После Другог светског рата, већи део Европе је био у рушевинама. Јеховини сведоци и други људи ослобођени су из концентрационих логора, али живот им није био нимало лак. Као ни многи други, ни Јеховине слуге нису имале довољно хране, одеће, одговарајући смештај и друге неопходне ствари. Сестра Карин Хартунг каже: „Пошто је све било разрушено и људи нису имали где да живе, сви су примали рођаке на смештај или издавали собе.“ Сестра Гертруда Пецингер, која је у концентрационим логорима провела седам и по година, једно време је живела у шупи и спавала на столици. a

 Како се Јеховина организација побринула за потребе браће која су живела у ратом разореним подручјима? И шта можемо научити од оних који су живели у том тешком послератном периоду?

 Јеховина организација је брзо прискочила у помоћ Сведоцима у Европи. Натан Нор и Милтон Хеншел дошли су из главног седишта како би проценили шта је браћи потребно. Током новембра и децембра 1945, посетили су Енглеску, Швајцарску, Француску, Белгију, Холандију, Данску, Шведску, Финску и Норвешку. Брат Нор је известио: „Из прве руке смо видели како је рат опустошио Европу.“

 Брат Нор тада није добио дозволу да уђе у Немачку. Међутим, брат Ерих Фрост, који је тада надгледао активности подружнице у Немачкој, успео је да изађе из земље како би се нашао с њим. b „Брат Нор нам је дао практичне савете и рекао да ћемо добити помоћ у виду хране и одеће“, рекао је брат Ерих. „Ускоро су стигли велики пакети с брашном, машћу, житарицама и другим намирницама. Браћа и сестре из других земаља су нам такође послали много одеће, између осталог одела, ципеле и доњи веш.“ Сведоци у Немачкој су били много захвални за ову помоћ. Штавише, у извештају стоји: „Та помоћ није стигла само једанпут, већ је непрекидно стизала пуне две и по године!“ c

 С временом је живот постао лакши. Али браћа нису изгубила из вида да је најважније да служе Јехови. Шта им је помогло у томе?

 Задржали су добре духовне навике (Ефешанима 5:15, 16). Током рата, браћи није било лако да набаве библијску литературу и да редовно учествују у духовним активностима. Међутим, после рата, састанци и служба су се вратили у нормалу. Јирген Рундел, који живи у Аустрији, присећа се: „Преко Информатора d и наших путујућих надгледника били смо подстакнути да имамо добре духовне навике.“ Још је рекао: „Били смо усмерени на Јехову и Исуса, као и на проучавање и службу. Није било ничега што би нас ометало, као што је рецимо телевизија.“

 Сестра Улрике Кролоп је рекла: „Сећам се колико радости ми је доносило дубоко проучавање Библије. Муж ми је био добар пример у томе. Кад год би стигла нова Стражарска кула, он би све оставио по страни и прионуо на проучавање.“ Карин, коју смо раније цитирали, присећа се: „Током рата смо видели колико материјалне ствари могу брзо нестати. Иако смо имали мало духовне хране, ипак смо имали довољно да задржимо јаку веру. Јехова је бринуо о својим верним слугама.“

 Одмах су кренули са службом (Матеј 28:19, 20). За време рата, Јеховине слуге нису могле слободно да проповедају и поучавају људе истини. Брат по имену Фридхелм каже да су „након рата сви одмах кренули у службу“. Улрике се присећа: „Први Сведок који је пренео добру вест о Краљевству породици мог мужа био је у униформи из концентрационог логора. Јасно је да је одмах почео с проповедањем!“ Јирген каже: „После рата су сви били јако ревни. Многа млада браћа и сестре су започели с пуновременом службом.“

 „У градовима који су били бомбардовани, услови живота су били очајни“, каже Улрике. Многи људи су и даље живели међу рушевинама. Како су их онда браћа проналазила? Улрике је рекла: „Гледали смо где гори лампа или одакле се пуши дим.“

 Храбрили су једни друге (1. Солуњанима 5:11). Током рата, с многим Јеховиним сведоцима се поступало окрутно. Међутим, након рата, они се нису стално враћали на то шта су преживели, већ су храбрили једни друге. Били су веома радосни што су остали верни Јехови упркос многим испитима вере (Јаковљева 1:2, 3). Јоханес, који сада живи у Сједињеним Државама, рекао је: „Наш покрајински надгледник, који је био у концентрационом логору, често нам је причао како је Јехова помагао тој браћи и сестрама. То нам је јачало веру.“

 После рата, браћа су се присећала тога „како им је Јехова помагао у логору и како је одговарао на њихове молитве и захваљујући томе су остали блиски с њим“, каже Јоханес. Као што је раније речено, та браћа су имала добре духовне навике, као што су редовно читање Библије, присуствовање састанцима и учествовање у служби проповедања. Они који су ослобођени из логора „још увек су били мршави и слаби“, каже Елизабет, која је била на конгресу у Нирнбергу 1946. „Али били су пуни жара док су причали о томе како им је Јехова помагао у кушњама“ (Римљанима 12:11).

 Остали су међусобно блиски (Римљанима 1:11, 12). Током рата, браћа нису могла да проводе време заједно због окрутног прогонства. Карин је рекла: „Посећивали су једни друге, али јако ретко да не би угрозили безбедност браће.“ Наравно, након рата се све то променило. „Браћа и сестре су све радили заједно“, каже Фридхелм. „А састанци и служба су им били најважнији.“

 После рата, „мало браће је имало кола“, присећа се Дитрих, старешина из Немачке. „Зато смо на састанке ишли пешке. Али ишли смо у групама. Зближило нас је то што смо увек били заједно. Били смо попут породице.“

 Данас се многе Јеховине слуге суочавају с природним катастрофама, болешћу, ратом, прогонством и економском кризом (2. Тимотеју 3:1). Али не треба да будемо превише забринути. Зашто? Пример наше верне браће и сестара који су живели под нацистичким режимом у Немачкој уверава нас да ће Бог бринути о нама током ових тешких последњих дана. Треба да имамо став попут апостола Павла који је рекао „Пуни храбрости можемо рећи: ’Јехова је мој помоћник, нећу се бојати. Шта ми може човек?‘“ (Јеврејима 13:6).