НИКО не изгледа тако беспомоћно као тек рођена беба. Када смо дошли на свет у потпуности смо зависили од својих родитеља. Док смо учили да ходамо, непознати људи су нам личили на дивове. Плашили смо их се ако нам родитељи нису били близу. Али чим бисмо маму или тату ухватили за руку, страх би нестао.

Наш раст и развој у детињству зависио је од тога колико су нам љубави и пажње пружили наши родитељи. Сазнање да нас они воле уливало нам је осећање сигурности. Када су нам говорили да смо добри или да смо нешто добро урадили, стицали смо самопоуздање и развијали се као личност.

Кад смо били мало старији, осећање сигурности уливали су нам и наши вршњаци. Добро смо се осећали у њиховом друштву и школска средина нам није изгледала толико страшно.

Ово је, наравно, слика идеалног детињства. Међутим, неки млади тешко склапају пријатељства, а велики број деце је ускраћен за љубав и подршку својих родитеља. „Кад год видим слике срећних и радосних породица помислим како бих волела да сам и ја имала такву породицу док сам била мала“, искрено каже Мелиса. * Можда се и ви тако осећате.

Можда током детињства нисте стекли довољно самопоуздања. Можда вам родитељи нису пружили довољно љубави и пажње. Можда су се ваши родитељи стално свађали и на крају разишли, због чега сте неоправдано кривили себе. Или што је још горе, можда вас је неко од родитеља вербално или физички злостављао.

Како дете може реаговати у таквим околностима? Неки се у тинејџерским годинама окрећу дрогама или утеху траже у алкохолу. Други се у потрази за осећајем припадности придружују уличним бандама. Неки пак у недостатку самопоуздања олако улазе у љубавне везе мислећи да ће тако наћи љубав и наклоност. Али такве везе углавном кратко трају, а раскид често доводи до још веће несигурности.

Чак и она деца која у рањивим тинејџерским годинама не упадну у овакве замке можда ипак не успеју да стекну довољно самопоуздања и боре се са осећањем мање вредности. „Била сам убеђена да ништа не вредим јер ми је мајка увек то говорила“, каже Ана. „Не сећам се да ме је икада похвалила нити да ми је показала да ме воли.“

Тешко детињство није једини разлог што се неко бори са осећањем несигурности и мање  вредности. Можда су таква осећања последица развода, изазова које доноси старост или чак незадовољства личним изгледом. Шта год да је њихов узрок, она нам краду радост и кваре добре односе са другима. Како можемо савладати таква осећања?

Сви ми треба да знамо да постоји неко ко може да нам помогне и ко то заиста жели. То је сам Бог.

Он нам је преко свог пророка Исаије рекао: „Не осврћи се плашљиво, јер сам ја твој Бог. Ја ћу те ојачати и помоћи ћу ти. Подржаћу те својом праведном десницом“ (Исаија 41:10, 13). Заиста је утешно размишљати о томе да фигуративно речено Бог жели да нас узме за руку. Зато нема потребе да будемо претерано забринути.

У Библији се говори о неким Божјим слугама које су биле веома забринуте али су научиле да прихвате руку коју им Бог пружа. Ана, Самуилова мајка, осећала се мање вредном зато што није имала деце. Често је била извргнута подсмеху управо зато што је била нероткиња. Није могла да једе и често је плакала (1. Самуилова 1:6, 8). Али када се помолила Богу и рекла му шта је све мучи, није се више осећала безвредно (1. Самуилова 1:18).

Псалмиста Давид се исто тако понекад осећао несигурно и незаштићено. Краљ Саул га је годинама прогонио. Давид је неколико пута за длаку избегао смрт, а било је и момената када је мислио да више не може издржати под теретом својих проблема (Псалам 55:3-5; 69:1). Упркос тако тешким ситуацијама, написао је: „У миру ћу лећи и спавати, јер ми ти, Јехова, дајеш да живим у спокоју“ (Псалам 4:8).

И Ана и Давид су сав свој терет бацили на Јехову и он им је дао снаге да се изборе са свим оним што их је мучило (Псалам 55:22). Како и ми данас можемо то учинити?

