1-3. (а) Како Исус реагује када га два слепа просјака моле за помоћ? (б) Шта значи израз „сажаливши се“? (Види и фусноту.)

 ДВА слепа човека седе покрај пута надомак Јерихона. Ту долазе сваки дан, проналазе место где мисле да ће проћи доста људи и траже милостињу. Међутим, тог дана ће доживети нешто што ће из корена променити њихов живот.

² Изненада просјаци чују грају. Пошто не могу да виде шта се дешава, један од њих се распитује због чега толика граја и сазнаје: „Пролази Исус Назарећанин!“ Исус последњи пут одлази у Јерусалим. Али није сам, за њим иде велико мноштво људи. Чувши ко пролази, просјаци дижу велику галаму, вичући: „Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!“ Та вика раздражује мноштво које покушава да их ућутка, али просјаци су очајни и не престају да вичу.

³ Исус чује њихове повике упркос жамору народа. Шта ће учинити? Много тога лежи му на срцу и заокупља његове мисли. Улази у последњу недељу свог живота на земљи. Зна да ће у Јерусалиму доживети велику патњу и сурову смрт. Па ипак, не оглушује се на ове упорне повике. Застаје и тражи да просјаке доведу пред њега. Они га моле: „Господе, хтели бисмо да прогледамо.“ „Сажаливши се“, Исус им дотиче очи и враћа им вид. a Они одмах почињу да следе Исуса (Лука 18:35-43; Матеј 20:29-34).

4. Како је Исус испунио пророчанство да ће се ’сажалити на сиромашне‘?

 ⁴ Ово није усамљен случај. У различитим приликама и под различитим околностима, Исус је био ганут и показао је самилост. Једно библијско пророчанство је за њега прорекло да ће се ’сажалити на сиромашне‘ (Псалам 72:13). У складу с тим речима, на Исуса су дубоко утицала осећања других људи. Он је тражио начин да им притекне у помоћ. Самилост га је мотивисала да проповеда. Осмотримо како јеванђеља откривају самилост која се огледа у његовим речима и делима и како ми можемо показати такво саосећање.

5, 6. Који примери показују да је Исус био веома саосећајан човек?

⁵ Исус је био човек с дубоким саосећањем. Он је разумео осећања оних који пате и саосећао је с њима. Иако није лично доживео сваку њихову животну ситуацију, истински је осећао њихов бол (Јеврејима 4:15). Када је излечио жену која је 12 година патила од крварења, описао је њену болест као ’мучну‘, и тако потврдио да јој је та болест стварала много бола и патње (Марко 5:25-34). Када је видео како Марија и они око ње плачу због Лазареве смрти, био је веома дирнут њиховом тугом и дубоко потресен. Иако је знао да ће ускоро ускрснути Лазара, толико је био жалостан да су му потекле сузе (Јован 11:33, 35).

⁶ Једном другом приликом, Исусу је пришао један губавац молећи га: „Знам да можеш да ме очистиш ако то хоћеш.“ Иако је био савршен човек који никада није био болестан, како је Исус реаговао? Његово срце је било дубоко гануто. „Он се сажалио на њега“ (Марко 1:40-42). Затим је учинио нешто веома дирљиво. Сасвим сигурно, он је знао да су губавци по Закону нечисти  и да није требало да се крећу међу људима (Левитска 13:45, 46). Исус је свакако могао тог човека излечити без икаквог физичког контакта (Матеј 8:5-13). Међутим, он је испружио руку и додирнуо губавца, рекавши: „Хоћу. Очисти се.“ Губа је истог трена нестала. Какво је саосећање Исус тиме показао!

7. Шта нам може помоћи да продубимо саосећање и како се оно може показати?

⁷ Као хришћани, треба да опонашамо Исуса у показивању саосећања. Библија нас подстиче да будемо саосећајни b (1. Петрова 3:8). Можда није лако схватити како се осећа неко ко пати од неке хроничне болести или депресије — посебно ако нисмо лично доживели такав бол. Међутим, сети се да показивање саосећања не зависи од тога да ли смо нешто слично доживели. Исус је саосећао с болеснима иако никада није био болестан. Како онда можемо продубити своје саосећање? Пажљивим слушањем када нам други отварају своје срце и говоре како се осећају. Можемо се питати: „Да сам ја на његовом месту, како бих се осећао?“ (1. Коринћанима 12:26). Уколико се трудимо да проникнемо у осећања других, онда ћемо боље „тешити потиштене“ (1. Солуњанима 5:14). Понекад се саосећање може показати не само речима већ и сузама. „Плачите са онима који плачу“, наводи се у Римљанима 12:15.

8, 9. Како је Исус показао да је обзиран према осећањима других?

⁸ Исус је био увиђаван према другима и узимао је у обзир њихова осећања. Сети се догађаја када је један глуви човек који је тешко говорио доведен пред Исуса. Изгледа да је Исус осетио да је том човеку непријатно и зато је учинио нешто што обично није чинио када је  лечио друге: „Он га је повео на страну, подаље од народа.“ Склонивши га од погледа других, Исус је излечио тог човека (Марко 7:31-35).

