Рат је пустошио земљу скоро три године и људи су много пропатили. Ни мој отац није био изузетак. Одувек је искрено веровао у Бога, али тада је постао огорчен на католичке свештенике који су се мешали у рат. Зато је одлучио да мене и мог брата не крсти у Католичкој цркви.

 Два Јеховина сведока су 1950. покуцала на наша врата. Мој отац их је пажљиво слушао и прихватио је библијски курс. Тада сам имао само 14 година и није ме занимало ништа осим фудбала. Тата ми је давао неке библијске публикације да их читам, али ја нисам хтео. Кад сам се једног дана вратио кући након утакмице, питао сам маму: „Јесу ли ти људи што причају о Библији опет ту?“ Рекла је: „Да, ту су у трпезарији с татом.“ Одмах сам се окренуо и истрчао на улицу.

 Сва срећа, мог оца није обесхрабрило то што мене није занимала Библија. Он је толико заволео све што је учио из ње да је и сам постао Јеховин сведок 1953. То ме је заинтригирало, па сам почео да му постављам многа питања. Чак сам тражио да ми да Библију. Он је онда замолио једног младог Сведока, по имену Максимо Мурсија, да проучава са мном. Након две године, када сам имао 19, и ја сам постао Јеховин сведок. Крстио сам се у реци Харама, која протиче поред Мадрида.

 Током 1950-их нисмо могли слободно да проповедамо и да се састајемо. У то време је Шпанијом владао диктатор Франсиско Франко, који није желео да постоји ниједна друга религија у земљи, осим католичке. Зато је полиција прогањала Јеховине сведоке. Састајали смо се по кућама и били врло опрезни како нико од комшија не би посумњао да одржавамо састанке и пријавио нас полицији. Такође смо опрезно проповедали од куће до куће. Покуцали бисмо на двоја или троја врата, а онда бисмо брзо отишли у неки други крај града. Многи људи су нас слушали, али било је и оних којима се није свидело оно што смо проповедали.

 Једном приликом ми је врата отворио католички свештеник. Када сам му рекао зашто смо дошли, питао нас је: „Ко вам је дозволио да то радите? Знате ли да могу да вас пријавим полицији?“ Објаснио сам му да смо спремни на то и додао: „Исуса Христа су његови непријатељи ухапсили. Зар није логично да ће се нешто слично дешавати и његовим следбеницима?“ Тај одговор му се није нимало свидео и одмах је ушао унутра да зове полицију. Наравно, ми смо брже-боље изашли из зграде.

 И поред таквих негативних реакција, нас неколико стотина објавитеља у Шпанији је наилазило на много оних које је занимала библијска истина. У фебруару 1956, с непуних 20 година, наименован сам да служим као специјални пионир a. Тада је већина пионира била млада и без искуства, али су нам мисионари који су дошли у земљу пружили обуку и охрабрење, што нам је било преко потребно. Ја сам с још једним младим пиониром послат да служим у граду Аликанте, где до тада нико није проповедао. Али за неколико месеци започели смо много библијских курсева и поделили на стотине библијских публикација.

 Наравно, наше проповедање није прошло незапажено. Након само неколико месеци смо ухапшени и одузете су нам Библије. У затвору смо провели 33 дана, а након тога смо пребачени у Мадрид, где смо ослобођени. Тај кратак период док сам био затворен, био је само наговештај онога што ме тек чека.

 Када сам имао 21 годину, добио сам позив за војску. Требало је да се појавим у касарни у граду Надору, на северу Марока, који је у то време био под шпанском влашћу. Тамо сам једном поручнику с поштовањем објаснио да не желим да идем у војску и да обучем униформу. Зато ме је полиција одвела у затвор Рострогордо у Мелиљи, где сам чекао да будем изведен пред војни суд.

 Пре суђења, командант у Мароку је био чврсто решен да ме по сваку цену наведе да променим своје мишљење. Зато су ме најпре вређали, затим 20 минута бичевали, а онда шутирали све док нисам пао готово без свести. Капетан није био задовољан тиме. Пришао ми је и војничком чизмом стао на главу. Газио ме је док нисам почео да крварим. Након тога су ме одвели код њега у канцеларију где је викао на мене: „Још нисам завршио с тобом! Овако ће ти бити сваки дан, чак и горе!“ Наредио је чуварима да ме одведу у ћелију у подруму. Та ћелија је била влажна и мрачна, а ни моја будућност није изгледала ништа светлије.

 Још увек се сећам како ми је било док сам лежао на поду ћелије сав обливен крвљу. Био сам покривен само танким ћебетом, а кроз ћелију би повремено протрчао неки пацов. Једино што сам могао било је да се молим Јехови за снагу и истрајност. У тој мрачној, хладној ћелији непрестано сам се молио. b

 Следећи дан је била иста прича. Овог пута ме је тукао десетар, све док капетан није рекао да је доста. Док ме је тукао, питао сам се колико ћу још моћи да издржим. Те друге ноћи у ћелији преклињао сам Јехову да ми помогне.

 Трећег дана су ме поново одвели у капетанову канцеларију. Био сам престрављен. Док сам улазио, молио сам се Јехови. А онда сам тамо угледао Дон c Естебана, судију војног суда. Дошао је како би покренуо судски процес против мене.

 Када је Дон Естебан видео завоје на мојој глави, питао ме је шта се десило. Плашио сам се да ће ме после још више тући ако му кажем истину, али ипак сам му све испричао. Када је чуо све детаље, рекао је: „Не могу да спречим да будеш изведен пред суд, али нико те више неће ударити. Буди сигуран у то!“

 Он је одржао своје обећање и заиста ме нико није ни пипнуо докле год сам био тамо. Никада нисам сазнао зашто је судија баш тог дана дошао да разговара са мном. Али уверен сам да је Јехова услишио моје молитве на потпуно неочекиван начин. Притекао ми је у помоћ у најмрачнијем тренутку мог живота и није дозволио да трпим више него што могу поднети (1. Коринћанима 10:13). Захваљујући томе, пред војни суд сам изашао потпуно сигуран у Јеховину подршку.

