Да ли сте се икада осећали потпуно беспомоћно у друштву драге особе која је изгубила неког? Понекад нисмо сигурни шта да кажемо или урадимо, па не урадимо ништа. Међутим, постоји много тога што можемо учинити.

Често је све што је потребно бити уз ту особу и рећи: „Тако ми је жао.“ У многим културама довољан је загрљај или стисак руке. Ако особа жели да прича, саосећајно је слушајте. Најбоље би било да учините нешто конкретно за њену породицу. Могли бисте да спремите оброк, причувате децу или помогнете око организовања сахране. Таква дела говоре гласније од много речи.

С временом ће вам бити лакше да разговарате о умрлој особи и да се осврнете на њене лепе особине или нешто што сте заједно доживели. То може орасположити ожалошћене. На пример, Пем која је пре шест година изгубила мужа, Ијана, каже: „Понекад ми пријатељи испричају нешто лепо што је Ијан урадио, за шта ја нисам ни знала, и то ми заиста греје срце.“

 Истраживања су показала да ожалошћене особе у почетку добијају велику подршку, али нажалост њихове потребе касније буду заборављене јер се њихови пријатељи заокупе својим бригама. Зато се потрудите да останете уз свог пријатеља. * Многима који су изгубили неког то значи јер имају с ким да поделе бол који још увек осећају.

Размотримо пример младе жене из Јапана која се зове Каори. Она је доживела тежак ударац кад јој је умрла мајка, а након 15 месеци и старија сестра. Много јој је значила стална подршка пријатеља. Посебно се издвајала Рицуко, која је доста старија од Каори. Она је желела да јој постане блиска пријатељица. „Да будем искрена“, каже Каори, „то ми се није свиђало. Нисам желела да неко заузме место моје мајке, нити сам мислила да то ико може. Међутим, Рицуко је заиста била добра према мени и зближиле смо се. Сваке седмице смо заједно проповедале и ишле на састанке Јеховиних сведока. Позивала ме је на чај, доносила ми оброке и много пута ми написала писмо. Њена позитивност ми је много значила.“

Прошло је дванаест година од како је Каори изгубила мајку. Она данас са својим мужем пуновремено проповеда. „Рицуко и даље брине за мене. Кад сам у граду где она живи, увек је посетим и уживам у њеном окрепљујућем друштву.“

Још једна особа којој су пријатељи пуно помогли јесте Поли, Сведокиња са Кипра. Полин муж, Созос, био је брижан старешина у скупштини Јеховиних сведока. Зато су често позивали у госте децу без родитеља и удовице (Јаковљева 1:27). Нажалост, Созос је оболео од тумора на мозгу и умро у 53. години. „Изгубила сам мужа с којим сам била 33 године у браку“, каже Поли.

Након његове смрти, Поли се са 15-годишњим сином, Данијелом, преселила у Канаду. Тамо су их суверници лепо прихватили. „Пријатељи из наше нове скупштине нису ништа знали о нама и о тешком губитку који смо претрпели“, каже Поли. „Али били су заиста добри према нама и помагали нам на разне начине. То је значило мом сину јер му је у том периоду нарочито недостајао отац. Старешине из те скупштине су обратиле посебну пажњу на Данијела. Један од њих га је увек позивао када се организовало неко дружење.“ Поли и њен син су сада много боље.

Свакако, постоји много начина на које можемо помоћи онима који су изгубили неку драгу особу. Библија такође пружа утеху јер нам открива чему се можемо надати у будућности.