⁹ Са сличном обзирношћу Исус је поступио и кад су му довели једног слепог човека да га излечи. Исус је „узео слепог човека за руку и извео га из села“. Затим му је постепено вратио вид. То је том човеку вероватно помогло да се његов мозак и очи полако навикну на предивне призоре и сложени свет око њега који је израњао под сунчевом светлошћу (Марко 8:22-26). Какву је само обзирност Исус тиме показао!

10. На које начине можемо показивати обзир према осећањима других?

¹⁰ То што следимо Исуса значи да и ми морамо показивати обзир према осећањима других. Зато и пазимо на свој говор, увек имајући на уму да „непромишљене речи“ могу повредити осећања других (Пословице 12:18; 18:21). Грубе речи, омаловажавајуће примедбе и заједљив сарказам немају места међу хришћанима, будући да је њима стало до осећања других (Ефешанима 4:31). Старешине, како ви можете бити обзирни према осећањима других? Када дајете неки савет, чините то на љубазан начин, показујући поштовање према ономе кога саветујете (Галатима 6:1). Родитељи, како ви можете бити обзирни према осећањима своје деце? Када их укоравате, пазите на њихово достојанство (Колошанима 3:21).

11, 12. Који догађаји из Библије показују да Исус није морао бити замољен да покаже самилост?

¹¹ Исус је често показивао самилост и када га нико за то није замолио. На крају крајева, самилост није пасивна већ активна особина која покреће особу да помогне. Стога, није ништа необично што је дубока самилост мотивисала Исуса да преузима иницијативу да би помагао другима. На пример, када је велико мноштво народа било с њим три дана без хране, нико није морао да му каже да је народ гладан или да му предложи да нешто учини поводом тога. У Библији о томе стоји: „Исус је позвао своје ученике и рекао им: ’Жао ми је народа, јер су већ три дана са мном, а више немају шта да једу. Не желим да их пустим да оду гладни, да не малакшу на путу.‘“ Затим је преузео иницијативу и чудом нахранио народ (Матеј 15:32-38).

¹² Размисли о још једном догађају који се одиграо 31. н. е. Док је ишао према Наину, Исус је спазио један тужан призор. Једна погребна поворка се кретала из града према гробљу на оближњем брежуљку да би сахранили „сина јединца једне удовице“. Можеш ли замислити бол те мајке? Кренула је да сахрани свог јединца, а није имала мужа с ким би поделила своју тугу. Од свих људи у тој поворци Исус је угледао ту јадну удовицу. Тај призор га је дирнуо и он се ’сажалио на њу‘. Нико није морао да му скрене пажњу на то. Самилост га је навела да одмах предузме нешто. Тако је „пришао и дотакао носила“, а затим вратио младића у живот. Шта је затим било? Исус га није позвао да се придружи великој групи људи која га је пратила. Уместо тога, „Исус га је предао његовој мајци“ засигуравајући тиме да ће удовица бити збринута и да ће као породица поново бити заједно (Лука 7:11-15).

13. Како можемо опонашати Исуса у преузимању иницијативе и помагању онима којима је помоћ потребна?

 ¹³ Како можемо опонашати Исусов пример? Наравно, не можемо чудом обезбедити храну нити ускрснути мртве. Међутим, можемо опонашати Исуса у преузимању иницијативе и помагању онима којима је помоћ потребна. Можда неки суверник има озбиљних финансијских проблема или је остао без посла (1. Јованова 3:17). Можда је код неке удовице неопходно извршити неке поправке по кући (Јаковљева 1:27). Можда знамо да је некој породици услед смртног случаја потребна утеха или практична помоћ (1. Солуњанима 5:11). У време невоље не морамо чекати да нас неко замоли за помоћ, већ је можемо спремно понудити (Пословице 3:27). Саосећање ће нас покренути да у оквиру својих могућности преузмемо иницијативу да пружимо потребну помоћ. Никада не заборави да неко једноставно добро дело или неколико искрених речи утехе могу бити снажни изрази самилости (Колошанима 3:12).

14. Зашто је Исус проповедању добре вести дао важно место у свом животу?

¹⁴ Као што смо видели у 2. делу ове књиге, Исус је пружио изузетан пример у проповедању добре вести. Рекао је: „Морам објавити добру вест о Божјем Краљевству, јер сам ради тога послат“ (Лука 4:43). Зашто је проповедању дао тако важно место у свом животу? Првенствено због љубави према Богу. Поред тога, чинио је то јер га је дубока самилост мотивисала да задовољи духовне потребе људи. Од свих начина на које је показивао самилост, ниједан није толико важан као задовољавање духовних потреба других. Осмотримо два догађаја која показују како је Исус гледао на људе којима је проповедао.  То нам може помоћи да анализирамо из којих мотива ми учествујемо у служби проповедања.

15, 16. Опиши два догађаја која показују како је Исус гледао на људе којима је проповедао.

