Рекли смо свештенику да бисмо могли повредити возача, али он нам је одговорио: „Убијте га! Узмите моју одору и после обришите крв са својих руку.“ Иако сам био поносан на то што припадам Грчкој православној цркви, те речи мржње су ме навеле да касније иступим из ње. Кад из овог угла размишљам о том догађају, мислим да ми је баш он помогао да упознам истину о Јехови.

 У лучком граду Триполију у ком сам одрастао било је много људи различитог порекла и вероисповести који су говорили разним језицима. Свака породица је била поносна на своје порекло, а ни моја није била изузетак. Моја старија браћа и ја придружили смо се групи Борци за веру a која се противила Јеховиним сведоцима. Нисмо познавали ниједног Сведока, али свештеник нам је рекао да су они банда која се противи Грчкој православној цркви и да се њихов вођа зове Јехова. Он нам је увек изнова говорио да нападнемо Јеховине сведоке кад год их видимо.

 Нисам знао да су тројица моје браће упознала неке Јеховине сведоке. Али нису били насилни према њима, већ су почели да проучавају Библију с њима да би им доказали да нису у праву. Једне вечери сам дошао кући и затекао гомилу Сведока у нашој дневној соби како разговарају са члановима моје породице и неким комшијама о Библији. Био сам љут! Како су моја браћа могла да изневере нашу православну веру? Хтео сам да изађем напоље, а онда ми је један од тих Сведока, који је био угледни зубар у нашем крају, рекао да седнем и саслушам. Наш породични пријатељ је баш тада читао Псалам 83:18, и то из моје Библије. Тада сам схватио да нас је свештеник лагао. Јехова није вођа банде већ једини прави Бог.

 Након тога сам пожелео да више сазнам о Јехови. Придружио сам се својој браћи која су проучавала Библију с братом Мишелом Абудом. Једног дана је један пријатељ који је био на курсу поставио питање које ме је одувек занимало – ко је створио Бога? Брат Абуд је то објаснио једноставним примером. Показао је на мачку која се излежавала на каучу и рекао да мачке не разумеју све што људи говоре и о чему размишљају. Слично томе, ни ми људи не можемо разумети многе ствари о Богу. То поређење ми је помогло да схватим да неке ствари о Јехови једноставно не могу да разумем. Убрзо након тога сам предао свој живот Јехови и крстио се. Било је то 1946, када сам имао 15 година.

 Године 1948. почео сам да радим за свог брата Хану који је држао фотографску радњу. Његова радња је била поред фарбаре коју је држао брат Наџиб Салем b. Наџиб је ревно проповедао до самог краја свог живота, а умро је када је имао 100 година. Када сам ишао с њим у службу по селима, видео сам колико је храбар, и то чак и кад су му се други противили. Такође, изгледало ми је као да може да започне разговор о Библији с било ким, без обзира на то којој религији припада. Његов пример је дубоко утицао на мене.

 Једног дана је у нашу радњу дошла сестра Мери Шаја која је пореклом из Либана, а тада је живела у Сједињеним Државама. Иако је као мајка имала пуно обавеза, била је реван пионир. Разговор с њом био је прекретница у мом животу. Више од два сата је причала доживљаје из службе. Пре него што је отишла, погледала ме је и питала: „Милто, зашто ти ниси пионир? Ниси у браку и немаш тако пуно обавеза.“ Покушао сам да се оправдам и рекао сам да ипак морам да зарадим за живот. Она ме је питала: „Колико дуго већ разговарамо од јутрос?“ „Око два сата“, одговорио сам јој. На то је рекла: „Нисам приметила да си баш много радио за то време. Ако сваког дана отприлике исто толико времена проведеш у служби, можеш бити пионир. Пробај барем годину дана, па одлучи да ли ћеш наставити.“

 Мушкарци у мојој култури нису тако спремни да прихвате савет од жена. Али мени је њен предлог звучао разумно и тако сам два месеца касније, у јануару 1952, започео с пионирском службом. Неких 18 месеци касније, позван сам у 22. разред школе Галад.

 По завршетку школовања, послат сам на Блиски исток. Неких годину дана касније, оженио сам се са Дорис Вуд, мисионарком веселе нарави из Енглеске, која је такође служила на Блиском истоку.

 Убрзо након венчања, Дорис и ја смо послати у Алепо, у Сирији. Пошто су наше активности у тој земљи биле забрањене, већину нових библијских курсева смо започели тако што би нас неко упутио на заинтересоване особе.

 Једног дана смо дошли да посетимо једну жену која је волела да с нама разговара о Библији. Била је јако уплашена и рекла нам је: „Будите опрезни! Полицајци су до малопре били овде и распитивали су се где живите.“ Схватили смо да нас тајна полиција прати и да зна код кога све одлазимо да бисмо проучавали Библију. Назвали смо браћу која су надгледала наше активности на Блиском истоку и они су нас саветовали да што пре напустимо земљу. Било нам је жао што остављамо те људе с којима смо проучавали, али разумели смо да нас Јехова на тај начин штити.

 Од 1955. служили смо у Багдаду. Иако смо тамо могли да проповедамо свим људима, били смо опрезни. Првенствено смо проповедали онима који су се изјашњавали као хришћани.

