у шуми.“ Са сузама у очима, жена је прихватила предлог. Она сада долази да проучава Библију „у шуми“ шест пута недељно. У зависности од годишњег доба и времена, Маргарет понекад проучава с њом држећи у руци кишобран и џепну лампу.

У Бугарској је сестра која се зове Делфина проучавала Библију са Ирином. Ирина је волела да проучава Библију и редовно је ишла на састанке. Међутим, њен муж није желео да она има било какав контакт са Сведоцима. Када су се преселили у једно мало село у Шведској, Ирина је изгубила контакт са Делфином. Међутим, касније су две пионирке, Александра и Ребека, у служби проповедања наишле на Ирину. Пошто Ирина није знала шведски, ове сестре су користиле брошурицу Добра вест за људе из свих народа и дале јој да прочита поруку на бугарском. Затим су њих две, такође помоћу ове брошурице, питале Ирину да ли би желела да јој донесу литературу на њеном језику. Ирина је енергично одмахнула главом. Сестре су по томе закључиле да она није заинтересована па су отишле.

Александра се касније сетила да Линда, једна сестра Швеђанка која служи у Бугарској, треба да  дође кући на неколико недеља. Помислила је да би можда било другачије када би Ирини сведочио неко ко зна њен матерњи језик. Кад је Линда стигла, Александра ју је повела код Ирине. Ирина је рекла Линди да се сваку ноћ молила Јехови да јој помогне да настави да проучава Библију. Често је са собом носила књигу Шта Библија заиста научава? на бугарском. Желела је да јој та књига увек буде при руци како би могла да је покаже Сведоцима уколико их буде срела на улици, али то се није десило. Била је пресрећна што је добила још литературе на бугарском.

Линда је питала Александру зашто је након прве посете закључила да она није заинтересована за Библију. Александра је одговорила да је Ирина одмахнула главом након што су јој показале питања из брошурице па је по томе закључила да није заинтересована. Линда се насмејала и рекла да Бугари климну главом да би изразили неслагање, а да одмахну главом када желе да покажу да се са нечим слажу. Ирина сада учи шведски језик и проучава Библију на бугарском. Како? Поново је ступила у контакт са Делфином и сада проучавају преко видео-везе.

Хемима живи у Шпанији. До седме године су је одгајали родитељи који су били Јеховини сведоци, а онда јој се живот из корена променио јер њена мајка више није желела да буде Јеховин сведок и развела се од њеног оца. Када је имала 13 година, прекинула је све контакте са Сведоцима, а ни са оцем није желела да разговара о религији.

Док је одрастала, ангажовала се у друштвеним и политичким покретима тражећи „правду“ за обичан народ. Када је једанпут остала без посла,  њен отац Доминго, који ради као молер, предложио јој је да ради с њим.

Док су тако једног дана радили заједно, отац јој је предложио да проучава Библију. Она је одбила, рекавши да ће му јавити ако икада буде хтела да проучава. Док је радио, Доминго је слушао читање Библије и чланака из наших часописа, док је његова ћерка радије слушала поп музику преко слушалица.

У новембру 2012, Доминго, који се у међувремену поново оженио, добио је позив да заједно са својом супругом похађа Библијску школу за брачне парове. На Хемиму је оставило снажан утисак то што је њен отац био спреман да иде у ту школу на два месеца и да затим остави све и оде где год буде било потребно. Хемима је први пут схватила колико је истина дубоко у срцу њеног оца и желела је да зна разлог.

Почела је да уместо музике слуша снимке које је пуштао њен отац. Такође је почела да му поставља питања. Док је једног дана њен отац стајао на мердевинама и радио, Хемима му је рекла: „Сећаш ли се кад сам ти рекла да ћу ти јавити кад будем била спремна да проучавам Библију? Е, па мислим да је дошло то време.“

Доминго је био пресрећан. У јануару 2013. почели су да проучавају Библију двапут недељно. Његова школа је почела у априлу, али су наставили да проучавају преко видео-везе. Хемима је била присутна на скупу приликом завршетка те школе и веома је уживала у програму. Крстила се 14. децембра 2013.

Она каже: „Знам да је Јехова био веома стрпљив са мном и да никада није дигао руке од мене. Дао ми је нешто што у свету никада не бих имала  — праве пријатеље. Јединство које широм света влада међу Сведоцима подстиче ме да још више ценим Јеховину велику љубав.“

Василиј већ дуго служи у Бетелу у Русији. Он је 30. марта 2014. стајао на улици поред покретног сталка с литературом близу зграде подружнице. Након неког времена, зауставила су се полицијска кола и изашао је полицајац који га је љубазно замолио да се склони одатле пошто су се неки из комшилука жалили да им то смета. Други полицајац је снимао њихов разговор. Василиј је помислио да би најбоље било да послуша полицајце и да не инсистира на својим правима. За то време је неколико пролазника застало да види шта се дешава. Василиј је отишао, али је два дана касније затражио да разговара са шефом полиције. То му је било одобрено. Током разговора, Василиј је изразио захвалност за службу коју полиција обавља у корист друштва, као и за њихову љубазност када су разговарали с њим два дана раније. Шеф полиције се окренуо ка свом заменику и рекао: „За 32 године колико радим овде још се није десило да нам неко захвали за посао који обављамо!“ Василиј му је објаснио да нашим проповедањем на јавним местима не кршимо ниједан закон. Шеф полиције је питао нашег брата зашто се није позвао на своја права када су полицајци тражили од њега да се склони. Василиј му је рекао: „Ја поштујем полицију. Замислите само како би то изгледало у очима посматрача да сам оптужио полицију да не познаје закон.“ Овај одговор је импресионирао шефа полиције и његовог заменика тако да су му обећали да више неће бити проблема око таквог начина проповедања.