ДВАДЕСЕТ ПРВО ПОГЛАВЉЕ
„Нисам крив ни за чију крв“
Павлова ревност у служби и савет који је дао старешинама
На темељу Дела апостолских 20:1-38
1-3. (а) Опиши шта се догодило оне ноћи када је Евтих настрадао. (б) Шта је Павле урадио и шта то говори о њему?
ПАВЛЕ је у Троади, у једној горњој соби препуној људи. Већ дуго говори, будући да је то последње вече које проводи с том браћом. Поноћ је. У соби гори доста светиљки, због чега је вероватно топло и загушљиво. На једном прозору седи младић који се зове Евтих. Док Павле говори, Евтих тоне у сан и пада с другог спрата!
2 Лука као лекар вероватно међу првима трчи да види шта је с младићем. Кад су га подигли, није било сумње да је мртав (Дела 20:9). А онда се дешава чудо. Павле се надвија над њим и каже: „Смирите се, жив је.“ Павле је вратио Евтиха у живот! (Дела 20:10).
3 Овај догађај показује колику моћ има Божји свети дух. Павле није био крив што је Евтих настрадао. Али ипак није желео да смрт тог младића баци сенку на ту важну прилику или да некога у духовном смислу спотакне. Ускрснувши Евтиха, Павле је утешио браћу и улио им нову снагу како би наставили са својом службом. Павле се очигледно осећао веома одговорним за живот других. Сетимо се да је рекао: „Нисам крив ни за чију крв“ (Дела 20:26). Погледајмо како нам Павлов пример може помоћи да и ми имамо такав став.
„Кренуо [је] на пут у Македонију“ (Дела апостолска 20:1, 2)
4. У каквој се неприлици нашао Павле?
4 Као што смо видели у претходном поглављу, Павле се нашао у великој неприлици. Његова служба проповедања у Ефесу изазвала је велики метеж. У побуни су учествовале и занатлије чији је финансијски опстанак зависио од обожавања богиње Артемиде. У Делима апостолским 20:1 пише: „Кад се метеж стишао, Павле је позвао ученике да дођу. Охрабрио их је и поздравио се с њима, па је кренуо на пут у Македонију.“
5, 6. (а) Колико је дуго Павле можда био у Македонији и шта је чинио за тамошњу браћу? (б) Какав је став имао према суверницима?
5 На путу за Македонију, Павле се зауставио у Троади где је провео неко време. Надао се да ће му се ту придружити Тит, који је био послат у Коринт (2. Кор. 2:12, 13). Међутим, када је било јасно да Тит неће доћи, Павле је продужио за Македонију, где је можда провео отприлике шест месеци и „многим речима је храбрио браћу“ a (Дела 20:2). Тит се напокон придружио Павлу у Македонији и донео му добре вести о Коринћанима који су позитивно реаговали на Павлово прво писмо (2. Кор. 7:5-7). То је подстакло Павла да им напише још једно писмо које нам је данас познато као Друга посланица Коринћанима.
6 Вредно је запазити да Лука каже да је Павле храбрио браћу у Ефесу и Македонији. Та реч врло добро осликава Павлов став према суверницима. За разлику од фарисеја који су друге гледали с висине, Павле је своју браћу сматрао сарадницима (Јов. 7:47-49; 1. Кор. 3:9). Он је сачувао такав став чак и када је морао да им пружи озбиљан савет (2. Кор. 2:4).
7. Како хришћански надгледници у наше време могу следити Павлов пример?
7 У наше време скупштинске старешине и покрајински надгледници се труде да следе Павлов пример. Чак и када опомињу, циљ им је да ојачају оне којима је потребна помоћ. Надгледници на саосећајан начин настоје да некога охрабре, а не да га осуде. Један искусан покрајински надгледник каже: „Већина наше браће и сестара жели да чини оно што је исправно, али често се боре с разочарањима, страховима и осећањем да су немоћни пред својим проблемима.“ Надгледници могу бити извор снаге таквој браћи (Јевр. 12:12, 13).