1. Научимо да се уздамо у Јехову, нашег небеског Оца

Исус нас је подстицао да упознамо његовог Оца, „јединог истинитог Бога“ (Јован 17:3).  Апостол Павле је рекао да Бог „није далеко ни од кога од нас“ (Дела апостолска 17:27). Исусов ученик Јаков је написао: „Приближите се Богу, и он ће се приближити вама“ (Јаковљева 4:8).

Да бисмо савладали осећање несигурности и да се не бисмо претерано бринули веома је важно да прихватимо чињеницу да имамо небеског Оца који нас воли и брине за нас. Наравно, треба нам времена да изградимо такво поверење, али то је вредно сваког труда. „Када сам прихватила Јехову као свог небеског Оца, напокон сам имала некога коме сам могла рећи како се осећам“, каже Каролина. „То ми је много значило.“

„Јехова ми је помогао да се изборим са осећањем несигурности када сам остала без родитеља“, каже Рахела. „У молитви сам говорила Јехови како се осећам и молила сам га да ми помогне у решавању проблема, што је он заиста и учинио.“ *

2. Пронађимо сигурност међу суверницима

Исус је поучио своје ученике да једни друге сматрају браћом и сестрама. „Ви сте сви браћа“, рекао им је (Матеј 23:8). Он је желео да његови ученици воле једни друге и да буду једна такорећи велика духовна породица (Матеј 12:48-50; Јован 13:35).

У скупштинама Јеховиних сведока влада топла и срдачна атмосфера јер се сви искрено труде да буду попут једне велике породице (Јеврејима 10:24, 25). За многе су скупштински састанци попут мелема за њихову рањену душу.

„У скупштини сам имала једну добру пријатељицу, која је разумела моју бол“, каже Ева. „Умела је да ме саслуша, читала ми је неке библијске стихове и молила се са мном. Трудила се да не будем усамљена. Помогла ми је да претресем ствари које су ме мучиле и да се растеретим. Поново сам стала на ноге захваљујући њеној подршци.“ Рахела каже: „У скупштини сам пронашла ’мајку и оца‘. Уз њих сам се заиста осећала вољено и сигурно.“

3. Будимо добри и љубазни према другима

Љубав и доброта су темељ чврстих пријатељстава. Исус је рекао да „више усрећује давање него примање“ (Дела апостолска 20:35). И сами се можемо уверити у то да што више  љубави показујемо према другима, више је и сами примамо. Исус је рекао својим ученицима: „Дајте, и даће вам се“ (Лука 6:38).

Сви се ми осећамо боље када волимо друге и када они воле нас. И сама Библија каже да „љубав никада не престаје“ (1. Коринћанима 13:8). „Знам да неке лоше представе које имам о себи једноставно нису тачне“, искрено каже Марија. „Против таквих мисли се борим тако што помажем другима и онда не мислим толико о себи. Увек се добро осећам када урадим нешто за друге.“

Ова три корака која смо управо споменули нису нека магична формула која доноси брзо и трајно олакшање, али свакако могу бити од помоћи. „Још увек се борим са осећањем несигурности“, искрено каже Каролина. „Али имам више самопоуздања. Знам да Бог брине за мене и имам доста добрих пријатеља у чијем се друштву добро осећам.“ Рахела има слично искуство. Она каже: „С времена на време обузме ме туга. Али имам духовну браћу и сестре од којих могу тражити савет и који ми помажу да позитивније сагледам своју ситуацију. Што је најважније, имам небеског Оца коме се сваког дана могу обратити. То је заиста велика ствар.“

Међутим, постоји и трајно решење. Библија говори о предстојећем новом свету у коме се нико неће борити са осећањем несигурности. У Божјој Речи пише: „Свако ће седети под својом лозом и под својом смоквом и нико их неће плашити, јер то су речи из уста Јехове над војскама“ (Михеј 4:4). Тада се ни због кога нећемо осећати лоше и незаштићено, нити ће ико моћи да нам науди. Нећемо се сећати чак ни дубоко укорењених траума из прошлости (Исаија 65:17, 25). Бог и његов Син, Исус Христ, успоставиће правду, а „плод правде биће спокојство и сигурност довека“ (Исаија 32:17).