1-3. На који је начин Исус ушао у Јерусалим и зашто су неки из мноштва посматрача можда били изненађени?

 ЈЕРУСАЛИМОМ се разлеже жамор усхићења. Долази једна уважена личност! Изван града, људи су се поређали дуж пута. Жељно га ишчекују, јер се прича да је он наследник краља Давида и праведни владар Израела. Многи су припремили палмине гране да би га машући њима поздравили. Други су по путу прострли своје огртаче и грање да би му поравнали пут (Матеј 21:7, 8; Јован 12:12, 13). Многи су се вероватно питали какав ће бити његов долазак.

² Неки су очекивали да ће његов улазак у град бити спектакуларан. Сигурно су знали за многе важне личности које су приредиле величанствене поворке. Примера ради, након што се прогласио за краља, Давидов син Авесалом је имао 50 људи који су трчали испред његове кочије (2. Самуилова 15:1, 10). Римски владар Јулије Цезар захтевао је више раскоши. Када је једном предводио тријумфалну процесију према Капитолу, римском политичком седишту, с обе његове стране ишло је 40 слонова који су носили светиљке! Међутим, Јерусалимљани су очекивали једну далеко важнију личност. Било да су тога били свесни или не, они су дочекивали Месију, највећег човека који је икада живео. Међутим, када се тај будући Краљ појави, неки ће можда бити изненађени.

³ Нема кочија, нема тркача, нема коња, а камоли слонова! Заправо, призор је потпуно другачији — Исус јаше на магарцу, обичној теглећој животињи. a Нема никаквих  раскошних хаљина ни на њему, ни на животињи коју јаше. Уместо скупоценог седла, Исусови блиски следбеници су преко леђа животиње пребацили своје огртаче. Зашто је Исус решио да уђе у Јерусалим на тако неупадљив начин, када су много мање важне личности инсистирале на великој раскоши и помпи?

4. Шта је Библија прорекла о начину на који ће Месијански Краљ ући у Јерусалим?

⁴ Исус је испуњавао следеће пророчанство: „Радуј се свим срцем [...] Кличи победнички, кћери јерусалимска! Ево, долази ти твој краљ! Он је праведан и доноси спасење, понизан је и јаше на магарцу“ (Захарија 9:9). То пророчанство је указивало да ће се Божји Помазаник, то јест Месија, једног дана појавити пред становницима Јерусалима као Краљ кога је Бог поставио. Надаље, начин на који ће се појавити, укључујући и избор животиње на којој ће јахати, открива једну његову прелепу особину — понизност.

5. Зашто смо дирнути када размишљамо о Исусовој понизности и зашто је важно да се трудимо да опонашамо његову понизност?

⁵ Исусова понизност је једна од његових најпривлачнијих особина. Размишљање о њој дубоко утиче на наша осећања. Као што смо размотрили у претходном поглављу, једино је Исус „пут и истина и живот“ (Јован 14:6). Онда је јасно да ниједан човек од милијарди људи који су живели на нашој планети није био ни приближно толико важан као што је то био Божји Син. Па ипак, у њему није било ни трунке поноса, охолости и уображености, што су црте које се могу наћи код многих несавршених људи. Да бисмо заиста следили Христа, морамо се борити против поноса (Јаковљева 4:6). Сети се да Јехова мрзи охолост. Зато је важно да научимо да показујемо понизност налик Исусовој.

6. Шта је понизност и како је Јехова знао да ће Месија бити понизан?

⁶ Понизност је супротност охолости и поносу. То је особина која извире из срца и одражава се у говору неке особе, њеном понашању и опхођењу с другима. Како је Јехова знао да ће Месија бити понизан? Он је знао да је његов Син одраз његове савршене понизности (Јован 10:15). Такође је већ видео како је његов Син показао понизност. Када је то било?

7-9. (а) Како је Михаило показао понизност у спору са Сатаном? (б) Како хришћани могу опонашати Михаилову понизност?