„Сковали [су] заверу против њега“ (Дела апостолска 20:3, 4)
8, 9. (а) Шта је омело Павла да отплови за Сирију? (б) Зашто су Јудејци мрзели Павла?
8 Павле је из Македоније отишао у Коринт. b Након што је тамо провео три месеца, желео је да оде у Кенхреју, одакле је планирао да се укрца на брод који је пловио за Сирију. Одатле би могао да оде у Јерусалим и однесе помоћ браћи која су била у оскудици c (Дела 24:17; Римљ. 15:25, 26). Међутим, неочекивани развој догађаја пореметио му је планове. У Делима апостолским 20:3 пише да су „Јудејци сковали заверу против њега“.
9 Није чудо што су Јудејци мрзели Павла, будући да су га сматрали отпадником. Пре тога је захваљујући његовој служби Крисп, који је био истакнута личност у коринтској синагоги, постао хришћанин (Дела 18:7, 8; 1. Кор. 1:14). Једном другом приликом, Јудејци су у Коринту оптужили Павла пред Галионом, проконзулом Ахаје. Али Галион је одбацио те оптужбе као неосноване, што је разбеснело Павлове непријатеље (Дела 18:12-17). Јудејци у Коринту су можда сазнали или претпоставили да ће се Павле ускоро укрцати на брод у оближњој Кенхреји, па су сковали план да му тамо направе заседу. Шта ће Павле урадити?
10. Да ли је Павле био кукавица зато што није отишао у Кенхреју? Објасни.
10 Ради сопствене безбедности, а и да му не би украли новац који му је био поверен, Павле је одлучио да не иде у Кенхреју већ да поново путује кроз Македонију. Додуше, и путовање копном је носило са собом неке опасности. Дуж друмова су често вребали разбојници. Чак ни гостионице нису биле сигурна места. Па ипак, Павле се радије изложио тим ризицима него онима који су га чекали у Кенхреји. На сву срећу, није путовао сам. Његови сапутници на овом делу мисионарског путовања били су Аристарх, Гај, Секунд, Сопатер, Тимотеј, Тихик и Трофим (Дела 20:3, 4).
11. Како данашњи хришћани предузимају неке мере опреза и какав је пример Исус оставио у том погледу?
11 Попут Павла, и данашњи хришћани предузимају неке мере опреза у служби проповедања. Нека подручја обрађују групе објавитеља у паровима, или барем један пар, уместо да сваки објавитељ сам сведочи. А шта раде када је у питању прогонство? Они схватају да ће прогонства неминовно бити (Јов. 15:20; 2. Тим. 3:12). Па ипак, не излажу се намерно опасностима. Узмимо у обзир како се Исус поставио у неким ситуацијама. Једном приликом су противници у Јерусалиму „узели камење да га каменују, али Исус се склонио од њих и изашао из храма“ (Јов. 8:59). Касније, када су Јудејци решили да га убију, „Исус [се] више није кретао јавно међу Јудејцима, него је одатле отишао у подручје близу пустиње“ (Јов. 11:54). Исус је чинио оно што је могао да би се заштитио када то није било у супротности са Божјом вољом. Његови следбеници данас чине то исто (Мат. 10:16).
„Били су пресрећни што је жив“ (Дела апостолска 20:5-12)
12, 13. (а) Како је Евтихово ускрсење утицало на скупштину? (б) Која библијска нада може утешити оне којима је умрла нека драга особа?
12 Павле и његови сарадници су заједно путовали кроз Македонију, а затим су се изгледа раздвојили. Очигледно су се поново окупили у Троади. d Извештај каже: „За пет дана смо стигли код њих у Троаду“ e (Дела 20:6). Управо тамо је млади Евтих био ускрснут, о чему је било речи на почетку овог поглавља. Замислимо само како су се тамошња браћа осећала када су видела да је враћен у живот. Као што стоји у извештају, „били су пресрећни“ (Дела 20:12).
