Шта тврде многи научници? Многи биолози и други научници сматрају да су ДНК и њена кодирана упутства настали током низа насумичних догађаја који су се одвијали милионима година. Они кажу да нема доказа у прилог стварању — ни у структури тог молекула, ни у информацијама које он садржи и преноси, нити у начину на који функционише.¹⁷

Шта каже Библија? Библија указује на то да су информације о развоју различитих делова нашег тела — чак и тачно време када су се развијали — записане у фигуративној књизи која потиче од Бога. Запази којим се речима краљ Давид обратио Богу када је под надахнућем описивао тај процес: „Очи су твоје виделе док сам заметак био, у књизи су твојој сви делови његови били записани, и дани кад су настајали, када још није било ниједнога“ (Псалам 139:16).

Шта откривају докази? Уколико је еволуција чињеница, онда би требало да постоје бар неки логични докази да је ДНК настала путем низа случајних догађаја. Ако је истина оно што каже Библија, онда би ДНК требало да пружи уверљив доказ да ју је неко осмислио са одређеном намером.

Када се опише најједноставнијим изразима, грађа и функција ДНК је прилично разумљива — и очаравајућа. Зато те позивамо у обилазак унутрашњости још једне ћелије. Међутим,  овог пута ћемо посетити људску ћелију. Замисли да се налазиш испред музеја у ком су сви експонати постављени с циљем да сазнаш како ћелија функционише. Цео музеј је заправо модел просечне људске ћелије увеличане око 13 000 000 пута. По величини би се могао упоредити с великим стадионом који може да прими око 70 000 људи.

Улазиш у музеј и остајеш без даха док посматраш то чудесно место пуно необичних облика и структура. У близини средишњег дела ћелије налази се једро лоптастог облика, велико попут зграде од око 19 спратова. Крећеш ка њему.

Пролазиш кроз врата на спољашњем омотачу, то јест мембрани једра и гледаш унаоколо. Најупечатљивији експонати у овој просторији су 46 хромозома. Поређани су у идентичне парове различите висине. Пар који ти је најближи висок је око 11 спратова. Отприлике у средини сваког хромозома (1) налази се сужење, због чега он помало подсећа на две везане кобасице али је много дебљи, попут стабла огромног дрвета. Примећујеш да је модел хромозома целом дужином обавијен мноштвом трака. Док се полако приближаваш, видиш да је свака хоризонтална трака испресецана вертикалним линијама између којих се налазе краће хоризонталне линије (2). Шта је то? То је трака која је испресавијана и сложена тако да њене спољашње ивице подсећају на књиге које су положене на полицу. Повлачиш једну од њих и она се извлачи из низа. Са чуђењем примећујеш да се та савијена трака састоји од мањих намотаја (3), који су такође уредно сложени. У тим намотајима се налази најважнији део ове целине — нешто што подсећа на дуго, дуго уже. Шта је то?

Хајде да тај део модела хромозома једноставно зовемо уже. Оно је дебело око два и по центиметра и чврсто је обавијено око калемова (4), који се нижу један за другим стварајући већи намотај. Уже намотано на калем се не помера јер је причвршћено за држач. Натпис на екрану поред експоната показује да је оно изузетно добро намотано. Уколико би се уже из сваког модела хромозома извадило и одмотало, његова целокупна дужина би била већа од половине обима Земље! a

Овај ефикасан систем за намотавање је у једној књизи назван „изванредним техничким достигнућем“.¹⁸ Да ли ти звучи разумно да такво достигнуће није дело неког стручњака? Ако би овај музеј имао огромну продавницу с милионима предмета који су тако уредно сложени да лако можеш наћи сваки  који ти затреба, да ли би помислио да их нико није ставио на њихово место? Наравно да не би! Међутим, постизање таквог реда би било једноставан подухват у поређењу са оним што налазимо у ДНК.

