Моји родитељи су изнајмили кућу на сеоском имању недалеко од града Бистера, у Великој Британији. Ту сам одрастао уз старију сестру и брата. Кад сам имао 19 година, кренуо сам њиховим стопама и постао пионир. Касније сам наименован за специјалног пионира и проповедао сам у Шкотској. Затим сам позван у Бетел у Лондону 1970, кад ми је било 23 године. Тамо сам „открио“ знаковни језик. То је мом животу дало нови правац и донело ми много радости и задовољства.

Како сам почео да учим знаковни језик

 Кад сам дошао у Бетел, почео сам да служим у скупштини Мил Хил. Тамо је било неколико глуве браће и сестара. Нисам желео да то што не знам знаковни језик створи баријеру између нас. Зато сам решио да на састанцима седим с њима.

 У то време у Великој Британији није постојала ниједна скупштина на знаковном језику. На састанцима су браћа и сестре глувима преводили програм. Преводили су реч за реч, држећи се правила енглеске граматике. Међутим, док су ме моја глува браћа и сестре стрпљиво учили знаковном језику, схватио сам да он има посебну граматику и ред речи. У суштини, енглески је њима био страни језик! Када сам то схватио, још више сам их волео и поштовао зато што су редовно долазили на састанке иако пуно тога нису разумели. Такође сам улагао много труда да што боље овладам знаковним језиком.

 У Великој Британији званични језик глувих је британски знаковни језик. С временом смо прешли на тај језик и више нисмо преводили реч за реч. Захваљујући томе, глуви су много боље разумели о чему се говори на састанцима. То је ојачало јединство међу свима нама. Када се осврнем на више од 50 година колико је прошло од тада, видим да је Јехова богато благословио рад на знаковном језику. Навешћу неке од важнијих догађаја у којима сам и ја имао прилике да учествујем.

Велики напредак на знаковном језику

 Био сам старешина око годину дана када је 1973. глуви брат Мајкл Игерс предложио да неке састанке одржавамо на знаковном језику. Подружница је то одобрила, па смо један старешина и ја организовали да се састанци на знаковном одржавају једном месечно у Дептфорду, у југоисточном делу Лондона.

 Био је то сјајан потез! Глуви Сведоци из Лондона и других делова југоисточне Енглеске дошли су на тај први састанак. Коначно су глуви објавитељи и заинтересоване особе добили поуку на свом језику. После састанка смо разговарали и уживали у освежењу. То је била и одлична прилика да поразговарам с неком глувом браћом и сестрама да бих их охрабрио.

 С временом су састанци на знаковном језику почели да се одржавају и у другим градовима, као што су Бирмингем и Шефилд. На те састанке је долазило и доста чујућих објавитеља који су желели да науче знаковни језик. Многи од њих су допринели томе да се проповедање на знаковном прошири и на друге делове Енглеске.

Дивна животна сапутница

 Године 1974, упознао сам прелепу сестру Стелу Баркер, која је била специјални пионир у једној скупштини близу Бетела. Заволели смо се и 1976. се венчали. После тога смо заједно били специјални пионири у скупштини у Хакнију, у северном делу Лондона. Тамо ми се Стела придружила на знаковном. Када размислим о нашим почецима, могу рећи да је то што смо били заједно пионири био одличан темељ за наш брак.

 Убрзо после тога, Стела и ја смо постали бетелски сарадници. Имали смо пуне руке посла! Уз све то, био сам заменик покрајинског надгледника, инструктор на семинарима за наименовану браћу, а касније сам учествовао у организовању превођења на знаковни језик на регионалним конгресима. Понекад смо били баш уморни, али уживали смо у свему томе (Матеј 11:28-30).

 Године 1979. родио нам се Сајмон, а 1982. и Марк. Били смо срећни, али то је подразумевало нове одговорности. Како смо успели да избалансирамо све то? Стела и ја смо решили да кад год треба да путујем због неких теократских задужења, обавезно поведем и њих са собом и да успут нађемо времена за разоноду. Хтели смо да наша деца виде да служење Јехови доноси много радости. Захваљујући томе, не само што су научили знаковни језик већ су и постали пионири. А онда, око 40 година након што је наше теле почело с „бетелском службом“, то су урадили и Сајмон и Марк. Били смо пресрећни због њих!

Помагање глувима

 Све до 1990-их у Великој Британији нико од глуве браће није служио као старешина, мада су неки били слуге помоћници. Због тога су старешине које нису знале знаковни језик морале да процене да ли је неко од те браће „способан да поучава“ и служи као старешина (1. Тимотеју 3:2). Један од глувих слугу помоћника, брат Бернард Остин, припадао је скупштини на енглеском језику. Сви су га много поштовали јер се свим срцем бринуо о браћи. Много сам се обрадовао када сам сазнао да је наименован за старешину! Заправо, он је био први глуви старешина у Великој Британији.