¹⁵ Године 31. н. е., након што је око две године ревно проповедао, Исус улаже посебан труд и креће да „обилази све градове и села“ у Галилеји. Оно што је видео дирнуло га је у срце. Апостол Матеј пише: „Кад је видео мноштво народа, сажалио се на њих, јер су били измучени и расути као овце без пастира“ (Матеј 9:35, 36). Исус је имао срце за обичан народ. Запажао је у каквом су јадном духовном стању. Знао је да су их верске вође — управо они који су имали одговорност да их пасу — тлачили и потпуно занемарили. Мотивисан дубоком самилошћу, Исус се марљиво напрезао да би људима пренео поруку наде. Ништа им није било толико потребно као добра вест о Божјем Краљевству.

¹⁶ Нешто слично се десило неколико месеци касније, негде око Пасхе 32. н. е. Том приликом Исус и апостоли су се укрцали на један чамац и упутили на другу обалу  Галилејског мора тражећи неко мирно место да се одморе. Али, мноштво људи је трчало уз обалу и стигло на другу страну пре него што је чамац пристао. Како је Исус реаговао? „Кад је Исус изашао из чамца, видео је мноштво људи, па се сажалио на њих, јер су били као овце без пастира. И почео је да их поучава много чему“ (Марко 6:31-34). И овог пута, Исус се сажалио због тешког духовног стања народа. Попут ’оваца без пастира‘ они су гладовали у духовном погледу и били препуштени сами себи. Самилост, а не осећај обавезе, покренула је Исуса да им проповеда.

17, 18. (а) Шта нас мотивише да учествујемо у служби проповедања? (б) Како можемо продубити саосећање према људима?

¹⁷ Шта нас као Исусове следбенике мотивише да учествујемо у служби? Као што смо видели у 9. поглављу ове књиге, ми имамо опуномоћење, то јест одговорност да проповедамо и стварамо ученике (Матеј 28:19, 20; 1. Коринћанима 9:16). Али ми не учествујемо у томе само зато што смо обавезни да то чинимо. Љубав према Јехови нас мотивише да проповедамо добру вест о Краљевству. Други разлог због ког проповедамо је саосећање према људима који не деле наша веровања (Марко 12:28-31). Како онда можемо продубити своје саосећање према људима?

¹⁸ На друге треба да гледамо попут Исуса, који је видео да су људи „измучени и расути као овце без пастира“. Замисли да наиђеш на беспомоћно јагње које се изгубило. Пошто не зна где је пастир који би га одвео на пашу и појило, то мало створење је гладно и жедно. Зар не би био дирнут његовом појавом? Зар се не би потрудио колико год можеш да му набавиш нешто хране и воде? Многи који још не знају за добру вест управо су попут тог јагњета. Њихови духовни пастири не обазиру се на њихове потребе и они су у духовном погледу гладни  и жедни и без праве наде у будућност. Али ми имамо оно што њима треба: богату духовну храну и окрепљујућу воду истине из Божје Речи (Исаија 55:1, 2). Када размишљамо о духовним потребама наших ближњих, наше срце је дирнуто. Уколико нам је попут Исуса веома стало до људи, учинићемо све што можемо да им говоримо о нади у Краљевство.

19. Шта можемо учинити да бисмо особу с којом проучавамо Библију мотивисали да крене у службу?

¹⁹ Како можемо помоћи другима да опонашају Исусов пример? Рецимо да желимо да охрабримо неког ко проучава Библију и ко испуњава услове да учествује у служби проповедања. Или можда желимо да помогнемо неком ко је неактиван да поново редовно крене у службу. Како им можемо помоћи? Треба да допремо до њиховог срца. Присети се да се Исус прво сажалио на људе, а онда их поучио (Марко 6:34). Значи, ако помогнемо онима са којима проучавамо или неактивнима да развију саосећање, врло је вероватно да ће их срце покренути да опонашају Исуса и преносе другима добру вест. Могли бисмо их питати: „Како ти је порука о Краљевству помогла да водиш бољи живот? Зар та порука није потребна и људима који још нису чули за ту добру вест? Шта можеш учинити да би им помогао?“ Наравно, најснажнија мотивација за учествовање у служби јесте љубав према Богу и жеља да му служимо.

20. (а) Шта све подразумева бити Христов следбеник? (б) О чему ће бити речи у наредном поглављу?

 ²⁰ Следити Христа не значи само понављати његове речи и опонашати његове поступке. Треба да се трудимо да размишљамо како је он размишљао (Филипљанима 2:5). Зато можемо бити много захвални што нам Библија открива његове мисли и осећања која су стајала иза оног што је говорио и чинио! Ако добро упознамо „Христов ум“ бићемо осећајнији и имаћемо дубоку самилост, а те особине ће нам помоћи да се према другима опходимо онако како се Исус опходио према људима (1. Коринћанима 2:16). У следећем поглављу позабавићемо се тиме како је Исус показивао љубав нарочито према својим следбеницима.