У многим земљама, трошкови живота су све већи и људима је све теже да саставе крај са крајем. Такви проблеми не заобилазе ни Јеховине сведоке. Али они нису претерано забринути зато што се уздају у Јеховино обећање да никада неће напустити своје слуге (Јеврејима 13:5). Јехова се увек изнова држао свог обећања. То могу да потврде и наша браћа на Филипинима, где и дан-данас многи живе у сиромаштву. Међутим, током 70-их и 80-их година прошлог века било је још теже, јер је ту земљу погодила озбиљна економска криза.

 „Понекад сам плакала јер нисмо имали довољно хране“, каже сестра по имену Вики a. „Било је дана кад нисмо имали ништа осим пиринча, соли и воде.“ Брат по имену Флоренсио није могао да нађе посао. Он се присећа: „Имао сам само три кошуље и три пара панталона, и њих сам наизменично носио на све састанке и конгресе.“ Како им је Јехова помагао у том периоду? Шта им је помогло да остану духовно јаки и како нам њихов пример може помоћи у данашњим несигурним временима?

 Сведоци на Филипинима су били уверени да ће се Јехова бринути за њихове потребе у том тешком периоду (Јеврејима 13:6). Он је то и чинио, често на неочекиване начине. На пример, сестра по имену Сесил се присећа: „Након што смо скували последњу шољу пиринча за доручак за нас четворо, није нам остало ништа од хране. Зато смо се молили Јехови да нам да оно што нам је потребно за тај дан. Док смо још доручковали, један брат је дошао до нас и донео нам пет килограма пиринча. Толико смо били захвални и срећни да смо заплакали. Јехова је на овај и многе друге начине показао да је уз нас и да брине о нама.“

 Осим тога, Божје слуге су примењивале практичне савете из Библије (Пословице 2:6, 7). На пример, Арселита која се тада тек крстила и није била у браку, тешко је састављала крај са крајем. Зато је излила срце Јехови, а затим размишљала о речима из Пословица 10:4, где пише: „Лење руке осиромашују човека, а вредне га обогаћују.“ Те речи су је подстакле да засади башту. „Јехова је стварно наградио мој труд“, каже она. „Имала сам довољно и за храну, а и да покријем трошкове превоза.“

 Браћа нису имала новца да купе земљиште и граде Дворане Краљевства, али то их није спречило да буду послушни библијској заповести да се састају и међусобно храбре (Јеврејима 10:24, 25). Само су се прилагодили околностима. На пример, сестра по имену Дебора каже: „Нас шесторо се састајало у једној колибици, коју смо направиле моја сарадница у пионирској служби и ја. Од лишћа мангрове палме смо направиле кров, од лишћа кокосове палме зидове, а од стабала палми клупе за седење.“

 У већини случајева браћа су се састајала у приватним домовима. „Наша мала кућа је била направљена од траве и бамбуса“, присећа се сестра по имену Вирџинија. „Морали смо да померамо намештај сваке суботе да бисмо направили места за састанак који се одржавао недељом.“ У једној другој кући кров је прокишњавао. Брат по имену Ноел каже: „Када је падала киша, стављали смо кофе тамо где је прокишњавало. Али толико нам је значило што смо са нашом браћом и сестрама да нисмо ни примећивали проблеме.“

 Браћа нису имала много у материјалном погледу, али то није умањило њихову ревност за службу. Линдина која живи на острву Негрос каже: „Наша породица је била велика и само је отац радио, тако да нисмо увек имали довољно новца за превоз. Због тога смо често пешке ишли на подручје. Али било нам је забавно јер нас је увек било много у групи. Осим тога, знали смо да је Јехова задовољан оним што радимо.“

 Један од највећих проблема је било како стићи до удаљених планинских подручја, где је требало проповедати. У неким крајевима није било јавног превоза или није добро функционисао. Естер са острва Лузон прича: „У нашој групи за проповедање било је од шест до дванаест особа и кретали смо врло рано ујутру, јер је требало да препешачимо више километара. Цели дан бисмо провели у служби. Носили смо куване оброке, а паузу за ручак правили у хладовини дрвећа. Неки нису имали шта да понесу, али су ипак дошли. Ми смо им рекли: ’Не брините, има довољно за све.‘“

 Јехова је богато наградио самопожртвованост браће и сестара. На пример, 1970. је на Филипинима било 54 789 објавитеља. До 1989. тај број се скоро удвостручио, тако да их је било 102 487. Највећи број објавитеља 2023. био је 253 876.

 Упркос економским проблемима, Сведоци су били срећни и заокупљени службом Јехови. „Сиромаштво није умањило нашу љубав према Јехови“, рекао је брат по имену Антонио. Сестра Фе Абад каже: „Кад су мене и мог мужа задесили финансијски проблеми, држали смо се Јехове и трудили се да живимо једноставно. То нам је донело много радости, а и наша деца су научила да се ослањају на Јехову.“

 „Сиромаштво није препрека за служење Јехови“, каже Лусила која живи на острву Самар. Она још додаје: „Можемо бити и срећни и позитивни када нам је Бог на првом месту у животу. Мени је посебну радост причињавало то што сам могла да посматрам неке с којима сам проучавала Библију како се све више зближавају с Јеховом и касније ми се чак придружују у пионирској служби.“

 Знамо да све нас у будућности чекају још тежа времена. Зато је добро да размислимо о ономе што је рекао један старешина по имену Рудолф: „Током економске кризе 70-их и 80-их, осетио сам Јеховину руку у свом животу. Иако нисам имао много новца, нисам осећао да ми нешто недостаје. Јехова се стварно добро бринуо о мени. Нимало не сумњам да је ово најбољи начин живота, а једва чекам време када ћемо у рају имати ’прави живот‘“ (1. Тимотеју 6:19).