 Још један значајан догађај наступио је 1996. Тада је подружница одобрила оснивање прве скупштине на знаковном језику у Великој Британији. Налазила се у Илингу, у западном делу Лондона. После тога је уследио даљњи напредак.

Састанци и већи скупови све разумљивији за глуве

 Током 1980-их и 1990-их, сарађивао сам од куће са Службеним одељењем у Бетелу. Одговарао сам на питања у вези са скупштинама и службом на знаковном језику. Понекад су браћа писала подружници и питала како би могла да помогну глувима да разумеју говоре на скупштинским и покрајинским састанцима, као и на конгресима. У то време није било организовано да се програм преводи на знаковни језик. Нису постојале ни публикације за глуве. Зато сам често морао да подстичем браћу – како чујућу, тако и глуву – да буду стрпљиви и чекају да Јехова нешто предузме.

 Стрпљење се исплатило! Убрзо је подружница организовала превођење програма на знаковни језик на скупштинским и покрајинским састанцима. Глуви су смештени у прве редове да би боље видели не само преводиоца већ и говорника. Тако су глува браћа и сестре осетили да их Јехова воли и да су цењени чланови његове духовне породице.

 Први једнодневни покрајински састанак на знаковном језику одржан је 1. априла 1995, у Конгресној дворани у Дадлију, у унутрашњости Енглеске. Помагао сам брату Дејвиду Мерију, некадашњем покрајинском надгледнику, у организовању тог скупа. Неки глуви Сведоци су превалили на стотине километара да би присуствовали програму. Неки су дошли чак из Шкотске на северу, а други из Корнвола на југозападу. Још увек се сећам узбуђења које је владало када се више од хиљаду њих окупило на том значајном састанку.

 Браћа из подружнице су 2001. године замолила брата Мерија и мене да за наредну годину организујемо регионални конгрес на британском знаковном језику. Било је ту пуно посла. Али Јехова је благословио труд бројних добровољаца и све је прошло у најбољем реду. Био је то незабораван конгрес. Од тада сам дужи низ година надгледао припрему конгреса и већих скупова на знаковном језику, све док се Јехова није побринуо да млађа браћа преузму ту одговорност.

Видео-материјал за глуве

 Били смо пресрећни када је 1998. Јеховина организација објавила прву од многих публикација на британском знаковном језику – брошуру Шта Бог захтева од нас? на видео-касети. Помоћу ње смо проучавали Библију с многима.

 Песме су се на британском знаковном језику први пут „певале“ на конгресу 2002. Глува браћа и сестре су могли да „певају“ пратећи онога ко им је показивао знакове и тако ухвате ритам песама. Дирнуло ме је што се један глуви старешина расплакао од радости јер је први пут „певао“ на овај начин.

 Регионални конгрес 2002. остао је упамћен по још нечему. Скупштина на знаковном језику у Лондону била је позвана да сними драму. Али нисмо били сигурни како да то урадимо. Нисмо имали никаквог искуства. Јехова нам је и овог пута притекао у помоћ. Помогао нам је да нађемо браћу која су се разумела у снимање и монтажу. Резултати су били изванредни! Осим тога, радећи на том пројекту стекли смо драгоцено искуство. То ми је много значило јер ми је од 2003. до 2008. било поверено да надгледам снимање драма у Бетелу за наредне конгресе на британском знаковном језику.

 Стели и мени је било изузетно драго што смо имали прилику да радимо у Бетелу с нашим синовима. Али посао је био баш тежак. Након неколико недеља проба и снимања, глумци и остали чланови екипе били су физички и ментално исцрпљени. Ипак, то је било вредно сваког труда. Срце нам је било пуно што смо успели да оживимо библијске догађаје за нашу глуву браћу и сестре. Многи од њих су били дирнути до суза када су погледали драму.

 Јехова је наставио да нам даје обиље духовних дарова. Тако је 2015. почела да излази Стражарска кула – издање за проучавање у видео-формату. Затим је 2019. у истом формату објављено Јеванђеље по Матеју. Сада на знаковном језику имамо комплетан грчки део Светог писма, а увелико се ради и на хебрејском делу. Глува браћа и сестре су неизмерно захвални Јехови за све те дарове!

 Ми Јеховини сведоци смо духовна породица у којој влада непристрасна љубав какву има наш небески Отац Јехова (Дела апостолска 10:34, 35). Моја породица и ја се дивимо томе колико се у нашој организацији улаже времена, енергије и средстава у помагање свим људима, укључујући и глуве и слепе. a

 Сав тај труд је и те како уродио плодом јер сада у Великој Британији постоји неколико скупштина на знаковном језику. Осећам велику радост и задовољство што сам могао да посматрам напредак на том пољу још од његових „скромних почетака“ (Захарија 4:10). Наравно, сва заслуга припада Јехови. Он води своју организацију. Он даје својим слугама оно што им је потребно да би објављивали добру вест свим људима. Поврх свега, он чини да семе истине о Краљевству расте у срцу добрих људи.