1, 2. Како Исус проводи своје последње вече са апостолима и зашто су му ти последњи тренуци толико драгоцени?

 ИСУС окупља своје ученике у једној горњој соби у Јерусалиму, знајући да је то њихово последње заједничко вече. Примиче се време када ће се он вратити свом Оцу. За кратко време биће ухапшен и његова вера биће испитана као никада раније. Па ипак, чак ни предстојећа смрт не може му одвратити пажњу од бриге за своје апостоле.

² Исус је својим апостолима већ рекао да ће их напустити, али сада жели још пуно тога да им каже како би их ојачао за оно што долази. Зато те последње драгоцене тренутке проводи с њима пружајући им важне поуке које ће им помоћи да остану верни. Његове речи одишу највећом топлином и присношћу. Али, зашто је више забринут за своје апостоле него за себе? Зашто су му ти последњи сати с њима тако посебни? Једном речју, одговор је љубав. Он их веома воли.

3. Како знамо да Исус није чекао своје последње вече да би показао љубав према својим следбеницима?

³ Деценијама касније, апостол Јован је следећим речима започео свој надахнути запис о догађајима који су се одиграли те вечери: „Пред сам празник Пасхе, Исус је знао да је дошао његов час да напусти овај свет и да оде свом Оцу. Пошто је волео своје који су били у свету, волео их је до краја“ (Јован 13:1). Исус није први пут те вечери показао љубав према ’својима‘. Све време своје службе он је на различите начине пружао доказ да воли своје ученике, како у великим тако и у малим стварима. Корисно је да размотримо неке од начина на које је показивао љубав, јер ако га у том погледу опонашамо показаћемо да смо заиста његови ученици.

4, 5. (а) Зашто је Исус морао бити стрпљив у опхођењу са својим ученицима? (б) Како је Исус реаговао када су тројица апостола заспала у гетсиманском врту?

⁴ Љубав и стрпљење су уско повезани. „Љубав је стрпљива“, наводи се у 1. Коринћанима 13:4, а стрпљење подразумева да подносимо друге. Да ли је Исусу било потребно стрпљење у опхођењу са својим ученицима? Свакако! Као што смо видели у 3. поглављу, апостоли су споро напредовали у развијању понизности. Више пута су се препирали око тога ко је највећи од њих. Како је Исус реаговао? Да ли се наљутио на њих изражавајући прекор и незадовољство? Не, стрпљиво је с њима разговарао, чак и те последње вечери када је међу њима избила још једна таква препирка (Лука 22:24-30; Матеј 20:20-28; Марко 9:33-37).

⁵ Касније те вечери, када је са својих 11 верних апостола отишао у гетсимански врт, његово стрпљење је поново испитано. Оставивши осморицу апостола, Исус је узео Петра, Јакова и Јована и отишао дубље у врт. „Душа ми је насмрт жалосна“, рекао им је Исус. „Останите овде и бдите са мном.“ Затим је отишао мало даље и почео жарко да се моли. Након дуге молитве, вратио се до њих. Шта је затекао? Уочи највеће кушње његовог живота, они су заспали! Да ли их је изгрдио што нису били будни? Не, показао је стрпљење и охрабрио их. Његове умирујуће речи показале су да је разумео под каквим су били притиском и да су исцрпљени. a „Дух је, додуше, срчан“, рекао је, „али је тело слабо.“ Исус није изгубио стрпљење, чак ни када их је касније те вечери још два пута затекао како спавају! (Матеј 26:36-46).

6. Како можемо опонашати Исуса у опхођењу с другима?

