Међународни истраживачи Библије, како су се некада звали Јеховини сведоци, почели су да организовано проповедају у Мексику 1917. У наредним деценијама је на стотине људи почело да служи Јехови. Међутим, током Другог светског рата, власти у Мексику су направиле проблем око проповедања и одржавања наших састанака.

 Наиме, у то време је донет закон по ком су све верске активности морале да се одржавају у зградама које су у власништву државе. То је био проблем јер смо конгресе одржавали у изнајмљеним салама, састанке најчешће у приватним кућама Јеховиних сведока, а проповедали смо на улицама и од врата до врата.

 Да бисмо се подложили закону, 1943. смо се регистровали као непрофитна културна организација која се залагала за образовање грађана. Том регистрацијом били смо препознати као културна, а не као верска организација. Захваљујући томе, више нисмо били у обавези да користимо државне зграде.

 Много тога што ми радимо заиста јесу културне и образовне делатности. Зато смо у потпуности испунили законске услове за грађанске и културне организације (Римљанима 13:1). Наравно, циљ нам је и даље био да поучавамо људе о Библији (Исаија 48:17, 18). Убрзо смо видели да је Јехова благословио ово наше прилагођавање. То је утрло пут изванредном порасту, о чему могу да посведоче многи Сведоци који су служили Јехови у том периоду.

 Проповедање добре вести о Божјем Краљевству је увек било наша главна активност у Мексику. Међутим, попут апостола Павла, прилагођавали смо се околностима (1. Коринћанима 9:20-23). На пример, када је Павле разговарао са Атињанима на Ареопагу, он није директно цитирао из Писма (Дела апостолска 17:22-31). Слично томе, у службу проповедања нисмо носили Библију, нити смо је спомињали одмах на почетку разговора.

 „Рекли бисмо да смо представници културне организације која се бави образовањем“, каже Исабел. „Често смо започињали разговор на основу неког чланка из Пробудите се! који се није директно бавио неком библијском темом.“ А ако би станара занимале духовне ствари, пренели бисмо му библијску истину. „Пошто нисмо носили Библију са собом“, каже Аурора, „морали смо да многе стихове знамо напамет.“ Људи су такође добро реаговали када бисмо им стихове показали у њиховој Библији.

 Били смо спремни да одговоримо свакоме кога је занимало да ли је наша организација законски регистрована (Филипљанима 1:7). У томе нам је много значио документ који су нам власти обезбедиле. a „Увек смо са собом носили идентификациону картицу коју је потписао секретар спољних послова“, каже Марија. „Када би нас полиција зауставила и питала шта радимо“, каже Самуел, „ми бисмо им показали нашу картицу.“

 Идентификациона картица нам је помагала кад смо се суочавали с противљењем. Примера ради, Хесус, који је служио у држави Халиско, каже: „Године 1974. једна руља са свештеником на челу одвела је мене и један брачни пар Јеховиних сведока пред градске власти да би нас зауставила у проповедању. Када смо тамо показали идентификационе картице, сви су се смирили. Након што смо добили правну помоћ, наставили смо да посећујемо заинтересоване у том крају. Данас у том граду има неколико скупштина.“

 Као грађанско удружење које се залагало за образовање, нудили смо људима бесплатне часове описмењавања. b „То је дошло у право време“, каже Аријел. „Многи нису ишли у школу, а имали су велику жељу да читају Библију. Ми смо их научили да читају и пишу, а убрзо након тога многи од њих би почели да проучавају Библију с нама.“

 „Чим су научили сва слова“, сећа се Рут, „ништа их није могло зауставити. То што су се описменили дало им је дубоки осећај задовољства. А онда су, на нашу радост, и духовно напредовали.“

 Јеховини сведоци су били регистровани као културна организација од 1943. до 1993. За то време се уз нашу помоћ описменило више од 127 000 људи, а њих преко 37 000 се побољшало у читању и писању. Добили смо и похвалу од власти због залагања на том пољу (Римљанима 13:3). На пример, 2010. смо добили посебно признање за наше вишедеценијско описмењавање грађана, при чему смо хиљадама њих помогли да побољшају квалитет живота, како у савезној држави Мексико, тако и у целој земљи.

 Због тога што смо били регистровани као културна организација, места где смо се састајали звала су се центри за културу и личила су на учионице. Ту смо одржавали и састанке и часове описмењавања.

 „Често смо се састајали у домовима браће“, каже Анхел, „и многа од њих су била сиромашна. Увек сам им се дивио јер су били спремни да се жртвују и живе само у једном делу куће да би други део оставили за састанке.“

 Такве жртве су заиста биле потребне. Анхел је испричао како су изгледали састанци: „Понекад нас је било толико пуно да су многи стајали напољу. Кад би неко од њих хтео да коментарише, промолио би главу кроз прозор да би га чули они унутра. Али стварно смо уживали.“

 Да не бисмо имали проблема, нисмо певали нити се молили наглас на нашим састанцима. Едмундо се присећа: „Током јавног предавања, које смо тада звали едукативно предавање, говорници би истакли неке практичне савете из Библије који су помагали присутнима да се културно уздижу и побољшају квалитет живота.“ С временом смо престали да користимо чак и називе библијских књига. Како смо онда цитирали стихове? Мануел даје пример: „Уместо да кажемо Откривење 21. поглавље, 3. и 4. стих, рекли бисмо нешто попут овог: ’66. књига, 21, 3 и 4.‘“ Други Сведок по имену Моисес каже: „То је значило да смо морали да запамтимо редне бројеве библијских књига да бисмо могли да пронађемо цитате.“

 У суштини, наша организација у Мексику је функционисала исто као свугде другде у свету. То што смо били законски ограничени није могло спречити Јеховин благослов. Када смо регистровани као удружење грађана 1943, у Мексику је било 1 565 објавитеља. Као религија смо признати 1993. Те године просек броја објавитеља достигао је 366 177. Али тај број је наставио да расте, па се до 2021. просечан број објавитеља у Мексику попео на невероватних 864 633. Шта учимо из овог осврта на историју Јеховиних сведока у Мексику?

 Прилагоди се новонасталој ситуацији. То је браћи у Мексику омогућило да њихове активности буду законски признате пола века. „Понекад сам се питао зашто код нас није све исто као у другим земљама“, каже Марио. „Али никад нисам чуо да је неко доводио у питање смернице организације. Увек смо веровали да Јехова и нас води. Зато смо били тако послушни.“

 Усредсреди се на службу Јехови. „Били смо толико заокупљени стварањем ученика да се нисмо оптерећивали другим стварима“, каже Гвадалупе. „Били смо срећни што служимо Јехови. За нас је то било најважније.“

 Остани близак са суверницима. „Оно што нисмо могли да радимо на нашим састанцима, као што је на пример да певамо песме, радили бисмо код куће“, каже Анита. „Држали смо се заједно и често смо се дружили. На дружењима су нам духовне ствари биле у првом плану.“

 Флорентино о том периоду каже: „Кад се осврнем на те године, схватам да је све то послужило некој сврси и научило нас нечему. Било ми је јасно да смо имали Јеховину подршку и поред свег противљења.“