 Осуђен сам на 19 година затвора, а касније ми је казна продужена још три године због „непослушности“. У Мароку сам био затворен 15 месеци, а онда сам пребачен у затвор у граду Окања, недалеко од Мадрида, где је требало да одслужим остатак своје казне. Тај премештај је био благослов од Јехове. Затвор у Окањи је био рај у поређењу са Рострогордом. У ћелији сам имао кревет, душек и неку постељину. После неког времена, дали су ми да будем књиговођа у том затвору. Али и поред свега тога, био сам јако усамљен. Најтеже ми је падало то што нисам могао да будем са браћом и сестрама.

 Родитељи су ме посећивали и храбрили ме, али требало ми је више од тога. Рекли су ми да су још нека браћа одбила да служе војску. Зато сам се молио Јехови да барем једног од те браће пошаљу у мој затвор. Јехова је поново одговорио на моје усрдне молитве, и то онако како нисам ни очекивао. Ускоро су три изванредна брата – Алберто Контихоч, Франсиско Дијаз и Антонио Санчез – дошли у затвор у Окањи. Након што сам четири године био сам, коначно сам био у друштву браће. Нас четворица смо заједно проучавали и проповедали другим затвореницима.

 Пуштен сам на условну слободу 1964. године. Моја двадесетдвогодишња казна је смањена на само шест и по година. Истог дана кад сам пуштен, отишао сам на састанак, иако сам оно мало новца који сам уштедео морао да дам за такси до Мадрида како бих на време стигао. Било је дивно поново бити са браћом и сестрама. Али није ми само недостајало дружење са њима. Једва сам чекао да се вратим пионирској служби. Иако нам је полиција ту и тамо правила проблеме, многи људи су прихватали добру вест и било је пуно посла.

 Негде у то време сам упознао младу и ревну специјалну пионирку по имену Мерседес. Била је понизна и проповедала је кад год би јој се указала прилика за то. Оно што ме је посебно привукло код ње биле су њена благост и великодушност. Заволели смо се и годину дана касније смо се венчали. Постала је мој верни сапутник и брак са њом ми је много обогатио живот.

 Неколико месеци након венчања, започели смо с путујућом службом. Сваке седмице смо посећивали неку скупштину и били с браћом на састанцима и у служби проповедања. Скупштине су широм Шпаније ницале као печурке после кише и браћи је била потребна помоћ и охрабрење. Једно време сам путовао до Барселоне како бих сарађивао са канцеларијом која је надгледала активности Јеховиних сведока и која је у то време радила у тајности.

 У Шпанији је 1967. дошло до велике промене. Те године је власт издала закон којим је свим грађанима загарантована верска слобода. Јеховини сведоци су коначно признати као религија 1970. Од тада смо могли да се слободно састајемо, да градимо Дворане Краљевства и да званично отворимо своју подружницу.

 Мерседес и ја смо 1971. позвани да служимо у новој подружници у Барселони. Али годину дана касније, Мерседес је затруднела. Зато смо морали да прекинемо с бетелском службом и да се посветимо одгајању наше прелепе ћерке Абигаил.

 Кад је Абигаил била у тинејџерским годинама, браћа из подружнице су нас питала да ли бисмо могли да се вратимо у путујућу службу. Молили смо се у вези с тим и разговарали са зрелом браћом. Један старешина ми је рекао: „Хесус, ако је браћи потребна твоја помоћ, треба то да прихватиш.“ Тако је започео још један прелеп период у нашем животу. У почетку смо због обавеза око ћерке посећивали скупштине недалеко од наше куће. Али када је она одрасла и осамосталила се, могли смо да учинимо више и да се вратимо у специјалну пуновремену службу.

 Мерседес и ја смо 23 године провели у путујућој служби. Веома сам уживао у томе јер сам имао пуно прилика да млађима причам о свему што сам доживео и да их храбрим. Такође сам био инструктор у школи за старешине и оне који пуновремено проповедају. Тад бисмо понекад били смештени у Бетелу у Мадриду. Занимљиво је што на само три километра од Бетела протиче река Харама, у којој сам се крстио давне 1955. Тада нисам могао ни да замислим да ћу се деценијама касније вратити на то исто подручје како бих младој браћи и сестрама помагао да у већој мери служе Јехови.

 Од 2013. поново служимо као специјални пионири. Морам признати да нам није било лако да се после путујуће службе навикнемо на пионирску службу, али показало се да је то било добро за нас. Недавно сам се суочио са неким здравственим проблемима и имао сам компликовану операцију срца. У тим тренуцима сам се, као и раније, усрдно молио Јехови за помоћ и он ме ни тада није изневерио. А током свих ових 56 година колико смо у браку, моја драга супруга Мерседес ми је пружала велику подршку и била ми је одличан сарадник у свим мојим задужењима.

 Често се присећам времена када сам служио као инструктор. Још увек се живо сећам израза лица ученика жељних поуке. Подсећају ме на мене када сам био млад и када сам с пуно елана почео да служим Јехови. Истина, прошао сам кроз неке тешке периоде, али доживео сам и много тога лепог. Чак сам и из најтежих кушњи научио нешто веома важно. Пре свега, да никада не треба да се ослањам на своју снагу. Видео сам како ме Јехова јача и прискаче ми у помоћ чак и у најмрачнијим тренуцима живота (Филипљанима 4:13).