Јован 12:1-50
12 А Исус прије пасхе на шест лана дође у Витанију гдје бјеше Лазар што умрије, кога подиже из мртвијех
2 Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сјеђаше с њим за трпезом;
3 А Марија узевши литру правога нардова многоцјенога мира помаза ноге Исусове, и отр косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.
4 Онда рече један од ученика његовијех, Јуда Симонов Искариотски, који га послије издаде:
5 За што се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?
6 А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе уњ.
7 А Исус рече: Не дирајте у њу; она је то похранила за дан мојега погреба:
8 Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.
9 Разумје пак многи народ из Јудеје да је ондје, и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара којега подиже из мртвијех.
10 А главари свештенички договорише се да и Лазара убију;
11 Јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вјероваху Исуса.
12 А сјутрадан многи од народа који бјеше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим
13 узеше гране од финика и изиђоше му на сусрет, и викаху говорећи: Осана! благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.
14 А Исус нашавши магаре усједе нањ, као што је писано:
15 Не бој се крећи /кћери?, прим. при/ Сионова, ево цар твој иде сједећи на магарету.
16 Али ово ученици његови не разумјеше прије: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово бјеше за њега писано, и ово му учинише.
17 А народ свједочаше који бјеше прије с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвијех.
18 За то га и срете народ, јер чуше да он учини ово чудо.
19 А фарисеји говораху међу собом: Видите да ништа не помаже? гле, свијет иде за њим.
20 А бијаху неки Грци међу онима који бијаху дошли на празник да се моле Богу.
21 Ови дакле приступише к Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: Господине! ми бисмо хтјели да видимо Исуса.
22 Дође Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип опет казаше Исусу.
23 А Исус одговори им говорећи: Дође час да се прослави син човјечиј.
24 Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре много рода роди:
25 Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свијету, сачуваће је за живот вјечни.
26 Ко мени служи, за мном нек иде, и гдје сам ја ондје и слуга мој нека буде; и ко мени служи онога ће поштовати отац мој.
27 Сад је душа моја жалосна; и шта да кажем? Оче! сачувај ме од овога часа; али за то дођох на час овај.
28 Оче! прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославио сам, и опет ћу прославити.
29 А кад чу народ који стајаше, говораху: Гром загрми; а други говораху: Анђео му говори.
30 Исус одговори и рече: Овај глас не би мене ради него народа ради.
31 Сад је суд овоме свијету: сад ће бити истјеран кнез овога свијета на поље.
32 И кад ја буде подигнут од земље, све ћу привући к себи.
33 А ово говораше да покаже каквом ће смрти умријети
34 Народ му одговори. Ми чусмо из закона да ће Христос остати ва вијек; како ти говориш да се сину човјечијему ваља подигнути? Ко је тај син човјечиј?
35 А Исус им рече: Још је мало времена видјело с вама; ходите док видјело имате да вас тама не обузме; јер ко ходи по тами не зна куда иде.
36 Док видјело имате вјерујте видјело, да будете синови видјела. Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих.
37 Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет га не вјероваху;
38 Да се збуде ријеч Исаије пророка који рече: Господе! ко вјерова говорењу нашему? и рука Господња коме се откри?
39 За то не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија:
40 Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срце разумију, и не обрате се да их исцијелим.
41 Ово рече Исаија кад видје славу његову и говори за њега.
42 Али опет и од кнезова многи га вјероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице;
43 Јер им већма омиље слава људска него слава Божија.
44 А Исус повика и рече: Ко мене вјерује не вјерује мене, него онога који ме посла;
45 И ко види мене види онога који ме посла.
46 Ја дођох видјело на свијет, да ни један који ме вјерује не остане у тами.
47 И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му не ћу судити; јер ја не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.
48 Који се одриче мене, и не прима ријечи мојијех, има себи судију: ријеч коју ја говорих она ће му судити у пошљедњи дан;
49 Јер ја од себе не говорих, него отац који ме посла он ми даде заповијест шта ћу казати и шта ћу говорити.
50 И знам да је заповијест његова живот вјечни. што ја дакле говорим онако говорим као што ми рече отац.