СВАКЕ године, преко шест милиона људи одлази у једну забачену кедрову шуму на јапанском полуострву Шима. Одредиште им је чувено светилиште у Исеу, где се већ око две хиљаде година обожава шинтоистичка богиња сунца, Аматерасу Омиками. Кад стигну, верници се прво морају церемонијално очистити тако што перу руке и уста. А онда, док стоје пред ходником светилишта, ритуално се клањају, тапшу и моле овој богињи. * Шинтоизам допушта својим присталицама да исповедају и другу веру, и зато неки будисти и они који се изјашњавају као хришћани не виде ништа погрешно у учествовању у овим ритуалима.

Многе велике религије имају своја светилишта * и богомоље, који су веома посећени. У земљама у којима је доминантна хришћанска религија постоје многе цркве и светилишта посвећена Исусу, Марији и свецима. Нека се налазе на местима где су се одиграли неки библијски догађаји или такозвана чуда у новије време, а постоје и она где се чувају мошти или неки „свети“ предмети. Многи одлазе у такве верске објекте јер мисле да ће им молитве пре бити услишене. За друге је такво место циљ дугог ходочашћа, којим желе показати своју преданост.

Да ли молитве које се упућују у верским објектима имају више шансе да буду услишене? Да ли су Богу угодна ходочашћа? Штавише, да ли хришћани треба да иду на таква места? Одговори на ова питања не само што ће нам рећи како треба да гледамо на обожавање божанстава у светилиштима већ и како Бог жели да му служимо.

Разговор који је Исус водио с једном Самарићанком открива како Бог гледа на вршење обреда у светилиштима. Док је путовао кроз Самарију, Исус је застао да се одмори код једног извора у близини Сихара. Ту је започео разговор с једном женом која је дошла да наточи воде. Док су разговарали, ова Самарићанка је истакла велику разлику између начина на који су Јудејци и Самарићани обожавали Бога. „Наши праочеви су се клањали Богу на овој гори“, рекла је она, „а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати Богу“ (Јован 4:5-9, 20).

 Гора о којој је Самарићанка говорила односила се на Гаризим, који се налазио око 50 километара северно од Јерусалима. Тамо су некад Самарићани имали храм где су обележавали празнике као што је Пасха. Међутим, Исус се није концентрисао на ту спорну разлику међу њима, већ јој је рекао: „Веруј ми, жено, долази час када се Оцу нећете клањати ни на овој гори ни у Јерусалиму“ (Јован 4:21). Какве речи, посебно од једног Јудејца! Зашто више неће бити потребно ићи у јерусалимски храм да би се обожавао Бог?

Исус је наставио: „Долази час, и већ је ту, када ће прави обожаваоци обожавати Оца духом и истином, јер Отац тражи такве да га обожавају“ (Јован 4:23). Вековима су Јудејци сматрали величанствено здање храма у Јерусалиму местом где се обожава њихов Бог, Јехова. Ишли су тамо три пута годишње да би му приносили жртве (Излазак 23:14-17). Али Исус је рекао да ће се то променити и да ће „прави обожаваоци“ обожавати Бога „духом и истином“.

Јудејски храм је био материјална грађевина, која се налазила на конкретној географској локацији. Али дух и истина нису нешто материјално, нити су географски ограничени. Тако је Исус заправо објаснио да прави хришћани неће морати да иду на неко место или у неку грађевину да би одали част Богу, било да је у питању гора Гаризим, храм у Јерусалиму или нешто друго.

У разговору са Самарићанком, Исус је такође поменуо да „долази час“ за ту промену. Када је она наступила? Онда када је Исус својом жртвеном смрћу окончао јудејски начин обожавања Јехове, који се темељио на Мојсијевом закону (Римљанима 10:4). Међутим, Исус је за тај час још рекао: „Већ је ту.“ У ком смислу је већ био ту? У том што је он као Месија већ сакупљао ученике који ће бити послушни његовој следећој изјави: „Бог је Дух, и они који га обожавају морају га обожавати духом и истином“ (Јован 4:24). Али шта значи обожавати Бога духом и истином?

Када је поменуо обожавање духом, Исус није говорио о неком спиритуалном или усхићеном обожавању Бога. Уместо тога, говорио је о служби која је вођена Божјим светим духом, који између осталог утиче на наше разумевање Светог писма (1. Коринћанима 2:9-12). Истина о којој је говорио  Исус односила се на тачно разумевање библијских учења. Дакле, да би наша служба Богу била прихватљива, она се не мора спроводити на неком конкретном месту, већ мора бити у складу с библијским учењима и вођена светим духом.

Како хришћани треба да гледају на ходочашћа и светилишта? Узевши у обзир Исусову заповест да прави обожаваоци треба да обожавају Бога духом и истином, јасно је да било каква служба на неком месту које људи сматрају светим нема посебан значај у Божјим очима. Поред тога, Библија нам каже како Бог гледа на исказивање части идолима и сликама. У њој стоји: „Бежите од идолопоклонства“ и „клоните се идола“ (1. Коринћанима 10:14; 1. Јованова 5:21). Због тога прави хришћани не иду да обожавају Бога на неко место које се сматра светим или у ком има идола.

Међутим, то не значи да Божја Реч забрањује да имамо своје посебно место за молитву, проучавање и дубоко размишљање. Објекат који је уредан и достојанствен прикладно је место за усвајање знања о духовним темама. Такође није погрешно подићи споменик некој преминулој особи. То је једноставно знак љубави према њој и сећања на њу. Међутим, сматрати то светим местом или постављати и обожавати кипове или слике било би потпуно у супротности са Исусовим речима.

Зато не треба да идемо у неко светилиште или богомољу, очекујући да ће Бог одатле пре чути наше молитве. Такође, нећемо ништа посебно учинити за Бога ако идемо на неко ходочашће, нити ћемо добити неки посебан благослов. Библија каже да Јехова Бог, „Господар неба и земље, не пребива у храмовима саграђеним рукама“. Али он због тога није неприступачан. Можемо му се молити са сваког места, а он ће нас чути јер „није далеко ни од кога од нас“ (Дела апостолска 17:24-27).