Псалам 141:1-10
141 Господе, вичем к теби, похити к мени, чуј глас мољења мојега, кад вичем к теби.
2 Нек изађе молитва моја као кад пред лице твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи.
3 Постави, Господе, стражу код језика мојега, чувај врата уста мојих.
4 Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њиховијех.
5 Нека ме бије праведник, то је милост; нека ме кара, то је уље за главу моју; глава моја неће одбацити, ако ће и више; него је молитва моја против злоће њихове.
6 Расуше се по каменијем врлетима судије њихове, и чуше ријечи моје како су благе.
7 Као кад ко сијече и теше, тако се разлетјеше кости наше до чељусти пакленијех.
8 Али су к теби, Господе, Господе, управљене очи моје, у тебе се уздам, немој одбацити душе моје.
9 Сачувај ме од замке, коју ми метнуше, од лукавства онијех, који чине безакоње.
10 Пашће у мреже своје безбожници, а ја ћу један проћи.