Родио сам се 1941. у Вирату у Финској. У мојој породици су сви глуви, и родитељи и моји млађи брат и сестра, а такође и многи рођаци, па смо увек комуницирали на знаковном језику.

 Школа ми је од куће била удаљена око 240 километара. Тамо сам живео у интернату. У школи је знаковни језик био строго забрањен. Генерално у то време је у целој Финској образовни систем за глуве форсирао децу да изговарају речи и читају са усана. Ако би нас наставник ухватио да разговарамо на знаковном језику, толико би нас јако ударио по прстима лењиром или штапом за показивање да би нам прсти данима били отечени.

 Пошто смо имали фарму, одлучили смо да после средње школе одем на пољопривредни факултет. Кад сам се вратио кући, на столу сам видео Стражарску кулу и Пробудите се! Тата ми је рекао да су из тих часописа он и мама сазнали предивне ствари из Библије. Још ми је рекао да их посећује један брачни пар који чује и са њима проучава Библију. Комуницирали су са њима помоћу папира и оловке пошто они нису знали знаковни језик.

 Тата ми је рекао да ће под Божјим Краљевством земља бити претворена у рај и да ће мртви ускрснути. Али пошто су нам одувек говорили да људи иду на небо када умру, мислио сам да тата није добро разумео Сведоке, будући да нису разговарали са њим на знаковном језику.

 Када су поново дошли, рекао сам им шта ме је збунило и они су ми рекли: „Твој тата нас је добро разумео.“ Показали су ми шта је Исус рекао о ускрсењу у Јовану 5:28, 29. Објаснили су ми да ће Бог уклонити све зло са земље, да ће сви људи бити савршено здрави и заувек живети у миру (Псалам 37:10, 11; Данило 2:44; Откривење 21:1-4).

 Хтео сам да сазнам више из Библије, па сам почео да је проучавам са једним Сведоком по имену Антеро. Он није био глув и није знао знаковни језик, тако да смо проучавали тако што смо обојица писали на папир. Ја бих написао одговор на питање из књиге, он би то прочитао, а затим ми написао неко додатно питање или објашњење. На тај начин је стрпљиво проучавао са мном два сата сваке седмице.

 Године 1960. присуствовао сам једном конгресу Јеховиних сведока на ком се програм преводио на знаковни језик. У петак поподне је изнето обавештење да ће се сутрадан одржати крштење. Зато сам у суботу ујутру понео купаћи и пешкир и тог дана сам се крстио. a Убрзо затим крстили су се моји родитељи и млађи брат и сестра.

 Оно што сам сазнао хтео сам да пренесем другим глувима на начин на који они то најбоље могу разумети – на знаковном језику. У почетку сам ревно проповедао у свом родном граду.

 Убрзо сам се преселио у један велики индустријски град по имену Тампере. Тамо сам тражио глуве тако што сам ишао од врата до врата и распитивао се да ли у близини има неких глувих. Тако сам и започињао библијске курсеве и за само неколико година је у том граду било више од десет глувих објавитеља.

 Године 1965. упознао сам једну дивну сестру по имену Мајре. Венчали смо се следеће године. Мајре је била веома марљива и брзо је научила знаковни језик. Пет деценија, колико смо заједно служили Јехови, била ми је веран животни сапутник.

 Две године након венчања добили смо сина Марка, који чује. Он одмалена говори и фински и фински знаковни. Крстио се кад је имао 13 година.

 С временом је наша група на знаковном језику у Тампереу била све већа. Зато смо се 1974. преселили у град Турку, где није било глувих Сведока. Поново смо тражили глуве од куће до куће. Док смо били у том граду, 12 особа са којима сам проучавао се крстило.

 Марко је 1987. позван у Бетел. Наша група на знаковном језику у Туркуу се фино учврстила, тако да смо почели да правимо планове да се поново преселимо.

 Отприлике у то време, у источној Европи су се створили услови за слободније проповедање. Зато сам у јануару 1992. са још једним глувим братом отпутовао у Талин у Естонији.

 Ступили смо у контакт с једном нашом сестром чији је брат био глув. Њега истина није нешто занимала, али нас је повезао са другим глувима у Естонији. Последње вечери нашег боравка тамо одвео нас је у савез глувих Естоније. Стигли смо пре свих и на столу изложили часописе и књиге на естонском и руском. Дали смо око 100 књига, 200 часописа и узели око 70 адреса. Те вечери је био положен темељ за проповедање глувима у Естонији.

 Убрзо након тога, Мајре и ја смо почели да на редовној основи путујемо у Естонију и тамо проповедамо. Одлучили смо да мање радимо да бисмо могли да постанемо стални пионири. Онда смо се 1995. преселили ближе Хелсинкију јер нам је одатле било лакше да трајектом идемо у Талин. Служба у Естонији је премашила сва наша очекивања!

 Имали смо стварно много библијских курсева и 16 особа с којима смо проучавали се крстило. Међу њима су биле и две рођене сестре које су и слепе и глуве. Водио сам курс са њима на тактилном знаковном језику, што значи да би оне држале моје руке док сам показивао знакове.

 Није било лако проучавати са глувима. У то време нисмо имали публикације на знаковном језику. Зато сам много користио слике из наших публикација које би биле занимљиве глувима и од њих сам направио албум.

 Финска подружница ме је замолила да отпутујем у Летонију и Литванију и видим како би се могло помоћи глувима у тим земљама. Више пута смо одлазили у те земље и помагали тамошњим Сведоцима да пронађу глуве и проповедају им. Скоро свака земља има свој знаковни језик. Зато сам научио знаковни језик који се користи у Естонији, Летонији и Литванији. Мало сам научио и руски знаковни јер њега користе глуви из Русије који живе у балтичким земљама.

 Путовали смо осам година у Естонију и друге балтичке земље. Нажалост, морали смо да прекинемо с тим кад смо сазнали да Мајре има Паркинсонову болест.

 У финској подружници је 1997. основан тим за превођење на знаковни језик. Пошто смо близу живели, Мајре и ја смо помагали у превођењу публикација на знаковни језик, што с времена на време и даље радим. Тада смо сарађивали са нашим сином Марком. Он и његова жена Кирси су касније путовали по другим земљама и обучавали преводилачке тимове за знаковни језик.

 Осим тога, подружница организује курсеве знаковног језика за браћу и сестре који чују. Захваљујући томе су се многи придружили групама и скупштинама на знаковном језику да би помагали у служби и на састанцима и обављали различита задужења у скупштини.

 Мајре и ја смо 2004. учествовали у оснивању прве скупштине на финском знаковном језику у Хелсинкију. За три године, постала је јака и вредна скупштина са много пионира.

 Поново смо почели да правимо планове да се преселимо негде где је већа потреба за објавитељима. Тако смо се 2008. преселили у близину Тампереа и вратили се у групу на знаковном језику из које смо отишли пре 34 године. За годину дана је та група постала друга скупштина на знаковном језику у Финској.

 Нажалост, здравље моје драге супруге се стално погоршавало. Бринуо сам о њој све док није умрла 2016. Много ми недостаје и једва чекам да је видим у новом свету, када више нико неће бити болестан (Исаија 33:24; Откривење 21:4).

 Док то време не дође, и даље жарко желим да преносим добру вест другим глувима, што сам свим срцем и радио протеклих 60 година!