 ⁶ Охрабрујуће је знати да Исус није одустао од својих апостола. Његово стрпљење се на крају исплатило јер су ти верни људи научили колико је важно да буду и понизни и будни (1. Петрова 3:8; 4:7). Како можемо опонашати Исуса у опхођењу с другима? Посебно је старешинама потребно стрпљење. Суверници се могу обратити за помоћ неком старешини када је он исцрпљен или оптерећен својим бригама. Каткад они којима се пружа помоћ споро прихватају библијске савете. Па ипак, стрпљиве старешине ће поучавати с благошћу и ’имаће обзира према стаду‘ (2. Тимотеју 2:24, 25; Дела апостолска 20:28, 29). Добро је да и родитељи опонашају Исуса у показивању стрпљења, јер понекад деца споро прихватају савет и опомену. Љубав и стрпљење ће помоћи родитељима да се непрестано труде да васпитавају своју децу. Награде за такво стрпљење заиста могу бити велике (Псалам 127:3).

7. На које је начине Исус бринуо о физичким и материјалним потребама својих ученика?

⁷ Љубав се потврђује несебичним делима (1. Јованова 3:17, 18). Она „не гледа своју корист“ (1. Коринћанима 13:5). Љубав је навела Исуса да брине о физичким и материјалним потребама својих ученика. Често је нешто чинио за њих и пре него што су рекли шта им је потребно. Када би видео да су уморни, предложио би им да с њим ’пођу на једно пусто место и мало се одморе‘ (Марко 6:31). Када би приметио да су огладнели, одмах би предузео нешто и нахранио их — заједно с хиљадама других који су дошли да их он поучи (Матеј 14:19, 20; 15:35-37).

8, 9. (а) Шта показује да је Исус запажао духовне потребе својих ученика и да их је задовољавао? (б) Како је Исус, чак и када је био на стубу, показао да је дубоко заинтересован за добро своје мајке?

 ⁸ Исус је запажао духовне потребе својих ученика и задовољавао их (Матеј 4:4; 5:3). Док је поучавао, посебну пажњу је посвећивао ученицима. Проповед на гори одржао је посебно у њихову корист (Матеј 5:1, 2, 13-16). Када је говорио у поређењима, „својим ученицима је насамо све објашњавао“ (Марко 4:34). Исус је прорекао да ће опуномоћити ’верног и разборитог‘ роба како би његови следбеници били добро духовно збринути током последњих дана. Овај роб, кога представља мала група Исусове помазане браће на земљи, пружа духовну „храну у право време“ још од 1919. године (Матеј 24:45).

⁹ На дан своје смрти, Исус је на дирљив начин показао бригу за духовно добро својих вољених ученика. Замисли следећи призор. Исус је на стубу и проживљава  ужасну патњу. Да би удахнуо, очигледно мора да се мало издигне ослањајући се на стопала. То му несумњиво ствара страшан бол, јер због тежине тела клинови раздиру ране на његовим стопалима, а избичевана леђа болно додирују стуб. Ако би желео да нешто каже било би потребно да контролише сваки удах и издах, а то је сигурно било тешко и болно. Па ипак, пре него што је умро, Исус је изговорио речи којима је показао дубоку љубав према својој мајци, Марији. Угледавши њу и поред ње апостола Јована, рекао је довољно гласно да су то и посматрачи могли чути: „Жено, ево ти сина!“ Затим је Јовану рекао: „Ево ти мајке!“ (Јован 19:26, 27). Исус је знао да тај верни апостол неће бринути само о Маријиним физичким и материјалним потребама већ и о њеном духовном добру. b

10. Како родитељи могу опонашати Исуса у задовољавању потреба своје деце?

 ¹⁰ Брижни родитељи сматрају да је добро размишљати о Исусовом примеру. Отац који заиста воли своју породицу бринуће о њој у материјалном погледу (1. Тимотеју 5:8). Уравнотежени и обзирни поглавари проналазе време за одмор и повремену забаву своје породице. Што је још важније, хришћански родитељи брину о духовним потребама своје деце. Како то чине? Они одржавају редован породични библијски студиј и труде се да он буде охрабрујућ и пријатан за децу (Поновљени закони 6:6, 7). Речју и делом, родитељи поучавају своју децу да је важна не само служба проповедања већ и да је у обожавању Бога такође важно припремање за састанке и учествовање на њима (Јеврејима 10:24, 25).