Натпис на екрану те позива да узмеш уже и поближе га осмотриш (5). Док га држиш у руци, запажаш да то није обично уже. Састоји се од два влакна која су увијена једно око другог. Та влакна су повезана помоћу сићушних, равномерно распоређених пречки. Цело уже би се могло упоредити с мердевинама које су увијене тако да изгледају попут спиралних степеница (6). Сада ти је све јасно: Ти у рукама држиш модел молекула ДНК, који је једна од највећих загонетки живота!

Хромозом се заправо састоји од једног молекула ДНК, уредно намотаног око калемова са држачима. Пречке мердевина ДНК се зову базни парови (7). Која је њихова улога? Чему све то служи? На екрану поред овог експоната налази се поједностављено објашњење.

Док читаш то објашњење, сазнајеш да су пречке које повезују две стране мердевина кључ за разумевање ДНК. Замисли те мердевине уздуж пресечене напола. На свакој страни је остала половина пречки, којих има само  четири врсте. Научници их обележавају словима А, Т, Г и Ц (аденин, тимин, гуанин, цитозин). Били су запањени када су открили да се помоћу различитих комбинација тих слова преносе информације у виду ко̂да.

Можда ти је познато да је у 19. веку измишљена Морзеова азбука која је служила за комуникацију путем телеграфа. Та азбука је имала само два „слова“ — тачку и црту. Па ипак, помоћу ње су се могле изразити небројене речи или реченице. С друге стране, ДНК је четворословна азбука. Комбиновањем њених слова — А, Т, Г и Ц — образују се „речи“ зване кодони. Од њих настају „приче“ зване гени. У просеку, сваки ген има 27 000 слова. Ти гени и дугачке нити између њих спојени су у својеврсна поглавља — појединачне хромозоме. Потребна су 23 хромозома да би била довршена цела „књига“ — геном, то јест скуп свих генетских информација о неком организму. b

Геном је попут изузетно обимне књиге. Колико информација би могло да стане у њу? Људски геном се састоји од око три милијарде базних парова, то јест пречки на ДНК мердевинама.¹⁹ Замисли комплет енциклопедија у ком сваки том има више од хиљаду страница. Информације из генома би испуниле 428 таквих томова. Када томе додамо и копију генома која се налази у свакој ћелији, добијамо укупно 856 томова. Уколико би сам куцао информације које се налазе у геному, морао би да радиш око 80 година — и то пуно радно време, без годишњег одмора!

Наравно, све што би откуцао током тих година било би бескорисно твом телу. Како би стотине обимних књига могао да ставиш у сваку од твојих 100 билиона микроскопских ћелија? Човек још није успео да толику количину информација смести на тако мали простор.

Један професор молекуларне биологије и информатике је запазио: „У грам ДНК, који када се осуши заузима око један кубни центиметар, може да стане скоро иста количина информација као на билион CD-а.“²⁰ Шта то значи? Сети се да ДНК садржи гене, упутства о грађи јединственог људског тела. Комплет тих упутстава се налази у свакој нашој ћелији. Колико је ДНК испуњена информацијама види се из следећег поређења: ако бисмо њоме напунили једну кашичицу, та количина информација би 350 пута премашила генетске податке о свим људима који данас живе на Земљи! ДНК која је потребна за грађу седам милијарди људи, то јест целокупног светског становништва, била би само танак слој на дну те кашичице.²¹

Упркос напретку у минијатуризацији, ниједно средство за чување информација које је човек направио нема ни приближно такав капацитет. Па ипак, поређење с компакт-диском је сасвим  прикладно. Размисли о следећем: Можда се дивимо компакт-диску због његовог симетричног облика, сјајне површине и оригиналног дизајна. Видимо јасан доказ да је за његову израду било потребно знање и стручност. Али, шта ако би он био испуњен информацијама — и то не неким бесмислицама, већ јасним, детаљним упутствима за израду, одржавање и поправку сложених машина? Те информације не мењају видно тежину и величину диска. Па ипак, то је најважније што он садржи. Зар не би био уверен да су та писана упутства сигурно производ нечијег рада? Зар оно што је написано не захтева писца?

