Кад се напад завршио, мама и ја смо потражиле њену најбољу пријатељицу. Биле смо ужаснуте када смо сазнале да је погинула у нападу. Након неколико дана смо поново били бомбардовани. Тата ме је зграбио, ставио у корпу од бицикла и брзо нас одвезао што даље од града.

 Други светски рат је оставио разорне и страшне последице у читавој Италији. Још увек се јасно сећам тог периода. Међутим, све то није оставило трајне последице на мене јер сам од детињства била окружена људима који су познавали Јехову и много га волели.

Јехова ми је подарио истину

 Током зиме 1936, неколико месеци пре него што сам се родила, мој отац је радио на прузи са човеком по имену Винченцо Артузи. Иако тада Винченцо није био крштен Јеховин сведок, веома је волео истину из Библије. Док су чистили снег са железничке пруге, Винченцо је мом оцу причао све што је научио.

 Мој отац је одмах схватио да је пронашао истину. Он и још неколико људи из нашег града Фаенце желели су да сазнају више. У том периоду током фашистичког режима, Сведоци нису могли да одржавају своје састанке јавно и свако ко је поседовао библијску литературу био би ухапшен. Неки Сведоци су били у затвору. Зато су се мој отац и његови пријатељи састајали у изолованим сеоским кућама како би читали Библију и проучавали публикације које су имали. Осим тога, мој отац је сваке седмице окупљао целу породицу и увече бисмо заједно проучавали Библију.

Јехова ми је подарио добре примере

 Током 1943. већина Сведока који су били затворени коначно су били ослобођени. Међу њима је била и неудата сестра Марија Пицато. На повратку кући у северну Италију, Марија је преноћила код нас. Она је много допринела томе да Сведоци имају литературу и да остану у контакту са подружницом у Швајцарској, која је у то време надгледала наше активности у Италији. Иако је изгледала крхко, Марија је била јака и храбра жена. Након рата би повремено долазила у Фаенцу и увек бисмо једва чекали да је видимо.

 Још једна сестра које се радо сећам је Албина Куминети. Када сам била тинејџер, та старија удовица је живела у згради у којој су се одржавали наши састанци. Она је била колпортер (пуновремени проповедник) у Италији почетком двадесетих година. Албина ми је испричала многе узбудљиве приче о нашим активностима у том периоду.

 Албина је имала збирку наших публикација и других предмета који су били повезани са нашом историјом. Једног дана сам видела значку са крстом и круном, коју су носили Истраживачи Библије (како су се Јеховини сведоци тада звали). Знајући да је крст паганског порекла, изненадила сам се и нервозно насмејала. Албина ми је тада рекла нешто што никада нећу заборавити. Цитирајући Захарију 4:10 рекла ми је: „Не презири дан скромних почетака!“

 Из њених речи сам извукла снажну поуку. Иако у то време Истраживачи Библије нису у потпуности разумели истину, заслужили су да их поштујем. Они тада нису имали све публикације на италијанском, тако да је некој браћи требало времена да ухвате корак са измењеним разумевањима. Па ипак, Јехова је много ценио све што су урадили за њега, а требало је и ја то да ценим.

 Упркос великој разлици у годинама, волела сам да разговарам са Албином. Она, Марија и друге ревне сестре су биле добри примери на које сам се угледала, зато што су остале уз Јехову, иако то није било нимало лако. Драго ми је што сам имала прилику да се упознам и дружим с њима.

Јехова ми је подарио бетелску службу

 У лето 1955, путовала сам у Рим на конгрес „Победничко Краљевство“. Том приликом сам заједно са делегатима из разних земаља посетила Бетел. Помислила сам у себи: „Како би било лепо служити овде!“

 Крстила сам се 18. децембра 1955. Иако сам још увек ишла у школу, имала сам циљ да започнем са пуновременом службом. На конгресу у Ђенови 1956, чула сам обавештење да Бетел тражи добровољце. Па ипак, представник подружнице је рекао да Бетелу нису потребне сестре.

 Касније сам о својим циљевима разговарала са Пјером Гатијем, a нашим покрајинским надгледником. Тај ревни брат ми је рекао: „Препоручићу те за специјалног пионира.“

 После неког времена сам добила писмо из подружнице. Била сам сигурна да сам позвана да служим негде као пионир. Али није било речи о томе. Заправо, позвана сам да служим у Бетелу!

 Дошла сам у Бетел у јануару 1958. У то време, у бетелској породици је било отприлике 12 људи. Мој задатак је био да помажем једном брату и једној сестри који су радили као преводиоци. Било је доста посла, а ја нисам имала искуства у превођењу. Али уз Јеховину помоћ, заволела сам тај задатак.