⁷ Јудина посланица открива један веома занимљив пример: „Кад је арханђео Михаило имао спор с Ђаволом око Мојсијевог тела, није се усудио да га осуди погрдним речима, већ је рекао: ’Нека те Јехова прекори!‘“ (Јудина 9). Михаило је Исусово име када се на њега указује као на арханђела или поглавара Јеховине небеске војске анђела, и то како пре тако и после његове службе на земљи b (1. Солуњанима 4:16). Запази како је Михаило решио тај спор са Сатаном.

⁸ У Јудиној посланици се не говори зашто је Сатана Ђаво желео Мојсијево тело, али можемо бити сигурни да је имао неку злу намеру. Можда је желео да посмртне остатке тог верног човека искористи за унапређивање идолопоклонства. Михаило не само што је спречио Сатанину злу замисао већ је и показао изузетно самосавладавање. Сатана је свакако заслужио да буде прекорен, али Михаилу у време када је имао спор са Сатаном још није био поверен „сав суд“ и зато је сматрао да такав суд треба да дође само од Јехове Бога (Јован 5:22). Као арханђео, Михаило  је имао огроман ауторитет. Па ипак, понизно се покорио Јехови и није искористио могућност да се домогне још већег ауторитета. Поред понизности показао је и да је скроман, то јест свестан својих ограничења.

⁹ Јуда је био надахнут да запише тај догађај, и то с добрим разлогом. Нажалост, неки хришћани у Јудино време нису били понизни. Они су били охоли и ’погрдно су говорили о свему што заправо нису разумели‘ (Јудина 10). Пошто смо несавршени, заиста је веома лако да нас понос надвлада. Када нешто у скупштини не разумемо, можда неку одлуку коју донесу старешине, како реагујемо? Уколико бисмо имали негативне и критичке примедбе, иако не можемо имати увид у све чиниоце који стоје иза таквих одлука, зар не бисмо показали да нам недостаје понизности? Боље је да опонашамо Михаила, то јест Исуса, и да не судимо о стварима за које нас Бог није овластио.

10, 11. (а) Зашто је спремност Божјег Сина да дође на земљу изузетан пример? (б) Како можемо опонашати Исусову понизност?

¹⁰ Божји Син је показао да је понизан и тиме што је пристао да дође на земљу. Размисли о томе шта је све морао да остави. Био је арханђео. Такође је био и „Реч“, то јест Јеховин Заступник (Јован 1:1-3). Живео је на небу, у Јеховином ’узвишеном пребивалишту, светом и славном‘ (Исаија 63:15). Па ипак, „одрекао се свега и постао је попут роба. Постао је човек“ (Филипљанима 2:7). Размисли шта је све његов задатак на земљи подразумевао. Његов живот је био пренесен у материцу једне девице која је била Јеврејка, и тамо се девет месеци развијао као људско биће. Родио се као беспомоћна беба у породици сиромашног тесара, затим је прошао кроз детињство и стасао у младића. Иако је био савршен, увек је током свог одрастања био послушан својим несавршеним људским родитељима (Лука 2:40, 51, 52). Какав изузетан пример понизности!

¹¹ Можемо ли опонашати Исусову понизност тиме што спремно прихватамо задатке који нам се каткад чине мање  важним? Примера ради, наша служба проповедања добре вести о Божјем Краљевству може нам се учинити не тако важном када су људи равнодушни, када нас исмевају или су непријатељски расположени (Матеј 28:19, 20). Међутим, наша истрајност у том делу може довести до спасења многих живота. Али без обзира на реакцију људи, ми ћемо се у великој мери научити понизности и ићи ћемо стопама нашег Учитеља, Исуса Христа.

12-14. (а) Како је Исус показао да је понизан када су му људи упућивали хвале? (б) Како се Исусова понизност могла видети у односу према другима? (в) Шта показује да Исусова понизност није била привидна нити само одраз лепих манира?

