Убрзо после поуке о опраштању, коју је дао у кући фарисеја Симона, Исус је поново кренуо у проповедање по Галилеји. Била је друга година његове службе и с њим су били његових 12 апостола, као и неке жене које је ’излечио од злих духова и болести‘ (Лука 8:2). Међу њима су биле Марија Магдалена, Сусана и Јована, жена надзорника краља Ирода Антипе.

Све више људи је имало опречна мишљења о ономе што је Исус чинио. То је посебно дошло до изражаја када је пред Исуса доведен један слеп и нем човек, опседнут демоном. Исус је истерао демона из њега и вратио му вид и слух. Људи су се одушевљено питали: „Да није ово Син Давидов?“ (Матеј 12:23).

Око куће у којој је био Исус окупило се толико мноштво да он са својим ученицима није имао времена ни за оброк. Међутим, нису сви мислили да је он обећани „Син Давидов“. Неки писмозналци и фарисеји дошли су чак из Јерусалима, али не да би нешто научили од Исуса или да би му пружили подршку. Они су о њему говорили: „Опседнут је Велзевулом, уз помоћ владара демона истерује демоне!“ (Марко 3:22). Када су Исусова браћа чули за то, дошли су да га ухвате. Због чега?

Они тада још нису веровали да је он Божји Син (Јован 7:5). Исус који је изазвао овакву полемику у јавности није био онај Исус с којим су заједно одрастали у Назарету. Закључивши да нешто с њим  није у реду, рекли су: „Сишао је с ума“ (Марко 3:21).

Међутим, шта су показале чињенице? Исус је управо био излечио човека опседнутог демоном и тај човек је могао поново да говори и види. То нико није могао порећи. Зато су писмозналци и фарисеји покушавали на други начин да оптуже Исуса. Говорили су: „Овај не може да истерује демоне осим уз помоћ Велзевула, владара демона“ (Матеј 12:24).

Исус је знао њихово размишљање и зато је рекао: „Свако краљевство које је у себи подељено пропадне. Ниједан град или кућа који су у себи подељени неће опстати. Дакле, ако Сатана истерује Сатану, поделио се у себи. Како ће онда његово краљевство опстати?“ (Матеј 12:25, 26).

Заиста необорива логика! Фарисеји су знали да су и неки Јудејци могли да истерују демоне (Дела апостолска 19:13). Зато је Исус упитао: „Ако ја истерујем демоне уз помоћ Велзевула, уз чију их помоћ истерују ваши синови?“ Другим речима, њихова оптужба се онда односила и на њихове синове. Затим је Исус додао: „Али ако ја помоћу Божјег духа истерујем демоне, онда је Божје краљевство заиста стигло међу вас“ (Матеј 12:27, 28).

Да би показао да је то што истерује демоне доказ његове моћи над Сатаном, Исус је рекао: „Како би неко могао да упадне у кућу јаког човека и да му отме имовину ако га прво не свеже? Тада ће опљачкати његову кућу. Ко није на мојој страни, против мене је, и ко не сакупља са мном, расипа“ (Матеј 12:29, 30). Јасно је да су писмозналци и фарисеји били против Исуса, чиме су показали да су Сатанине слуге. Они су одвраћали народ од Божјег Сина, који је чинио многе ствари уз Божју помоћ.

Зато је Исус упозорио своје противнике: „Све ће се опростити синовима људским, какви год били греси и хуле којима похуле. Али, ко хули на свети дух, неће му бити опроштено довека, него је крив за вечни грех“ (Марко 3:28, 29). Колико је само опасно приписивати Сатани нешто што је очигледно учињено уз помоћ Божјег духа!