Док је још увек био у синагоги у Капернауму, Исус је поучавао присутне да је он прави хлеб с неба. То су очигледно била додатна објашњења која је изнео онима које је чудом нахранио хлебом и рибом на источној страни Галилејског мора.

Он им је рекао: „Ваши су праочеви јели ману у пустињи, а ипак су умрли.“ Затим је додао: „Ја сам живи хлеб који је сишао с неба. Ако неко једе од овог хлеба, живеће вечно. А хлеб који ћу ја дати моје је тело које ћу дати за живот света“ (Јован 6:48-51).

У пролеће 30. н. е., Исус је рекао Никодиму да је Бог толико волео свет да је свог Сина послао као Спаситеља. Сада је Исус истакао да је потребно јести његово тело у том смислу што ће се исказивати вера у жртву коју ће он дати. Једино тако је могуће добити вечни живот.

Међутим, народ се разљутио када је чуо његове речи, па је зато рекао: „Како нам овај може дати да једемо његово тело?“ (Јован 6:52). Исус је желео да они разумеју да је говорио симболично, а то је потврдио оним што је затим рекао:

„Ако не једете тело Сина човечјег и не пијете његову крв, немате живота у себи. Ко се храни мојим телом и пије моју крв, има вечни живот [...] јер је моје тело права храна и моја крв је право пиће. Ко се храни мојим телом и пије моју крв, остаје у јединству са мном“ (Јован 6:53-56).

Можемо само замислити колико су Јудејцима ове речи могле звучати шокантно! Можда су помислили да Исус предлаже канибализам или кршење Божјег закона о крви (Постанак 9:4; Левитска 17:10, 11). Али он није говорио о дословном једењу његовог тела, нити пијењу његове крви. Рекао је како људи могу добити вечни живот. Наиме, морају веровати у жртву коју ће он положити када пролије своју крв као савршен човек од крви и меса. Па ипак, чак ни многи од његових ученика нису разумели те речи. Зато су неки негодовали: „Ово су саблажњиве речи. Ко га може слушати?“ (Јован 6:60).

Када је схватио да су неки од његових ученика гунђали, рекао је следеће: „Зар вас то саблажњава? А шта ако угледате Сина човечјег како узлази тамо где је раније био? [...] Речи које сам вам говорио дух су и живот су. Али има неких међу вама који не верују.“ Тада су многи ученици престали да га следе (Јован 6:61-64).

Зато се Исус обратио својим апостолима с питањем: „Да нећете и ви да одете?“ На то је Петар рекао: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи вечног живота. Ми смо поверовали и спознали да си ти Божји Свети“ (Јован 6:67-69). Какав диван израз верности, чак и ако у том тренутку он и остали апостоли нису у потпуности разумели значење Исусових речи!

Исус је био задовољан Петровим одговором, али је ипак додао: „Зар нисам ја изабрао вас дванаесторицу? Ипак, један од вас је клеветник“ (Јован 6:70). Он је говорио о Јуди Искариотском. Могуће је да је у овом тренутку приметио да Јуда креће кривим путем.

Па ипак, Исус је био срећан што Петар и остали апостоли нису престали да га следе и што ће учествовати у делу које је он започео — делу којим се спасавају људски животи.