ИМАО сам 16 година када су ме побуњенички војници присилили да им се придружим. Давали су ми дрогу и алкохол и често сам се борио избезумљен од дејства наркотика. Учествовао сам у многим борбама и починио ужасне злочине. Дубоко жалим због тога.

Једног дана је један старији Сведок проповедао у нашим баракама. Већина људи нас се бојала и презирала нас, али он је желео да нам помогне да упознамо истину. Позвао ме је на састанак и ја сам пристао да дођем. Не сећам се о чему је било речи, али никад нећу заборавити како су сви били срдачни према мени.

Када се ратно стање погоршало, изгубио сам контакт са Сведоцима. Затим сам био тешко рањен и послат на опоравак у подручје под контролом побуњеника. Пре завршетка рата, побегао сам на подручје које је контролисала влада и прикључио се програму за разоружање, демобилизацију и друштвену интеграцију бивших војника.

Очајнички ми је требала помоћ у духовном погледу. Ишао сам на састанке код пентекосталаца, али су ме они међу собом звали „Сатаном“. Онда сам почео да тражим Јеховине сведоке. Успео сам да их нађем и почео сам да проучавам Библију и идем на састанке. Када сам признао шта сам све радио, браћа су ми прочитала Исусове речи које су ме утешиле: „Не треба лекар здравима, него болеснима [...] Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике“ (Мат. 9:12, 13).

То ме је дубоко дирнуло! Дао сам свој бодеж брату с којим сам проучавао и рекао: „Задржао сам ово  оружје у случају да неко дође да ми се освети, али сада знам да ме Јехова и Исус воле и више не желим да га имам.“

Браћа су ме научила да читам и пишем. После неког времена сам се крстио и постао општи пионир. Када проповедам бившим побуњеницима, кажу да ме поштују јер сам средио свој живот. Чак сам проучавао с помоћником командира мог некадашњег вода.

Док сам још био међу побуњеницима добио сам три сина. Кад сам упознао истину, желео сам да им помогнем да упознају Јехову. На моју радост, двојица су то прихватила. Један од њих је некрштени објавитељ, а најстарији је помоћни пионир.