Рођена сам у Падингтону, густо насељеном делу Лондона. Живела сам с мајком и три старије сестре. Отац се само повремено појављивао у нашем животу јер се борио са алкохолизмом.

Кад сам била мала, мама ме је поучила да се молим пред спавање. Имала сам малу Библију, само са Псалмима. Певушила сам их уз мелодије које сам сама измишљала. Никад нећу заборавити да сам у једној својој књизи прочитала речи које су ме баш погодиле: „Једног дана нас више неће бити.“ Те ноћи нисам могла да заспим, размишљала сам о будућности. „Ваљда ово није све што можемо имати од живота“, помислила сам. „Зашто постојимо?“ Нисам хтела да умрем.

Почео је да ме занима окултизам. С друштвом из школе сам призивала духове, ишла на гробља и гледала хорор филмове. То нас је плашило али нам је било и узбудљиво.

Постала сам проблематична са само десет година. Почела сам да пушим и убрзо нисам могла без цигарета. Касније сам прешла на марихуану. У једанаестој години сам почела да се опијам. Иако ми се укус алкохола није свиђао, свиђало ми се какав је осећај кад си пијан. Волела сам и да слушам музику и плешем. Кад год сам могла, ишла сам на журке и у ноћне клубове. Увече бих се искрала из куће, а пред зору поново ушуњала. Сутрадан бих била уморна, па сам често изостајала из школе. А када сам ишла у школу, често сам пила алкохол на одморима.

Имала сам веома лоше оцене у завршној години школовања. Моја мајка није знала колико далеко сам отишла. Била је разочарана и бесна кад је сазнала за све. Жестоко смо се посвађале и ја сам побегла од куће. Неко време сам живела код свог дечка, Тонија, који је био растафаријанац. Он се бавио ситним крађама, диловао је дрогу и важио је за веома насилног момка. Ускоро сам затруднела и са само 16 година родила сам сина.

Први контакт с Јеховиним сведоцима сам имала док сам живела у дому за мајке с ванбрачном децом. Тамо сам добила собу од социјалне службе. Две Сведокиње су редовно долазиле код неких младих мајки. Једном сам се прикључила њиховом разговору. Хтела сам да докажем да Јеховини сведоци нису у праву. Па ипак, на сва моја многобројна питања дале су ми јасне одговоре, директно из Библије. Биле су врло благе и љубазне, што ми се баш допало. Зато сам пристала да проучавам Библију с њима.

Ускоро сам сазнала нешто што ми је променило живот — Исусово обећање о ускрсењу. Пошто сам се од малена плашила смрти, то ми је много значило (Јован 5:28, 29). Схватила сам и да је Богу стало до мене (1. Петрова 5:7). Нарочито су ме дирнуле речи забележене у Јеремији 29:11, које гласе: „’Ја знам шта намеравам с вама‘, говори Јехова, ’намеравам да вам дам мир, а не невољу, да вам дам будућност и наду‘.“ Уверила сам се да ће у будућности земља постати рај (Псалам 37:29).

Јеховини сведоци су показали да им је искрено стало до мене. Сећам се првог хришћанског састанка на који сам отишла. Атмосфера је била пријатна и топла — сви су били тако пажљиви! (Јован 13:34, 35). Сасвим другачије су се опходили према мени од људи у мојој цркви. Сведоци су ме тако лепо примили упркос томе каквим сам животом живела. Посвећивали су ми време, бринули су о мени и много су ми помагали. Коначно сам осетила да сам део велике и дивне породице.

Проучавајући Библију, увидела сам да ћу морати да се променим ако желим да будем блиска с Богом. Није ми било лако да престанем с пушењем. Приметила сам да одређена музика у мени буди жељу за марихуаном, па сам решила да је више не слушам. Пошто више нисам хтела да се опијам, престала сам да идем на журке и у ноћне клубове где бих била у искушењу да то радим. Потражила сам нове пријатеље који би позитивно утицали на мене и помогли ми да се мењам (Пословице 13:20).

У међувремену је и Тони почео да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. И он се уверио да је оно што је сазнао истина кад су му Сведоци из Библије одговорили на питања која су га мучила. Потпуно се променио: оставио је старо друштво, престао да се бави криминалом и да пуши марихуану. Да би Јехова у потпуности био задовољан нама, одлучили смо да више не живимо невенчано и да пружимо свом сину здраво и стабилно окружење у ком ће одрасти. Венчали смо се 1982.

Сећам се да сам у часописима Стражарска кула и Пробудите се! * истраживала чланке о људима који су успели да код себе промене оно с чим сам се ја борила. То ме је веома охрабрило и дало ми снагу да не одустанем. Молила сам се Јехови да не дигне руке од мене. Тони и ја смо се крстили у јулу 1982.

Пријатељство с Јеховом ми је спасло живот. Јехова је Тонију и мени помагао да савладамо многе изазове. У тим тешкоћама смо научили да се уздамо у њега и он нас никад није изневерио — увек смо имали оно што нам је било неопходно (Псалам 55:22).

Уживала сам у томе да свом сину и ћерки помажем да упознају Јехову. Сада се радујем што и они усађују љубав према Богу у своју децу.

Више не лежим будна ноћу страхујући за будућност, нити се плашим смрти. Тони и ја имамо испуњен живот. Сваке седмице посећујемо скупштине Јеховиних сведока да бисмо их охрабрили. Заједно с њима говоримо људима да могу добити вечни живот ако верују у Исуса.