Рођена сам 1934. у Пескари, граду на истоку Италије на обали Јадранског мора. Имам три старије сестре. Отац нам је дао имена по абецедном реду, тако да је моја најстарија сестра добила име на „а“, а ја на „д“.

 Мог оца су одувек занимале духовне ствари. У јулу 1943. упознао је човека по имену Либерато Ричи који је проучавао с Јеховиним сведоцима. Он му је причао о Библији и дао му једну Стражарску кулу. Отац је убрзо након тога почео ревно да прича другима о ономе што је учио. Мајка је такође прихватила истину. Иако није била писмена, и она је разговарала с другима о ономе што је учила и чак је цитирала библијске стихове које је научила напамет.

 У нашем дому је увек било веома живо. Ту су се одржавали састанци и, иако смо имали само две спаваће собе, код нас су често ноћили путујући надгледници и пионири.

 Моје две најстарије сестре није занимала Библија и с временом су се удале и отишле од куће. Али моја сестра Чесира и ја смо волеле да слушамо док отац чита Библију. Уживале смо и у охрабрујућим говорима браће која су посећивала нашу малу групу.

 Често сам ишла у службу са оцем и другим објавитељима. Али толико сам била стидљива да сам тек након неколико месеци скупила храброст да и ја нешто кажем. Моја љубав према Јехови је с временом расла и крстила сам се у јулу 1950. Један брат је одржао говор за крштење у нашем дому, а онда смо отишли до мора где сам се крстила. Следеће године, на наше подручје је стигао један брачни пар специјалних пионира и често сам сарађивала с њима у служби. Што сам више проповедала, све ми је било лакше и стварно сам заволела службу.

 Наш први покрајински надгледник је био Пјеро Гати. a Он ме је подстакао да упишем пионирску службу и да се преселим на подручје где постоји већа потреба за објавитељима Краљевства. Никада раније нисам размишљала о томе јер је у нашем крају обичај да женска деца оду од куће тек кад се удају. Тако сам у марту 1952. почела с пионирском службом, али сам и даље живела с родитељима. Тада нисам могла ни да замислим колико ће та одлука променити мој живот.

 Била је још једна млада сестра, по имену Ана, која је такође хтела да почне с пионирском службом. Зато је дошла да живи код нас да бисмо заједно проповедале. Нас две смо 1954. постале специјални пионири и послате смо у Перуђу, град удаљен око 250 километара, у ком није било Сведока.

 То је заиста била права авантура! Имала сам само 20 година и до тада сам из свог места одлазила једино на конгресе, и то увек с родитељима. Сада сам имала осећај да идем на други крај света! Мом оцу није баш било свеједно што ћемо нас две живети тамо саме, тако да је дошао да нам помогне да пронађемо смештај. Изнајмиле смо једну собу која је служила и као Дворана Краљевства. Међутим, неко време смо само нас две биле на састанцима. Али служба проповедања у Перуђи и околним селима била је јако лепа и ускоро су неки почели да проучавају Библију. Око годину дана касније, у Перуђу се доселио један брат и од тада је он водио састанке. До 1957, када смо отишле из Перуђе, ту је већ постојала једна мала скупштина.

 Касније смо се преселиле у Терни, градић у централној Италији. Радовале смо се што ћемо тамо проповедати јер смо знале да у том месту има доста људи који се занимају за Библију. Али није све баш ишло тако глатко. Иако је фашистички режим званично окончан 1943, неки представници власти су и даље покушавали да спрече Јеховине сведоке да проповедају и захтевали су да поседујемо дозволу да бисмо могли да идемо од врата до врата.

 У то време је било уобичајено да полиција прати Јеховине сведоке. Понекад смо успели да им побегнемо тако што смо се стопили са масом. Али то није увек било могуће, тако да сам два пута била ухапшена. Први пут је било кад сам била у служби с покрајинским надгледником. Полиција нас је ухапсила и одвела у станицу. Тамо су нас новчано казнили јер нисмо имали дозволу за проповедање. Међутим, ми смо одбили да платимо казну зато што нисмо прекршили никакав закон. Срце ми је толико јако лупало да сам мислила да ће ми искочити из груди. Била сам тако захвална Јехови што нисам била сама. Сетила сам се речи из Исаије 41:13: „Не бој се. Ја ћу ти помоћи“, и то ми је дало снагу. Пустили су нас, и кад је случај стигао до суда, судија га је одбацио. После шест месеци сам опет ухапшена. Тад сам била сама, али све се добро завршило и пустили су ме.

 У посебно лепом сећању ми је остао конгрес одржан 1954. у Напуљу, у јужној Италији. Пријавила сам се да учествујем у чишћењу конгресног објекта и радила сам близу бине. тада сам запазила једног младог згодног брата по имену Антонио Капарели, који је служио као пионир у Либији. Његова породица се преселила тамо крајем 1930-их.

 Антонио је био врло енергичан и храбар. Мотором је одлазио дубоко у пустињу у Либији да би тамо проповедао Италијанима. Нас двоје смо се повремено дописивали. А онда се почетком 1959. вратио у Италију. Неколико месеци је служио у Бетелу у Риму, а затим је послат као специјални пионир у Витербо, град у централној Италији. Пошто смо били ближи једно другом, могли смо да се боље упознамо. Венчали смо се 29. септембра 1959. и наставили да заједно служимо у Витербу.