Није нереално упоређивати ДНК с компакт-диском или књигом. У ствари, у једној књизи о геному је речено: „Представа о геному као књизи није, стриктно говорећи, чак ни метафора. То је дословно тако. Књига садржи информације у облику записа... Геном такође.“ Писац додаје: „Геном је врло паметна књига, јер у одговарајућим условима може и да копира и да чита себе.“²² То нас води до још једне важне одлике ДНК.

Док стојиш у тишини музеја, почињеш да се питаш да ли је у једру ћелије заиста све тако непомично као у музеју. Затим запажаш још један екран. Изнад стаклене кутије у којој се налази модел једног дела ДНК, стоји натпис: „Притисните дугме да бисте видели демонстрацију“. Притискаш дугме и чујеш глас наратора: „ДНК обавља најмање два веома важна задатка. Први се назива репликација. ДНК мора да се копира како би свака нова ћелија имала комплетну копију истих генетских информација. Молимо вас да погледате компјутерску симулацију тог процеса.“

На једној страни екрана видиш врата кроз која улази машина веома сложеног изгледа. То је заправо група робота који су међусобно повезани. Машина  стиже до ДНК, повезује се с њом и почиње да се креће дуж њеног ланца као што се воз креће по шинама. Пошто се креће веома брзо, не успеваш да видиш шта она тачно ради, али лако можеш запазити да се иза ње уместо једног сада појављују два комплетна ланца ДНК.

Наратор објашњава: „Ово је прилично поједностављен приказ онога што се дешава приликом репликације ДНК. Група молекуларних машина званих ензими путује дуж ДНК, најпре је раздваја на два једнострука ланца и затим сваки од њих користи као матрицу за израду новог, комплементарног ланца. Не можемо да вам прикажемо све што је укључено у тај процес — као што је сићушни уређај који иде испред репликационе машине и засеца један ланац ДНК како би двострука спирала могла да се одвије а да се при том не замрси и направи чвор. Не можемо ни да вам покажемо како се неколико пута врши ’коректура‘ ДНК. Грешке настале при копирању се проналазе и исправљају са задивљујућом тачношћу.“ (Видети приказ на  странама 16 и 17.)

Наратор наставља: „Оно што можемо да вам јасно прикажемо јесте брзина. Приметили сте да је овај робот прилично брз, зар не? У стварности, док се крећу по ДНК ’шинама‘, ензимске машине прелазе око 100 пречки, то јест базних парова, у секунди.²³ Уколико би те ’шине‘ биле велике попут железничких, ова ’локомотива‘ би јурила по њима брзином већом од 80 километара на сат. У бактеријама се ове мале репликационе машине крећу десет пута брже! Унутар људске ћелије, на стотине репликационих машина обављају свој задатак на различитим местима дуж ДНК ’пруге‘. У стању су да копирају читав геном за само осам сати.“²⁴ (Видети оквир „ Молекул који се може читати и копирати“, на 20. страни.)

Роботи који су вршили репликацију ДНК полако одлазе са сцене. Појављује се нова машина, која се такође креће дуж једног дела ланца ДНК, али спорије од њих. Видиш да ланац ДНК улази у ову машину и излази на другом крају — неизмењен. Али из посебног отвора на машини појављује се нешто што подсећа на реп: то је нови, једноструки ланац. Шта се то дешава?