13 Наравно, данас се не дешавају таква чуда. Па ипак, онима којима је умрла нека драга особа велику утеху пружа нада у ускрсење коју налазимо у Библији (Јов. 5:28, 29). Размислимо о следећем: Пошто је био несавршен, Евтих је на крају поново умро (Римљ. 6:23). Али они који буду ускрснути у Божјем новом свету, имаће прилику да вечно живе! Штавише, они који ускрсавају да би владали са Исусом на небу добијају бесмртност (1. Кор. 15:51-53). Данашњи хришћани, било да су помазаници или „друге овце“, имају разлога да се радују остварењу своје наде (Јов. 10:16).
Дела апостолска 20:13-24)
„Јавно и од куће до куће“ (14. Шта је Павле рекао ефешким старешинама када се састао с њима у Милету?
14 Павле и његови сапутници отишли су из Троаде у Асос, а затим у Митилину, на Хиос и Самос и потом у Милет. Павле је желео да стигне у Јерусалим пре почетка празника Педесетнице. Пошто је журио, јасно је зашто се овог пута укрцао на брод који није пристајао у Ефесу. Међутим, желео је да разговара са ефешким старешинама и зато их је замолио да се састану у Милету (Дела 20:13-17). Када су стигли, Павле им је рекао: „Ви знате како сам живео међу вама, од првог дана кад сам дошао у Азију. Робовао сам Господу са свом понизношћу, у сузама и кушњама које сам доживео јер су Јудејци ковали завере да ме убију. Знате и да нисам прећутао ништа од онога што би вам могло бити корисно. Поучавао сам вас јавно и од куће до куће. Темељно сам сведочио и Јудејцима и Грцима да треба да се покају и окрену Богу и верују у нашег Господа Исуса“ (Дела 20:18-21).
15. Шта се постиже сведочењем од куће до куће?
15 Постоји много начина на које можемо ступити у контакт с људима како бисмо им пренели добру вест. Попут Павла, и ми се трудимо да идемо тамо где има људи, било да су то аутобуска стајалишта, прометне улице или пијаце. Ипак, главни метод који Јеховини сведоци користе и даље је проповедање од куће до куће. Зашто? Као прво, зато што се на тај начин свим људима увек изнова пружа прилика да чују добру вест о Краљевству, чиме долази до изражаја Божја непристрасност. Као друго, тако се особама које би прихватиле библијску истину може пружити помоћ у складу с њиховим личним потребама. Као треће, служба од куће до куће помаже онима који проповедају да истрају и да јачају своју веру. Можемо рећи да се данашњи прави хришћани препознају по томе што ревно сведоче „јавно и од куће до куће“.
16, 17. Како је Павле показао да је неустрашив и како данашњи хришћани следе његов пример?
16 Павле је рекао ефешким старешинама да не зна какве га опасности чекају када се врати у Јерусалим. „Али ни најмање не марим за свој живот“, рекао је, „само желим да довршим своју трку и службу коју сам примио од Господа Исуса – да дам темељно сведочанство, објављујући добру вест о Божјој незаслуженој доброти“ (Дела 20:24). Павле је био неустрашив и није дозвољавао да га ишта спречи да доврши своју службу, било да је то лоше здравље или жестоко противљење.
17 Данашњи хришћани такође истрајавају под различитим тешким околностима. Неки се суочавају са званичном забраном и прогонством. Други храбро воде борбу с болешћу која их физички или емоционално исцрпљује. Млади трпе притисак вршњака у школи. У којим год околностима да се налазе, Јеховини сведоци остају непоколебљиви попут Павла. Они заиста желе да дају „темељно сведочанство, објављујући добру вест“.
„Пазите на себе и на све стадо“ (Дела апостолска 20:25-38)
18. Како се Павле чувао од кривице за крв и како су ефешке старешине могле то исто постићи?
