Током 1980-их, незадовољство услед друштвених, политичких и економских проблема кулминирало је у сукобе широм западне Африке. Због рата који је беснео у суседној Либерији, многи су пребегли у Сијера Леоне. Подружница је организовала да избегли Сведоци буду смештени у приватним кућама и Дворанама Краљевства. Браћа су бринула о њима.

Премда су то била тешка времена за избеглице, било је и неких смешних тренутака. Дугогодишња мисионарка Изолда Лоренц прича: „Један брат је послао свог сина да подгреје храну на зиданом роштиљу иза Дворане Краљевства, у дворишту Бетела. Дечак се нешто касније вратио и рекао оцу да нема ништа од ручка. Кад га је отац питао зашто, он је одговорио: ’Зато што ме је данас Јехова спасао од страшног лава!‘ Шта се десило? Враћајући се са храном, наишао је на великог, али сасвим безопасног, немачког овчара по имену Лобо, који је припадао бетелској породици. Кад је видео пса, дечак се жив препао. Да би се заштитио, испружио је према њему обе руке, са све тањиром. Сасвим природно, Лобо је то разумео као позив да се послужи, што је радо и учинио!“

Оружани сукоб се 23. марта 1991. проширио из Либерије у Сијера Леоне, чиме је отпочео 11-годишњи грађански рат. Побуњеничка група звана Уједињени револуционарни фронт (RUF) брзо је напредовала према Кајлахуну и Коиндуу, због чега је већина тамошњег становништва била  приморана да побегне у Гвинеју. Међу избеглицама је било око 120 браће и сестара. У међувремену су, бежећи од побуњеника, и Сведоци из Либерије потражили уточиште у Сијера Леонеу.

„Неколико месеци су изнурена, изгладнела браћа пристизала у Бетел у Фритауну“, каже Били Кауан, који је тада био координатор Одбора подружнице. „Многи су били сведоци неописивих зверстава. Да не би умрли од глади, јели су биљке које су налазили. Одмах бисмо им давали храну и одећу, а бринули смо и о њиховим рођацима и заинтересованим особама, који су долазили с њима. Овдашња браћа и сестре отворили су своја срца и примили их у своје домове. Избегли Сведоци су одмах почели да учествују у служби проповедања, помажући скупштинама у Фритауну. Већина њих је касније отишла, али док су били овде, ојачали су нас.“

Подружница је слала храну, лекове, грађевински материјал, алат и посуђе Сведоцима у избегличким логорима у јужној Гвинеји. Такође су добили велику количину одеће од браће из Француске. „Моја деца су играла, певала и захваљивала Јехови“, написао је један брат. „Била су срећна што имају нову одећу за састанке.“ Неки објавитељи су рекли да никад нису били тако лепо обучени.

Међутим, избеглицама је било потребно више од материјалне помоћи. Исус је рекао: „Човек не сме да живи само од хлеба, него треба да живи и од сваке речи која излази из Јеховиних уста“ (Мат. 4:4). Зато је подружница слала тој браћи  библијску литературу и редовно организовала покрајинске састанке и обласне конгресе. На то подручје су такође послати пионири и путујући надгледници.

Када је покрајински надгледник Андре Барт посетио Кунду, у Гвинеји, упознао је управника логора који га је позвао да избеглицама одржи библијско предавање. Око 50 људи је слушало говор „Нађи уточиште код Јехове“, на темељу 18. псалма. На крају је једна старија жена устала и рекла: „Вратили сте нам радост у срце. Пиринач не решава наше проблеме. Библија је та која нас учи да треба да се уздамо у Бога. Много вам хвала што сте нам пружили утеху и наду!“

Кад су мисионари Вилијам и Клаудија Слотер дошли у Гекеду, у Гвинеји, скупштина коју је чинило више од 100 избеглица била је пуна ревности и одушевљења (Римљ. 12:11). „Многа млада браћа су се радо стављала на располагање за скупштинске одговорности“, прича Вилијам. „Ако би неко био спречен да одржи говор у Теократској школи проповедања, њих 10 до 15 би се јавило да буде замена. Многи су се свесрдно залагали у служби. Неки од тих ревних младића касније су постали специјални пионири и путујући надгледници.“