Наратор опет прискаче у помоћ са објашњењем: „Други задатак ДНК се назива транскрипција. ДНК никада не напушта свој безбедан дом унутар једра. Како би се онда гени — упутства за синтезу свих протеина од којих је сачињено наше тело — могли дешифровати и користити? Ензимска машина проналази на ланцу ДНК место где се налази ген који су активирали хемијски  сигнали који долазе изван ћелијског једра. Ова машина затим користи молекул звани РНК (рибонуклеинска киселина) да би направила копију тог гена. РНК прилично подсећа на једноструки ланац ДНК, али се разликује од њега. Њен задатак је да прикупи шифроване информације које се налазе у генима. РНК их копира док је у ензимској машини, затим излази из једра и креће према једном од рибозома где ће те информације бити коришћене за синтезу протеина.“

Док посматраш ову демонстрацију, испуњен си дивљењем. Одушевљен си овим музејем и генијалношћу оних који су конструисали и направили ове машине. Али, шта ако би се читаво ово место, са свим својим експонатима, могло покренути, приказујући хиљаде и хиљаде процеса који се истовремено одвијају унутар људске ћелије? То би заиста био незабораван спектакл!

Међутим, одједном схваташ да се сви ови процеси које обављају минијатурне, сложене машине управо одвијају у твојих сто билиона ћелија! Твоја ДНК се чита, пружајући упутства за синтезу стотина хиљада протеина, колико их према проценама има у твом  телу — у ензимима, ткивима, органима и тако даље. Баш у овом тренутку се твоја ДНК копира и отклањају се грешке како би се нови комплет упутстава могао читати у свакој новој ћелији.

Запитајмо се још једном: ’Одакле су дошла сва та упутства?‘ Библија показује да је писање те „књиге“ покренуо надљудски аутор. Да ли је овај закључак застарео или ненаучан?

Размисли о следећем: Да ли би људи икада могли да направе музеј који смо управо описали? Уколико би покушали, наишли би на непремостиве препреке. Много тога о људском геному и његовој функцији није одгонетнуто. Научници још увек покушавају да схвате где се налазе сви гени и која је њихова улога. А гени чине само мали део ланца ДНК. Шта је са свим оним дугим деловима тог ланца који не садрже гене? Научници су их раније називали отпадна ДНК, али су у новије време променили  своје гледиште. Могуће је да ти делови одређују како ће се и до које мере гени користити. Чак и ако би научници могли да направе верну копију молекула ДНК и машина које је копирају и исправљају грешке, да ли би она функционисала попут праве?

Чувени научник Ричард Фајнман је кратко пре своје смрти написао на школској табли ову поруку: „Оно што не могу да створим, не могу ни да разумем.“²⁵ Лепо је чути овако искрено и понизно мишљење, а истинитост његове изјаве очигледна је у случају ДНК. Научници нису у стању да створе ДНК, са свим њеним механизмима за репликацију и транскрипцију, нити могу да је потпуно разумеју. Па ипак, неки тврде да знају да је све то настало у низу околности и догађаја на које нико није утицао. Да ли докази које си до сада осмотрио заиста подупиру такав закључак?

Неки стручњаци су закључили да чињенице воде у другом правцу. Примера ради, Франсис Крик, научник који је допринео открићу структуре ДНК у виду двоструке спирале, закључио је да тај молекул и сувише добро функционише да би могао настати игром случаја. Он је претпостављао да су интелигентна ванземаљска бића послала ДНК на Земљу како би живот на њој започео.²⁶

У скорије време, уважени филозоф Ентони Флу, који је 50 година био поборник атеизма, из корена је променио свој став. Имао је 81 годину када је изразио уверење да је живот створило неко интелигентно биће. Шта га је навело да промени мишљење? Изучавање ДНК. Када је упитан да ли ће остали научници негативно реаговати на његово ново гледиште, Флу је наводно одговорио: „То је нажалост могуће, али цео мој живот је вођен начелом... да следим чињенице, где год ме оне одвеле.“²⁷

Шта ти мислиш? У ком правцу нас воде чињенице? Замисли да си усред једне фабрике наишао на компјутерски центар. У компјутеру се налази сложен главни програм који управља радом свих машина у фабрици. Штавише, тај програм непрестано шаље упутства о томе како направити и одржавати сваку машину и уједно сам себе копира и проверава те копије. Шта би на основу тога закључио? Да су компјутер и тај програм сами себе створили, или да су они резултат сврсисходног, разумског планирања? Чињенице говоре за себе.