¹² Исус је био познат по својој понизности од почетка па све до краја своје службе на земљи. Показао ју је тако што је сву хвалу и славу усмеравао на свог Оца. Људи су га понекад славили због мудрих изјава, великих чуда, чак и због његове доброте. Али он није допуштао да славе њега, већ је сву ту славу приписивао Јехови (Марко 10:17, 18; Јован 7:15, 16).

¹³ Исус је показао понизност и начином на који се опходио с људима. У ствари, јасно је ставио до знања да је дошао на земљу не да му други служе већ да он служи другима (Матеј 20:28). Његова понизност је била видљива и у благом и разумном опхођењу с људима. Када су га његови следбеници изневерили, он их није оштро искритиковао, већ је настојао да им допре до срца (Матеј 26:39-41). Када га је народ прекинуо у покушају да се осами и опусти на једном мирном месту, он их није послао кући већ је жртвовао свој мир и почео да их поучава „много чему“ (Марко 6:30-34). Једном приликом, једна жена која није била Израелка замолила га је да јој излечи ћерку. Иако испрва није хтео то да учини, није је љутито одбио, већ је  био спреман да попусти и испуни њену молбу због велике вере коју је показала, као што ћемо видети у 14. поглављу (Матеј 15:22-28).

¹⁴ Исус је на безброј начина показао да је живео према својим речима: „Ја сам благ и понизан у срцу“ (Матеј 11:29). Његова понизност није била површна ни привидна, нити је била одраз лепих манира. Потицала је из његовог срца, његовог унутрашњег бића. Стога, није никакво чудо што је Исус док је поучавао своје следбенике толико наглашавао понизност!

15, 16. Коју је разлику Исус запазио између става светских владара и става који његови следбеници треба да развијају?

¹⁵ Исусови апостоли су споро прихватали поуке о понизности. Исус је морао више пута да им пружа поуку о томе. Примера ради, Јаков и Јован су једном приликом преко своје мајке затражили од Исуса да им обећа истакнута места у Божјем Краљевству. Он им је скромно одговорио: „Ја вам не могу дати да седите с моје десне и с моје леве стране. Та места припадају онима којима је то мој Отац наменио.“ Остала десеторица апостола су се наљутила на Јакова и Јована (Матеј 20:20-24). Како је Исус решио тај проблем?

¹⁶ Он их је љубазно прекорио, рекавши: „Знате да владари господаре народима и да их великаши држе под својом влашћу. А међу вама не сме да буде тако. Него ко хоће да буде велик међу вама, нека вам буде слуга, и ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде роб“ (Матеј 20:25-27). Апостоли су вероватно видели колико владари могу бити поносни, амбициозни и себични. Исус је показао да његови следбеници морају бити другачији од тих властољубивих тирана. Они треба да буду понизни. Да ли су то схватили?

17-19. (а) Коју је незаборавну поуку о понизности Исус пружио својим апостолима вече уочи своје смрти? (б) Шта је била најснажнија поука о понизности коју је Исус пружио док је био човек?

 ¹⁷ Апостолима то није баш полазило за руком. Није то био ни први ни последњи пут да их је Исус морао томе поучити. Једном ранијом приликом, када су се препирали око тога ко је највећи, Исус је међу њих ставио једно дете и саветовао их да буду попут деце која најчешће нису поносна, амбициозна и частољубива, што су веома уобичајене црте код одраслих (Матеј 18:1-4). Па ипак, вече уочи своје смрти, видео је да се његови апостоли још увек боре с поносом. Тада им је пружио једну незаборавну поуку. Ставио је пешкир за појас и учинио нешто што се сматрало најнижим послом који су у то време обично обављале слуге када би у кућу дошао неки гост. Исус је редом опрао ноге свим својим апостолима — укључујући и Јуду који га је убрзо после тога издао! (Јован 13:1-11).

