Бог је Адаму рекао: „Оног дана када будеш јео с [тог дрвета], сигурно ћеш умрети“ (Постанак 2:17). То не би имало никаквог смисла да је Адам свакако требало да остари и умре. Он је знао да не би умро да није јео с тог дрвета.

Адаму и Еви плодови са забрањеног дрвета уопште нису били неопходни за живот – у врту је било разног воћа (Постанак 2:9). Да нису јели с тог дрвета, показали би да поштују Бога, који им је подарио живот, и признају да он има право да им каже шта да раде.

Да бисмо схватили зашто су Адам и Ева умрли, треба да размислимо о једном разговору који је променио ток читаве људске историје. Сатана Ђаво је користио једну змију да би разговарао са Евом и слагао је. Библија то описује следећим речима: „Змија је била најопрезнија од свих дивљих животиња пољских које је Јехова Бог начинио. Зато је рекла жени: ’Да ли је Бог заиста рекао да не смете да једете са сваког дрвета у врту?‘“ (Постанак 3:1).

На то је Ева рекла: „’Смемо да једемо плодове с дрвећа у врту. Али за плод с дрвета које је усред врта, Бог је рекао: „Не једите га и не дирајте га да не умрете.“‘ На то змија рече жени: ’Не, сигурно нећете умрети. Јер Бог зна да ће вам се оног дана када га будете јели отворити очи и да ћете постати као Бог, и знаћете шта је добро, а шта зло.‘“ Сатана је заправо рекао да је Јехова слагао прве људе и да им ускраћује нешто добро (Постанак 3:2-5).

Ева је у то поверовала. Почела је да посматра дрво. Изгледало је тако примамљиво. Посегла је за једним плодом, убрала га и загризла. „После је дала и свом мужу, кад је био с њом, па је и он окусио“ (Постанак 3:6).

Мора да је Бога много погодило то што му његова вољена деца тако окрећу леђа! Како је реаговао? Адаму је рекао да ће се вратити у земљу од које је и узет, јер је прах и зато ће се у прах и вратити (Постанак 3:17-19). „Тако је Адам живео укупно деветсто тридесет година, а затим је умро“ (Постанак 5:5). Адам није отишао на небо нити игде другде. Он није ни постојао пре него што га је Јехова створио од земаљског праха. Зато је, када је умро, постао беживотан попут праха од ког је и створен. Престао је да постоји. Како је то само тужно.

Пошто су намерно били непослушни Богу, Адам и Ева су изгубили савршенство и могућност да живе вечно. Доживели су промену у физичком смислу, постали су несавршени и грешни. Али њихов грех није утицао само на њих – пренели су га и на своју децу. У Римљанима 5:12 пише да је „преко једног човека [Адама] у свет ушао грех и преко греха смрт, и тако се смрт проширила на све људе јер су сви сагрешили.“

Библија описује грех и смрт као „копрену која покрива све народе, покривач који је раширен над свим народима“ (Исаија 25:7). Та копрена покрива човечанство као нека отровна магла од које се не може побећи. Заиста можемо рећи да „у Адаму сви умиру“ (1. Коринћанима 15:22). Међутим, јавља се питање које је и апостол Павле поставио: „Ко ће ме избавити од тела које ме води у такву смрт?“ (Римљанима 7:24). Да ли то ико уопште може?