Исусови противници су били узнемирени јер им је управо испричао приче које су разоткриле њихову злоћу. Сада су се фарисеји удружили да га ухвате у замку. Желели су да га наведу да каже нешто због чега би могли да га предају римском намеснику, па су потплатили неке своје следбенике да они то покушају (Лука 6:7).

„Учитељу“, рекли су они, „знамо да исправно говориш и учиш и да ниси пристран, него по истини учиш Божјем путу. Да ли нам је дозвољено да плаћамо порез цару или није?“ (Лука 20:21, 22). Исуса није обмануло њихово ласкање, иза ког се крило лицемерство и лукавство. Ако би он рекао: ’Не, није праведно плаћати порез‘, могао би бити оптужен за побуну против Рима. Али ако би рекао: ’Да, треба плаћати порез‘, народ, који се бунио против римске власти, могао би га погрешно разумети и окренути се против њега. Како је онда Исус одговорио?

„Зашто ме искушавате, лицемери? Покажите ми новац којим се плаћа порез“, рекао им је. Они су донели један денар, након чега их је упитао: „Чији је ово лик и натпис?“ „Царев“, одговорили су. Тада им је он дао изванредан одговор: „Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божје“ (Матеј 22:18-21).

Фарисеји  су остали без текста. Зато су отишли одатле. Али дан још није био дошао свом крају, па ни настојања да га ухвате у замку. Након њиховог неуспеха, Исусу су пришли припадници једне друге верске струје.

Били су то садукеји, који нису веровали у ускрсење. Они су поставили питање о ускрсењу и деверском браку: „Учитељу, Мојсије је рекао: ’Ако неко умре без деце, нека се његов брат ожени његовом женом и нека подигне потомство свом брату.‘ Тако је код нас било седморо браће. Први се оженио и умро, а пошто није имао потомство, оставио је своју жену свом брату. Тако је било и с другим и с трећим, све до седмог. Последња од свих умрла је жена. Дакле, кад буде ускрсење, коме ће од те седморице бити жена? Јер су је сви имали“ (Матеј 22:24-28).

Осврћући се на Мојсијеве списе, које су садукеји признавали, Исус им је одговорио: „Зар нисте у заблуди зато што не познајете ни Писма ни Божју моћ? Јер кад устану из мртвих, нити ће се женити нити удавати, него ће бити као анђели на небесима. А да мртви устају, зар нисте читали у Мојсијевој књизи, у запису о грму, како му је Бог рекао: ’Ја сам Бог Аврахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев‘? А он није Бог мртвих, него живих. У великој сте заблуди“ (Марко 12:24-27; Излазак 3:1-6). Народ је остао запањен након ових речи.

Исус је ућуткао фарисеје и садукеје, а сада су се они удружили како би га ухватили у замку. Један писмозналац га је упитао: „Учитељу, која је највећа заповест у Закону?“ (Матеј 22:36).

Исус му је одговорио: „Прва је: ’Чуј, Израеле, Јехова, наш Бог, један је Јехова, и воли Јехову, свог Бога, свим својим срцем и свом својом душом и свим својим умом и свом својом снагом.‘ Друга је ова: ’Воли свог ближњег као самог себе.‘ Друге заповести веће од ових нема“ (Марко 12:29-31).

Чувши одговор, тај човек је рекао: „Учитељу, добро је и истинито што си рекао: ’Он је један и нема другог осим њега.‘ И волети га свим срцем и свим разумом и свом снагом и волети ближњег као самог себе вреди много више од свих жртава паљеница и других жртава.“ Пошто је тај писмозналац паметно одговорио, Исус му је рекао: „Ниси далеко од Божјег краљевства“ (Марко 12:32-34).

Исус је три дана (9, 10. и 11. нисана) поучавао у храму. Неки су га с дивљењем слушали, попут овог писмозналца. Али не и верске вође, које сада више ’нису имале храбрости да га испитују‘.