 Међутим, за нешто мање од две године, систем рада у превођењу је био промењен и ја сам била додељена на подручје да служим као пионир. Нисам очекивала такву промену јер сам се навикла на Бетел и тамо сам се осећала као код куће. Али с временом сам заволела свој нови задатак. На њега сам гледала као на још један дар од Јехове.

Јехова ми је подарио ревне сараднике у служби

 Првог септембра 1959, почела сам са специјалном пионирском службом у Кремони. Као сарадник ми је била додељена Дорис Мајер, сестра која се доселила из Данске. Иако је била само неколико година старија од мене, била је искусан пионир и од ње сам много научила. Дорис је преузимала иницијативу, није се дала лако заплашити и била је веома храбра. Такве особине су биле неопходне и мени и њој како бисмо проповедале на том подручју зато што у Кремони није било других Сведока.

 Дорис је стигла у Кремону пре мене и организовала је да се састанци одржавају у једном изнајмљеном стану. Тамошњим католичким свештеницима није требало дуго да нас примете у служби и много су се разбеснели. У својим проповедима су почели да хушкају људе против нас.

 Једног дана смо биле приведене у локалну полицијску станицу. Нису нас ухапсили, али је полиција Дорис јасно ставила до знања да је странац и да мора да напусти Кремону. Нешто касније се вратила у Данску, где је наставила да верно служи Јехови.

 Ускоро је друга неудата сестра по имену Брунилде Марки послата у Кремону. Она је била блага, пријатна и много је волела да проповеда. Започеле смо много библијских курсева од којих су неки лепо напредовали.

 Захвална сам Јехови што ми је омогућио да и ја имам мали удео у скромним почецима у Кремони. Данас у том граду има пет скупштина!

Пријатно изненађење

 У Кремони сам била нешто мање од две године када сам добила позив из подружнице. Било је пуно посла у превођењу јер је био у припреми шестодневни конгрес „Уједињени обожаваоци“, који је требало да се одржи у јулу 1961. Тако сам поново позвана у Бетел. Била сам толико срећна да сам скакала од радости! Првог фебруара 1961, стигла сам у Бетел.

 Сваког дана смо радили много сати али била је велика част учествовати у припреми материјала за конгрес. Ти месеци су нам пролетели и време одржавања конгреса се приближило.

 На конгресу је било обавештење да ће се грчки део превода Нови свет преводити на италијански. Помислила сам: „То значи да ће бити још посла.“ Нисам се преварила. Браћа су ми рекла да ћу остати у Бетелу још неко време. Заправо, 60 година касније, и даље сам у Бетелу!

Још неки дарови од Јехове

 Још један дар који ми је много значио свих ових година је моје самаштво. Не кажем да никада нисам размишљала о томе да се удам. Заправо, помисао да ћу остати сама неко време ме је много бринула. Али молила сам се Јехови у вези тога. Он ме познаје боље од било кога. Молила сам га да ми помогне да разумем шта је најбоље за мене.

 Посебно су ми значили стихови из Матеја 19:11, 12 и 1. Коринћанима 7:8, 38. Захвална сам Јехови што ми је помогао да јасно разумем своју ситуацију и да имам унутрашњи мир. Никада нисам зажалила због своје одлуке и драго ми је што ми самаштво омогућује да дам најбоље Јехови.

 Јеховина организација користи нове технологије и друго „млеко народа“ и зато сам током година из прве руке видела многе промене у преводилачком одељењу (Исаија 60:16). Те промене су ојачале јединство међу нашом браћом широм света. На пример, 1985. је Стражарска кула на италијанском и енглеском почела да се објављује у исто време. Данас на веб-сајту jw.org на многим језицима доступни су чланци и видео-материјал, a већина тог садржаја излази у исто време кад и на енглеском. Јасно је да се Јехова побринуо да његов народ буде уједињен и да добија духовну храну у право време.

 Јехова је био веома великодушан према мени. Дао ми је прилику да будем специјални пионир и помажем људима да се зближе с њим. Испунио ми је жељу да служим у Бетелу, где сам стекла пријатеље свих генерација и различитог порекла. Осим тога, посебан благослов за мене је то што се моја мајка крстила када је имала 68 година. Жељно ишчекујем време када ће Јехова ускрснути све који су у „спомен-гробовима“, а међу њима и моју мајку и остатак породице (Јован 5:28, 29).

 Једва чекам да видим шта ће Јехова све учинити за своје слуге у будућности (Откривење 21:5). У једно сам сигурна: Јехова никада неће престати да нам даје „сваки добар дар и сваки савршен поклон“ (Јаковљева 1:17).