Кратко након почетка грађанског рата, браћа у Фритауну су купила плац од 60 ари, у Улици Вилкинсон број 133, пар стотина метара од подружнице. „Планирали смо да ту изградимо нови Бетел, али били смо забринути због рата“, каже Алфред Ган. „У то време нас је посетио Лојд Бари, члан Водећег тела, па смо му рекли шта нас брине.  Он нам је на то одговорио: ’Ако бисмо дозвољавали да нас ратови зауставе, никад ништа не бисмо постигли.‘ Његове одлучне речи су нам улиле храброст да наставимо даље.“

На изградњи су неуморно радиле стотине браће, међу којима више од 50 добровољаца из 12 земаља и многа браћа из околних скупштина. Радови су почели у мају 1991. „Посматрачи су били задивљени кад су видели да браћа на лицу места праве квалитетне блокове. Осим тога, коришћена је челична арматура, што није било уобичајено на овим просторима“, каже Том Бол, који је надгледао радове. „Али још јачи утисак на њих је оставило то што су белци из иностранства сложно и радосно радили раме уз раме са Африканцима.“

Посвећење подружнице одржано је 19. априла 1997. Било је присутно шаролико мноштво браће из разних земаља. Месец дана касније, после пет година крвавих борби у унутрашњости, побуњеничке снаге су дошле до Фритауна.

Хиљаде побуњеника са црвеним тракама око главе дивљале су градом, пљачкајући, силујући и убијајући. „Ситуација је била крајње напета“, присећа се Алфред Ган. „Већина страних мисионара брзо је евакуисана. Последњи смо отишли Кетрин и ја, Били и Сандра Кауан, Џими и Џојс Холанд.

„Помолили смо се са члановима бетелске породице који су добровољно одлучили да остану. Затим смо пожурили према месту евакуације. На путу нас је зауставило око 20 пијаних побуњеника застрашујућег изгледа. Пустили су нас да прођемо након што смо им дали часописе и новац. На крају смо успели да стигнемо до места евакуације, на које се слило преко хиљаду људи. Било је ограђено бодљикавом  жицом и обезбеђивали су га тешко наоружани амерички маринци. Тамо смо се укрцали у војни хеликоптер и убрзо се нашли на ратном броду, усидреном даље од обале. Један бродски официр нам је касније рекао да је то била највећа евакуација цивила коју је америчка морнарица извршила још од рата у Вијетнаму. Сутрадан смо хеликоптером пребачени у Гвинеју, у Конакри, где смо основали привремену подружницу.“

Мисионари су са зебњом ишчекивали вести од браће из Фритауна. На крају је стигло писмо, у ком је стајало: „Усред све ове пометње, још увек делимо Вест Краљевства бр. 35 — ’Да ли ће сви људи икада волети једни друге?‘ Одазив је изузетан и чак су неки од побуњеника почели да проучавају с нама. Зато смо решили да будемо још активнији у служби.“

Џонатан Мбома, који је служио као покрајински надгледник, присећа се: „У Фритауну смо чак одржали једнодневни покрајински састанак, који је био веома охрабрујућ и подстицајан. Путовао сам такође у Бо и Кенему да и тамо одржим говоре на покрајинским састанцима. Браћа у тим ратом опустошеним градовима захваљивала су Јехови за предивну духовну храну.

„Крајем 1997, одржали смо обласни конгрес на Националном стадиону у Фритауну. Последњег дана програма, побуњенички војници су упали на стадион и наредили нам да га напустимо. Молили смо их да нам дозволе да завршимо програм. Након дужег преговарања, попустили су и отишли. На том конгресу је било више од хиљаду присутних, а крштено је њих 27. Нека браћа су се осмелила да крену на ризично путовање до Боа да би поново слушала програм. Били су то дивни, незаборавни конгреси!“