Кад смо Кеј и ја добили прво дете, ћерку Лорен, уопште се нисам снашао у улози оца. Ништа боље није било ни кад нам се родио син Мајкл. Нисам имао на кога да се угледам јер су се моји родитељи стално свађали и на крају су се развели. Желео сам да будем добар муж и отац, али једноставно нисам знао како.

 Да ствари буду још горе, као тинејџер сам почео да се опијам и да се дрогирам. Сада сам био породичан човек, али живот ми је и даље био у хаосу. Робовао сам истим пороцима, а имао сам проблем и с коцкањем. Због свега тога сам доносио многе лоше одлуке. Кеј више није могла то да трпи, па ме је оставила и повела наше двоје деце са собом. Био сам очајан.

 Питао сам Кеј шта да урадим да би ми се вратила. Она је тада већ неко време проучавала Библију са Глоријом, која је била Јеховин сведок. Зато ми је рекла да ће ми се вратити под условом да и ја почнем да проучавам. Нисам знао шта то тачно значи, нити ме је то занимало, али ми је било толико важно да поново будемо заједно да сам пристао да разговарам са Глоријом и њеним супругом Билом.

 Када су Бил и Глорија дошли код нас, на мене је дубок утисак оставило то што сам приметио колико су блиски. Причали су о својој деци, која су отприлике мојих година, и из разговора сам схватио да су срећна и да имају испуњен живот. Тада сам први пут помислио да се можда кључ за срећну породицу крије у Библији.

 Том приликом смо разговарали и о мојим проблемима. Показали су ми стих из Галатима 6:7, где пише: „Шта човек посеје, то ће и пожњети.“ Помислио сам: „Да сам се тиме водио у животу, поштедео бих себе многих проблема.“

 Што сам више примењивао библијска начела, то сам више увиђао да ми је живот бољи. И Кеј и ја смо престали с пушењем, а ја сам успео да се ослободим и других зависности. Онда смо 1985. добили треће дете, сина Дејвида ког смо од миља звали Дејви. Тада сам коначно имао осећај да могу да будем добар отац.

 Док смо Кеј и ја помагали деци да заволе Јехову, и сами смо се још више зближили с њим. Много смо учили из публикација као што је Слушати Великог Учитеља. Поред тога, учили смо и посматрајући породице у нашој скупштини.

 С временом су сва наша деца постали пионири. Почетком 2004. Лорен је почела да служи у скупштини на шпанском језику, Мајкл је до тада служио у Бетелу, а онда се оженио и требало је да са својом супругом Дајаном почне да служи на Гуаму. Дејви, који је у то време имао 19 година, недавно се преселио у Доминиканску Републику да би тамо проповедао.

 Кеј и ја смо били поносни на своју децу и на одлуке које су доносили. Могли смо да кажемо оно што пише у 3. Јовановој 4: „За мене нема веће радости него да чујем да моја деца живе по истини.“ Нисмо могли ни да замислимо да ће један телефонски позив потпуно променити наш живот.

 Кеј и ја смо 24. априла 2004. изашли на вечеру с још два брачна пара. Пошто је ресторан био удаљен више од 100 километара, сви смо ишли нашим колима. После вечере смо отишли у један кафић на десерт. Сви су ушли унутра, а ја сам тражио паркинг. У том тренутку ми је зазвонио телефон. Био је то један наш пријатељ. Већ по гласу сам приметио да нешто није у реду.

 „Нешто страшно се догодило“, рекао је. „Ради се о Дејвију.“

 „Шта се десило?“, питао сам плашећи се најгорег.

 Није могао да изусти ни једну реч, а онда је једва превалио преко уста да је Дејви погинуо.

 Чим сам завршио разговор, помолио сам се Јехови за снагу. Онда сам ушао у кафић, рекао им да се не осећам добро и да је боље да одмах кренемо кући. Нисам желео ништа да кажем Кеј док не будемо сами.

 Не могу ни описати колико сам се ужасно осећао тих сат и по времена колико је трајала вожња до куће. Кеј је усхићено причала о томе како ће Дејви ускоро доћи и како једва чека да га види. Она још није ни знала да је наш син погинуо, а мени су већ стизале поруке са изразима саучешћа.

 Одвезли смо пријатеље и кад смо стигли кући, Кеј ме је погледала и одмах је знала да нешто није у реду. Питала ме је: „Шта се десило?“ Знао сам да ће је лоша вест потпуно сломити, баш као што је сломила и мене када сам је пре скоро два сата чуо.

 Кеј и ја смо и раније пролазили кроз неке тешке периоде и Јехова нам је помагао и тешио нас (Исаија 41:10, 13). Али ово је био најтежи ударац у нашем животу. Увек изнова сам се питао: „Како је то могло да се деси баш Дејвију, који је толико тога радио за Јехову? Зашто га Јехова није заштитио?“

 Дејвијева смрт је страшно погодила и нашу децу. Лорен му је била као друга мајка, тако да је њој било нарочито тешко. Мајкл је исто много патио. Иако већ пет година није живео са нама, приметио је како је његов млађи брат сазрео и био је поносан на њега.

 Чим су чули шта се догодило, браћа и сестре из скупштине су одмах били ту за нас. Кеј је још увек била у шоку кад су почели да долазе и теше нас (Пословице 17:17). Никада нећу заборавити љубав коју су нам показали и све оно што су учинили за нас!

 Да бисмо се изборили с тугом, Кеј и ја смо се редовно молили, проучавали Библију и присуствовали састанцима. Бол је и даље био ту, али знали смо да све то морамо да радимо како бисмо остали духовно јаки (Филипљанима 3:16).