11. Чему је Исус поучавао своје следбенике када је реч о опраштању?

¹¹ Опраштање је још једно обележје љубави (Колошанима 3:13, 14). Љубав „не памти зло“, стоји у 1. Коринћанима 13:5. Исус је у више наврата учио своје следбенике колико је важно опраштати. Подстицао их је да не опраштају само „до седам пута, него до 77 пута“, то јест неограничено (Матеј 18:21, 22). Поучио их је да грешнику треба опростити уколико након што буде укорен покаже да се покајао (Лука 17:3, 4). Исус није био попут лицемерних фарисеја, који су поучавали само речју. Он је поучавао и својим примером (Матеј 23:2-4). Осмотримо како је Исус показао да је спреман да опрости чак и када га је изневерио један веран пријатељ.

12, 13. (а) Како је Петар изневерио Исуса у ноћи кад је Исус ухапшен? (б) Како Исусови поступци након ускрсења показују да он није само речима поучавао о опраштању?

¹² Исус је био веома близак с апостолом Петром, срдачним човеком који је понекад непромишљено реаговао.  Исус је знао Петрове добре стране и поверио му је нека посебна задужења у служби. Петар је заједно с Јаковом и Јованом видео нека чуда која остали апостоли нису (Матеј 17:1, 2; Лука 8:49-55). Као што смо раније видели, Петар је био међу апостолима који су с Исусом отишли дубље у гетсимански врт у ноћи када је Исус ухапшен. Па ипак, те исте ноћи када је Исус био издат и одведен на суђење, Петар и остали апостоли су га напустили и побегли. Касније у току те ноћи, Петар је храбро стајао напољу и посматрао Исусово незаконито суђење. Међутим, касније се уплашио и направио озбиљну грешку — три пута је слагао да уопште познаје Исуса! (Матеј 26:69-75). Како је Исус реаговао? Како би ти реаговао ако би те близак пријатељ тако изневерио?

¹³ Исус је био спреман да опрости Петру. Знао је да је Петар био сломљен због тежине свог греха. На крају крајева, он је покајнички „сломљен бризнуо у плач“ (Марко 14:72). На дан када је ускрснуо, Исус се појавио пред апостолом Петром, вероватно да би га утешио и охрабрио (Лука 24:34; 1. Коринћанима 15:5). За непуна два месеца, Исус је Петру указао част тиме што му је дозволио да предводи у пружању сведочанства мноштву које се на дан Педесетнице окупило у Јерусалиму (Дела апостолска 2:14-40). Сетимо се да Исус није замерио својим апостолима што су га сви до једног напустили, већ их је након свог ускрсења и даље звао ’моја браћа‘ (Матеј 28:10). Зар није очигледно да Исус није само речима поучавао о опраштању?

14. Зашто треба да учимо да опраштамо другима и како можемо показати да то радо чинимо?

¹⁴ Пошто смо Христови ученици, и ми треба да научимо да опраштамо другима. Зашто? За разлику од Исуса ми смо несавршени, као и они који нас могу повредити. Сви понекад погрешимо у речима или делима (Римљанима  3:23; Јаковљева 3:2). Када на темељу милосрђа другима опраштамо, ми отварамо пут да и Бог нама опрости наше грехе (Марко 11:25). Како можемо показати да смо спремни да опростимо онима који нам учине нешто нажао? У многим случајевима љубав нам помаже да пређемо преко мањих грешака и пропуста других (1. Петрова 4:8). Када се они који нам учине нешто нажао искрено покају, као што је то Петар учинио, несумњиво желимо опонашати Исусову спремност у опраштању. Уместо да гајимо озлојеђеност, било би мудрије да пређемо преко тога (Ефешанима 4:32). Тиме ћемо унапређивати мир у скупштини као и свој лични душевни мир (1. Петрова 3:11).

