ТЕ РЕЧИ краља Соломона су прави опис човекових стремљења. Живот је кратак а смрт неизбежна и није чудо што су људи одвајкада желели да дуже живе. Много је прича и легенди у којима је главни јунак у потрази за тајном дуговечности.

Узмимо за пример сумерског краља Гилгамеша о коме су испредене многе легенде. Једна од њих, позната под називом Еп о Гилгамешу, говори о томе како Гилгамеш полази на опасно путовање да би дошао до сазнања како победити смрт. Међутим, не успева у томе.

У четвртом веку пре н. е. кинески алхемичари су покушали да направе еликсир живота. Неки од састојака су били жива и арсеник. Сматра се да је неколико кинеских царева умрло баш од тог „еликсира“. У средњем веку, неки европски алхемичари су покушавали да злато учине јестивим јер су сматрали да би могло продужити животни век човека пошто је отпорно на рђу.

Данас, неки биолози и генетичари покушавају да открију зашто људи старе. То што се толико труде у том правцу показује да се човек и даље нада да ће успети да победи старост и смрт. Али шта показују резултати истраживања?

Научници који се баве проучавањем људских ћелија имају више од 300 теорија којима објашњавају зашто старимо и умиремо. Недавних година, молекуларни биолози су успели да успоре старење ћелија експериментишући са генима и протеинима животињских и људских ћелија. Зато су неки имућни људи финансирали даљња истраживања чији је циљ да се открије зашто људи умиру. До каквих сазнања се дошло?

Враћање биолошког сата. Неки биолози сматрају да корен проблема лежи у теломерама, то јест крајевима хромозома. При деоби ћелија, теломере штите генетске информације које се налазе у ћелијама. Али сваки пут када се ћелије деле, теломере се скраћују. На крају, ћелије престају да се деле и почињемо да старимо.

Елизабет Блекберн, добитница Нобелове награде за допринос у науци у 2009. години, и тим  њених сарадника пронашли су ензим који успорава скраћивање теломера, а самим тим и старење ћелије. Међутим, они су дошли до закључка да чак и кад се теломере не би скраћивале, не значи да би људски век био дужи од просечног.

Репрограмирање ћелија је још један начин на који наука покушава да заустави старење. Кад нам ћелије остаре и више не могу да се деле, дешава се да шаљу погрешне сигнале оближњим ћелијама имунолошког система, те тако долази до упала, хроничних болова и болести. Недавно су научници у Француској репрограмирали ћелије које су узели од старијих људи, од којих су неки имали више од сто година. Водитељ тог истраживања, професор Жан Марк Леметр, изјавио је да је њихов истраживачки рад доказао да се ћелије могу подмладити.

Не слажу се сви научници с тим да се људски век може знатно продужити. Истина, чињеница је да се људски век постепено продужавао од 19. века наовамо, али неки од главних разлога за то су што људи више воде рачуна о хигијени, остварен је напредак у превенцији заразних болести и пронађени су антибиотици и вакцине. Неки генетичари сматрају да је човеков животни век мање-више достигао максимум.

Пре око 3 500 година, библијски писац Мојсије је рекао: „Дани наши трају седамдесет година, а код снажнијих осамдесет година. Ипак само невољу и патњу доносе, јер брзо пролазе“ (Псалам 90:10). Упркос свим напорима човека да продужи живот, људи и даље живе онолико колико се живело и у Мојсијево време.

С друге стране, створења попут црвеног морског јежа и шкољке Arctica islandica могу да живе и преко 200 година, а дрвеће попут џиновске секвоје и хиљадама година. Кад размишљамо колико та и друга створења живе и то упоредимо с тим колико ми живимо, зар се не запитамо: „Да ли је ових 70–80 година све што можемо имати од живота?“