 Трудили смо се и да започнемо пријатељски разговор са муслиманима на пијаци или на улици. Дорис би обично рекла нешто што би привукло пажњу људима. На пример, понекад би рекла: „Мој отац је имао обичај да каже да ћемо сви положити рачун свом Створитељу“ (Римљанима 14:12). Затим би додала: „Те речи су ми много пута помогле у животу. Шта ви мислите о томе?“

 У Багдаду смо служили скоро три године и помагали смо браћи да науче да опрезно проповедају. У мисионарском дому смо одржавали састанке на арапском језику. Стварно је било лепо видети како се људи асирског порекла, који су се углавном изјашњавали као хришћани, интересују за истину. Када су на нашим састанцима видели љубав и јединство које влада међу нама, схватили су да смо прави Исусови ученици (Јован 13:35).

 Један од оних који је одмах прихватио поруку мира коју смо проповедали био је Никола Азиз, фин и понизан породични човек јерменско-асирског порекла. Он и његова супруга Хелен су брзо прихватили библијско учење да су Јехова и његов син Исус две различите особе (1. Коринћанима 8:5, 6). Никада нећу заборавити дан када су се Никола и још 20 њих крстили у Еуфрату.

 Неко време након државног удара, који је водио до смрти ирачког краља Фејсела II 14. јула 1958, депортовани смо у Иран. Тамо смо опрезно проповедали странцима у наредних шест месеци.

 Кратко пре него што смо отишли из Техерана, главног града Ирана, приведен сам у полицијску станицу, где су ме испитивали. Схватио сам да нас је полиција све време држала на оку. Након испитивања сам се чуо са Дорис и рекао сам јој да нас полиција посматра. Сложили смо се да није безбедно да се вратим кући, нити да се видимо док не напустимо земљу.

 Дорис је отишла на неко безбедније место и остала тамо све док није дошло време да се нађемо на аеродрому. Али како ће стићи на аеродром, а да је нико не примети? Молила се Јехови у вези с тим.

 Одједном је почело да пљушти као из кабла. Зато су се сви склонили са улица, па и полицајци. Тако је Дорис слободно могла да се креће. Она каже: „Тај пљусак сигурно није био случајан!“

 Када смо отишли из Ирана, наставили смо да проповедамо људима разних националности и вероисповести на једном другом подручју. До 1961. смо били у покрајинској служби и посећивали смо браћу и сестре широм Блиског истока.

 Док смо служили на Блиском истоку, видели смо како Јехова путем свог духа уједињује људе. Још увек се сећам живих дискусија које сам водио са двојицом Палестинаца, Едијем и Николом, са којима сам проучавао Библију. Волели су да долазе на састанке, али убрзо су престали да проучавају због снажних политичких уверења. Молио сам Јехову да отвори њихово срце да прихвате истину. Када су разумели да ће Јехова решити проблеме свих људи, а не само Палестинаца, наставили су да проучавају (Исаија 2:4). Успели су да победе национални понос и крстили су се. Никола је касније служио као покрајински надгледник.

 Док смо путовали из земље у земљу, Дорис и ја смо се дивили браћи јер су верно служили Јехови упркос тешким околностима. Пошто смо знали кроз шта све пролазе, желео сам да им свака моја посета буде извор утехе (Римљанима 1:11, 12). Зато сам се трудио да се никад не поставим као да сам бољи од њих (1. Коринћанима 9:22). Много сам уживао у томе да храбрим ту драгу браћу.

 Дивно је било посматрати како они с којима смо проучавали предају свој живот Јехови и верно му служе. Неки од њих су се због грађанских немира преселили у иностранство са својим породицама. Њихова помоћ је много значила објавитељима са арапског подручја у Аустралији, Канади, Европи и Сједињеним Државама. У последњих неколико година, нека њихова деца су одлучила да се врате на Блиски исток да би служила на подручју где је потребно више храбрих објавитеља. Дорис и ја смо тако срећни што смо окружени том браћом и сестрама који су нам попут деце и унучади.

 Целог живота видимо да Јехова брине о нама и води нас. Много сам му захвалан што ми је помогао да се ослободим предрасуда и националног поноса које сам имао као младић. Од храбре браће која нису имала предрасуде научио сам како да библијску истину преносим људима различитог порекла. Док смо Дорис и ја путовали по разним земљама, често смо се суочавали с потешкоћама и били смо у великој неизвесности, али баш то нам је помогло да научимо да се у свему ослањамо на Јехову, а не на себе (Псалам 16:8).

 Кад се осврнем на деценије служења Јехови, схватам да је мој небески Отац много тога учинио за мене. У потпуности се слажем са оним што моја драга супруга често каже: „Ништа нас не сме спречити да будемо потпуно одани Јехови, чак ни претња смрћу!“ Захвални смо Јехови што смо толико година могли да ширимо поруку мира на Блиском истоку (Псалам 46:8, 9). Не бојимо се тога шта ће донети сутрашњи дан јер знамо да ће Јехова и даље водити и чувати оне који се ослањају на њега (Исаија 26:3).