18 Павле је затим пружио један директан савет ефешким старешинама, осврћући се на свој лични пример. Најпре им је рекао да га вероватно последњи пут виде. Затим је казао: „Нисам крив ни за чију крв, јер сам вам у потпуности објавио шта је Божја воља.“ Како су се ефешке старешине могле угледати на Павла и тако се чувати од кривице за крв? Он им је рекао: „Пазите на себе и на све стадо, јер вас је свети дух поставио да у њему служите као надгледници, да као пастири бринете о Божјој скупштини, коју је Бог купио крвљу свог Сина“ (Дела 20:26-28). Павле је упозорио на то да ће се у стадо увући „окрутни вукови“ и да ће „извртати истину да би одвукли ученике за собом“. Шта је требало да старешине ураде? Павле их је упозорио: „Будите на опрезу! Имајте на уму да три године, ни дању ни ноћу, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас“ (Дела 20:29-31).
19. Какво се отпадништво развило до краја првог века и како је то утицало на развој догађаја у наредним вековима?
19 „Окрутни вукови“ су се појавили до краја првог века. Око 98. године н. е., апостол Јован је написао: „Већ сада [су се] појавили многи антихристи [...] Они су били међу нама, али су нас напустили, јер нису били попут нас. А да су били попут нас, остали би с нама“ (1. Јов. 2:18, 19). До трећег века, отпадништво је довело до стварања свештеничке класе унутар хришћанства, а у четвртом веку цар Константин је званично признао тај искварени облик „хришћанства“. Усвојивши паганске обичаје и стављајући их у „хришћанске“ оквире, верске вође су заправо извртале истину. Последице тог отпадништва још увек се виде у учењима и обичајима данашњих хришћанских религија.
20, 21. Како је Павле показао да је самопожртвован и како данашње хришћанске старешине чине то исто?
20 Павлов начин живота је био у оштрој супротности с начином живота оних који су касније искоришћавали скупштину. Он је радио како би се издржавао уместо да наметне терет скупштини. Оно што је чинио за браћу није било с намером да из тога извуче неку личну корист. Павле је подстакао ефешке старешине да буду самопожртвовани. Рекао им је: „Морате помагати онима који су слаби и имати на уму речи Господа Исуса: ’Више усрећује давање него примање‘“ (Дела 20:35).
21 Попут Павла, и данашње хришћанске старешине су самопожртвоване. За разлику од свештенства хришћанских религија, које материјално искоришћава своје стадо, они којима је поверена одговорност да „као пастири [брину] о Божјој скупштини“ несебично испуњавају своје дужности. У хришћанској скупштини нема места за понос и частољубље, јер ће они који траже „част за себе“ на крају доживети крах (Посл. 25:27). Охолост може водити једино до срамоте (Посл. 11:2).
22. Зашто су ефешке старешине много волеле Павла?
22 Браћа су заволела Павла јер су осећала да их он искрено воли. У ствари, када је дошло време да крене, сви су „много плакали, па су загрлили Павла и срдачно га изљубили“ (Дела 20:37, 38). Хришћани заиста цене и воле оне који се попут Павла несебично труде у корист браће. Након што смо анализирали Павлов изванредан пример, сигурно ћемо се сложити с тим да се он није хвалио нити је претеривао када је рекао: „Нисам крив ни за чију крв“ (Дела 20:26).
a Видети оквир „ Посланице које је Павле написао у Македонији“.
b Павле је вероватно током ове посете Коринту написао посланицу Римљанима.
c Видети оквир „ Павле доноси новчану помоћ“.
d Чињеница да Лука укључује и себе у догађаје забележене у Делима апостолским 20:5, 6 наводи на закључак да су он и Павле поново били заједно у Филипима, где га је Павле оставио неко време пре тога (Дела 16:10-17, 40).
e Путовање од Филипа до Троаде трајало је пет дана. Могуће је да су тих дана дували неповољни ветрови, јер је претходном приликом такво путовање трајало свега два дана (Дела 16:11).