 У том периоду су се Мајкл и Дајана преселили ближе нама, а Лорен се вратила у нашу скупштину. То што смо били заједно наредних неколико година свима нам је помогло да се опоравимо. Када се Лорен касније удала, њен муж Џастин нам је такође био велика подршка.

 Убрзо након Дејвијеве смрти, урадили смо нешто што нам је било јако тешко, али испоставило се да нам је управо то помогло да се изборимо с губитком. Кеј ће вам испричати о чему је реч.

 „Кад ми је супруг рекао да је Дејви погинуо, имала сам осећај као да сам упала у неки понор из ког нисам могла да изађем. Толико ме је обузела туга да нисам могла да функционишем. Стално сам плакала. Искрено, понекад сам била љута на Јехову и на друге људе који су били живи, док мог сина више нема. Имала сам осећај да губим разум.

 „Желела сам да одем у Доминиканску Републику. Имала сам потребу да видим где је Дејви живео и служио Јехови последњих месеци свог живота. У исто време, нисам знала како ћу то поднети и осећала сам да немам снаге да кренем на тај пут.

 „Једна блиска пријатељица ми је рекла да и Дејвијеви пријатељи у Доминиканској Републици жале за њим и да би волели да упознају његову породицу. Њене речи су ми улиле снагу која ми је била потребна да седнем у авион и отпутујем тамо.

 „То путовање је било управо оно што је требало нашој породици. Дирнуло нас је кад смо чули колико је Дејви ревно служио Јехови тамо. У његовој скупштини је био само један старешина и он је рекао да је Дејви био поуздан и да је увек могао да се ослони на њега.

 „Док смо тако ходали улицом у којој је Дејви живео, људи су нам прилазили и говорили нам шта је све чинио за њих. Одувек сам знала да је он добар и брижан, али тек када сам све то чула схватила сам колико се заправо трудио да се угледа на Исуса.

 „Упознали смо и једног човека с којим је Дејви проучавао Библију. Живео је у малој, трошној кући и био је везан за кревет. Иако је живео у веома лошим условима, браћа и сестре су нам рекли да је Дејви увек поштовао његово достојанство. Била сам тако поносна на свог сина!

 „Било је то најтеже путовање на које сам икада кренула. Али то што смо свој бол поделили с другима који су волели Дејвија било је као мелем за наше рањено срце. Сви смо се боље осећали након тога.“

 У Пробудите се! од 8. јануара 2005. изашао је чланак о Дејвију и његовој служби у Доминиканској Републици. У то време нисмо могли ни да претпоставимо колико ће тај чланак утицати на друге. На пример, у мају 2019. један брат по имену Ник рекао нам је како је то утицало на њега:

 „Крајем 2004. био сам на факултету и нисам имао никакве духовне циљеве. Нисам био срећан и зато сам молио Јехову да ми помогне да своју младост искористим на најбољи могући начин. Убрзо након тога, прочитао сам причу о Дејвију. То је био одговор на моје молитве!

 „Напустио сам факултет и постао сам пионир. Такође сам почео да учим шпански с циљем да се преселим у неку другу земљу. Касније сам служио у Никарагви и похађао сам Школу за објавитеље Краљевства са својом супругом. Кад год ме неко пита зашто сам постао пионир, ја им кажем да ме је Дејвијев пример подстакао на то.“

 Још једно пријатно изненађење смо доживели када смо 2019. били на Међународном конгресу у Буенос Ајресу, у Аргентини. У хотелу смо упознали једну младу сестру по имену Аби. Била је тако добра и драга и обоје нас је подсетила на нашег Дејвија.

 Када смо се вратили у своју собу, послали смо Аби линк за часопис у ком је била објављена Дејвијева прича. После пар минута нам је одговорила на поруку и рекла да би хтела одмах да се видимо. Брзо смо сишли у хол. Аби нам је кроз сузе испричала да ју је Дејвијев пример подстакао да у септембру 2011. почне с пионирком службом и да се касније пресели на једно удаљено подручје. Рекла је: „Кад год ми је тешко, читам тај чланак и то ми даје снагу да наставим са својом службом.“ Чак је и тада код себе имала тај часопис!

 Све то нас је уверило да смо део једне велике породице. Јединство које влада у Божјем народу је нешто заиста посебно!

 Кеј и ја налазимо утеху у томе што знамо колико је Дејвијев пример утицао на друге. У суштини, сви млади који се много троше у служби за Јехову су одличан пример за друге. Можда нису ни свесни да својом ревношћу подстичу и друге да учине више за Јехову.

 Исус је у Луки 20:37 рекао да је Јехова себе назвао „Богом Аврахамовим, Богом Исаковим и Богом Јаковљевим“. Јехова није рекао да је био њихов Бог само док су били живи, већ да је још увек њихов Бог. Зашто? Према 38. стиху, Исус нам каже да су „за њега сви они живи“.

 Из ових Исусових речи видимо да су за Јехову његове верне слуге које су умрле и даље живе и он једва чека да их ускрсне! (Јов 14:15; Јован 5:28, 29). Уверен сам да ће он ускрснути и Дејвија, баш као и све остале своје верне слуге које су умрле.

 Једва чекам да видим Дејвија, али још више желим да видим како Кеј поново грли свог сина. Никада нисам видео да неко толико пати као она. Речи из Луке 7:15 сада имају посебно значење за мене: „Младић је сео и почео да говори, а Исус га је предао његовој мајци.“

 У септембру 2005. придружио сам се Кеј у пионирској служби. Заиста је дивно што могу да служим као пионир заједно са својом женом, нашом децом и њиховим брачним друговима. Пружамо подршку једни другима и једва чекамо нови свет када ћемо поново видети нашег вољеног Дејвија.