 Требало је да пронађемо место где ћемо живети и одржавати састанке. На крају смо изнајмили једну просторију у сутерену која је више личила на неку продавницу са малим купатилом позади. Ставили смо у један ћошак кревет и испред њега завесу, и то нам је била спаваћа соба. Остатак просторије смо неким данима користили као дневну собу, а другим данима као Дворану Краљевства. Није то било најбоље решење и ја ту никад не бих живела сама, али све ми је било лакше јер смо Антонио и ја били заједно.

 Антонио је 1961. наименован за покрајинског надгледника. Међутим, најпре је морао да похађа школу за скупштинске слуге, то јест надгледнике. То је значило да ћу месец дана морати да будем сама. Искрено да кажем, сажаљевала сам себе, нарочито увече кад сам била сама у нашој малој соби. Па ипак, било ми је драго што Антонио може више да служи Јехови. Такође сам гледала да испуним време, тако да ми је брже прошло.

 У то време смо доста путовали. Наша покрајина је обухватала подручје од Венета на северу Италије до Сицилије на југу. У почетку нисмо имали ауто, па смо користили јавни превоз. Једном приликом смо аутобусом путовали до забаченог подручја на Сицилији и то врло лошим путем. На станици су нас дочекала браћа у радном оделу која су са собом повела магарца да носи наш пртљаг. Антонио је на себи имао одело и кравату, а ја сам носила свечану хаљину за састанак. Могу само да замислим како смо смешно изгледали мештанима док смо тако обучени ходали с том браћом поред магарца који је носио наше кофере и писаћу машину.

 Браћа су била веома великодушна и све су делили са нама, иако нису имали много. Понекад смо били смештени у кући без купатила или текуће воде. Једном смо одсели у соби која није била коришћена више година. Ја сам те ноћи тако немирно спавала да је на крају Антонио морао да ме пробуди. Кад смо погледали испод чаршава, видели смо ужасан призор – душек је био пун буба! Пошто је то било усред ноћи, могли смо само да што више њих стресемо са душека и да некако прегурамо до јутра.

 Па ипак, ништа од тога ми није толико тешко падало као моја стидљивост. Кад бисмо први пут посетили неку скупштину, није ми било лако да склапам нова пријатељства. Али много сам се трудила јер сам стварно желела да помажем сестрама и да их храбрим. Уз Јеховину помоћ, до краја седмице сам успела да се опустим и да се зближим с другима. Велика је част што смо могли да сарађујемо с том великодушном браћом и сестрама и да видимо колико воле Јехову и колико су му верни.

 Након што смо неколико година служили у покрајинској и обласној служби b, 1977. смо позвани у Бетел у Риму да помогнемо око организовања међународног конгреса „Победоносна вера“ који је био одржан 1978. године. После само неколико месеци рекли су нам да останемо у Бетелу, а Антонио је убрзо наименован да служи у Одбору подружнице.

 Бетел је за мене био нешто ново и због моје стидљивости није ми баш било лако да се одмах навикнем. Али уз Јеховину помоћ и помоћ других у Бетелу, врло брзо сам почела да се осећам као код куће.

 У годинама које су уследиле суочили смо се с једном тешком ситуацијом. Антонио је 1984. имао операцију на срцу, а око десет година касније појавили су се и други здравствени проблеми. Онда смо 1999. сазнали да има малигни тумор. Одувек је био пун енергије, али ову ужасну болест није успео да победи. Била сам потпуно сломљена док сам гледала како полако губи снагу. Често сам се молила Јехови да ме ојача и да ми помогне да будем подршка свом драгом мужу. Такође, кад ми је било нарочито тешко, читала сам псалме и то ми је уливало мир. Антонио је преминуо 18. марта 1999. Били смо у браку скоро 40 година.

 Невероватно је како човек може бити усамљен, иако је окружен људима. Руку на срце браћа и сестре из Бетела, као и они које смо упознали док смо путовали, стварно ми пружају много љубави и теше ме. Али то не може да попуни празнину коју осећам. Не могу речима описати колико ми је тешко кад се увече вратим у празну бетелску собу. Молитва и проучавање ми пуно помажу, а и време чини своје. Сада се чак радо присећам свега онога што смо Антонио и ја доживели. Уверена сам да је он у Јеховином сећању и да ћу га поново видети кад ускрсне.

 У Бетелу сам обављала различите послове, а тренутно радим у кројачници. Драго ми је што могу да радим нешто за своју велику бетелску породицу. Такође се трудим да што више времена посветим служби проповедања. Наравно, не могу да урадим исто колико сам могла у прошлости, али заиста уживам док проповедам. То је нешто што сам заволела још као девојчица. Зато подстичем младе да буду пионири јер знам колико ће им то обогатити живот.

 Када се осврнем на скоро 70 година пуновремене службе, видим да је Јехова увек био уз мене и помагао ми. И даље сам стидљива и зато знам да ништа од тога не бих могла да постигнем својом снагом. Много сам путовала, пуно тога видела и доживела и упознала многе занимљиве људе. Без икакве сумње могу да кажем да сам изабрала најбољи животни пут.