¹⁸ На тај начин Исус им је помогао да у потпуности схвате шта значе речи: „Дао сам вам пример“ (Јован 13:15). Да ли им је то коначно допрло до срца? Касније те исте вечери опет су се расправљали око тога ко је највећи од њих! (Лука 22:24-27). И поред тога, Исус није изгубио стрпљење и понизно их је поучавао. Након тога уследила је најснажнија поука коју им је пружио, а која се огледа у речима: „Понизио се и био је послушан све до смрти, и то смрти на мученичком стубу“ (Филипљанима 2:8). Исус је спремно пристао на понижавајућу смрт — био је неправедно осуђен као криминалац и хулник. Тиме је Божји Син доказао да је заиста јединствен и изузетан пример — са̂мо отелотворење савршене, највеће понизности међу свим Јеховиним створењима.

¹⁹ Можда се управо та последња поука коју је Исус пружио док је био човек неизбрисиво урезала у срце његових верних апостола. Библија говори да су они касније  годинама, чак деценијама, понизно служили Богу. А како је с нама?

20. Како можемо знати да ли смо понизни?

²⁰ Павле саветује сваког од нас: „Размишљајте онако како је размишљао и Христ Исус“ (Филипљанима 2:5). И ми попут Исуса треба да будемо понизни. Како можемо знати да ли смо истински понизни? Павле нас подсећа да ’не чинимо ништа из себичности нити из сујете, него да будемо понизни и да сматрамо друге већима од себе‘ (Филипљанима 2:3). Значи, кључно је то како гледамо на друге. Треба да их сматрамо већим и важнијим од нас. Хоћеш ли применити тај савет?

21, 22. (а) Зашто надгледници треба да буду понизни? (б) Како можемо показати да смо опасани понизношћу?

²¹ Годинама након Исусове смрти, апостол Петар није заборавио колико је понизност важна. Он је поучавао хришћанске надгледнике да своја задужења обављају понизно и да никада не господаре над Јеховиним овцама (1. Петрова 5:2, 3). Веће скупштинске одговорности нису оправдање за понос. Управо супротно, већа одговорност подразумева и већу меру праве понизности (Лука 12:48). Наравно, понизност није важна само за надгледнике, већ и за све хришћане.

²² Петар сигурно никада није заборавио вече када му је, упркос његовом негодовању, Исус опрао ноге (Јован 13:6-10). Петар је написао хришћанима: „Сви се у међусобном опхођењу обуците у понизност [„сви се опашите понизношћу“, фусн.]“ (1. Петрова 5:5). Израз ’опашите се‘ осликава једног слугу који би се опасао кецељом да би обавио неки кућни посао. Тај израз нас можда подсећа на догађај када се Исус опасао пешкиром пре него што је клекнуо и апостолима опрао ноге. Ако следимо Исуса, да  ли ћемо онда на иједно задужење које добијемо од Бога гледати као на нешто испод части? Наша понизност треба да буде видљива, као да смо се њоме опасали.

23, 24. (а) Зашто треба да се боримо против сваког нагињања ка охолости? (б) С обзиром на то да многи на понизност гледају као на слабост, у чему ће нам помоћи следеће поглавље?

²³ Охолост је попут отрова. Њено деловање може бити разорно. Она може и најспособније појединце учинити бескорисним у служби за Бога. С друге стране, понизност може и најнезнатнијег човека учинити веома корисним у Јеховиној служби. Уколико из дана у дан развијамо ту драгоцену особину, тиме што се понизно трудимо да ходимо Христовим стопама, чека нас предивна награда. Петар је написао: „Зато се понизите под Божју моћну руку, да би вас он узвисио кад буде време“ (1. Петрова 5:6). Јехова је заиста узвисио Исуса јер се он понизио у највећој могућој мери. Наш Бог ће уживати у томе да и тебе награди за твоју понизност.

²⁴ Нажалост, неки на понизност гледају као на слабост. Исусов пример нам помаже да увидимо колико је то схватање погрешно, јер је најпонизнији човек у ствари био и најхрабрији. То је тема следећег поглавља.