15. Зашто је Исус веровао својим ученицима упркос њиховим манама?

¹⁵ Љубав и поверење су тесно повезани. Љубав „све верује“ c (1. Коринћанима 13:7). Она је покренула Исуса да покаже поверење у своје ученике упркос њиховим манама. Имао је поверења у њих и веровао је да заиста воле Јехову и желе да врше његову вољу. Чак и када су грешили, Исус није доводио у питање њихове мотиве. Примера ради, када су апостоли Јаков и Јован вероватно наговорили своју мајку да тражи од Исуса да они седе поред њега у његовом Краљевству, он није довео у питање њихову верност нити их је одбацио као апостоле (Матеј 20:20-28).

16, 17. Које је одговорности Исус доделио својим ученицима?

¹⁶ Исус је показивао поверење у своје ученике и тиме што им је додељивао различите одговорности. Када је  у два наврата чудом умножио храну и нахранио народ, дао је својим ученицима задатак да деле храну (Матеј 14:19; 15:36). Надаље, да би одржао своју последњу Пасху, послао је Петра и Јована у Јерусалим да припреме све што треба. Они су набавили јагње, вино, бесквасни хлеб, горко зеље и друге потребне ствари. То није био неки неважан задатак, јер се Пасха морала прославити онако како је то Мојсијев закон прописивао, а Исус је морао испунити тај Закон. Осим тога, касније те исте вечери, Исус је употребио баш то вино и бесквасни хлеб као важне симболе када је показао како треба обележити спомен на његову смрт (Матеј 26:17-19; Лука 22:8, 13).

¹⁷ Исус је својим ученицима поверавао и важније одговорности. Присети се да је својим ученицима поверио тежак задатак проповедања и стварања ученика (Матеј 28:18-20). Као што смо раније видели, прорекао је да ће једној малој групи помазаних следбеника на земљи доделити важну одговорност да припремају и деле духовну храну (Лука 12:42-44). Чак и сада, док као невидљива особа влада с неба, Исус поверава своју скупштину на земљи бризи духовно способних мушкараца које је дао на „дар“ скупштини (Ефешанима 4:8, 11, 12).

18-20. (а) Како можемо показати поверење у наше сувернике? (б) Како можемо опонашати Исуса у поверавању задужења другима? (в) Шта ће се разматрати у следећем поглављу?

¹⁸ Како можемо опонашати Исусов пример у опхођењу с другима? Ако показујемо поверење у наше сувернике, ми показујемо да их волимо. Запамтимо да љубав зрачи оптимизмом и да није негативна. Кад нас други разочарају, што се с времена на време може десити, љубав ће нас спречити да им припишемо лоше мотиве (Матеј 7:1, 2). Уколико задржимо позитивно гледиште о нашим суверницима, ми ћемо се према њима опходити на начин  који ће их изграђивати, а не рушити (1. Солуњанима 5:11).

¹⁹ Можемо ли опонашати Исуса у томе да другима спремно поверавамо нека задужења? Корисно је да они који су на одговорним местима у скупштини поверавају прикладне и смисаоне задатке другима, верујући да ће они дати све од себе да би их извршили. На тај начин, старешине које имају пуно искуства могу пружати неопходну и важну поуку млађим мушкарцима који желе да више служе у скупштини (1. Тимотеју 3:1; 2. Тимотеју 2:2). Та поука је веома важна. Док Јехова убрзава напредак дела проповедања о Краљевству, потребно је оспособити мушкарце који ће се бринути о том порасту (Исаија 60:22).

²⁰ Исус нам је оставио предиван пример у показивању љубави према другима. Најважнији начин на који можемо показати да га следимо јесте да опонашамо његову љубав. У следећем поглављу размотрићемо највећи израз његове љубави, а то је његова спремност да умре за нас.