Била је то само једна од многих ствари које су Исусови непријатељи замерали њему и његовим ученицима. У Мојсијевом закону су се налазиле многе заповести у вези с обредном чистоћом. На пример, шта учинити у случају када дође до неког излива из тела, губе или контакта с људским или животињским лешом. Такође је садржавао и упутства како да нека особа или ствар поново постане чиста. То се могло постићи приношењем жртава, прањем или шкропљењем (Лев., погл. 11-15; Бр., погл. 19).

Јевреји су ове законе разложили до најситнијих детаља. У једној енциклопедији стоји да се за сваку нечистоћу морало „испитати у каквим је околностима могла настати, како се и у којој мери могла пренети, затим да ли је могуће да се пренесе на оруђа и друге предмете, и на крају, која су средства и обреди потребни за очишћење“.

Исусови непријатељи су га једном упитали: „Зашто твоји ученици не поступају по предању наших старих него једу, а да нису опрали руке према обреду?“ (Мар. 7:5). Ти верски противници нису говорили о хигијени. Наиме, захтевали су да им се из обредних разлога водом поливају руке пре јела. У наведеној енциклопедији стоји: „Такође су дебатовали које посуде користити за поливање, какву воду користити, ко треба да им полива руке и које делове руку треба опрати.“

Исус је јасно показао свој став према таквим измишљеним законима. Тим верским вођама из првог века је рекао: „Добро је Исаија пророковао о вама, лицемери, кад је написао: ’Овај народ ме [Јехову] поштује уснама својим, али срце му је далеко од мене. Узалуд ме обожавају, јер су учења која научавају људске заповести.‘ Остављате Божју заповест, а држите се људског предања“ (Мар. 7:6-8).