„ТИ СИ заиста окрутан отац“, узвикнуо је официр КГБ-а. * „Напустио си своју трудну жену и ћеркицу. Ко ће их хранити и бринути о њима? Прекини с тим твојим активностима и иди кући!“ Одговорио сам му: „Не, ја нисам напустио своју породицу. Ви сте ме ухапсили! Због чега?“ Официр је оштро одговорио: „Боље да си криминалац него Сведок.“

Овај догађај се одиграо 1959. у затвору у руском граду Иркутску. Испричаћу вам зашто смо моја супруга, Марија, и ја били спремни да трпимо „због праведности“ и како смо били благословљени због своје верности (1. Петр. 3:13, 14).

Рођен сам 1933. у Украјини у једном селу по имену Золотники. Године 1937. моји тетка и теча, који су били Сведоци, дошли су нам у посету из Француске и оставили нам књиге Влада и Ослобођење. Када их је мој отац прочитао, вратила му се вера у Бога. Нажалост, 1939. се озбиљно разболео, али пре него што је умро, рекао је мојој мајци: „Ово је истина. Пренеси је нашој деци.“

У априлу 1951, власти су започеле депортацију Сведока из западног дела Совјетског Савеза у Сибир. Ја сам заједно с мајком и млађим братом, Григоријем, протеран из западне Украјине. Након што смо возом путовали више од 6 000 километара, стигли смо у Сибир у град Тулун. Две седмице касније, мој старији брат, Богдан, стигао је у радни логор у близини града Ангарска. Био је осуђен на 25 година тешког рада.

Моја мајка, Григориј и ја проповедали смо у околини Тулуна, али морали смо да будемо сналажљиви. На пример, питали бисмо укућане: „Да ли знате неког ко продаје краву?“ Када бисмо пронашли људе који их продају, споменули бисмо им како су краве занимљиво створене. Након тога бисмо причали о Створитељу. С временом су локалне новине писале како Сведоци иду и распитују се о куповини крава, а у ствари траже нешто друго. И заиста смо тражили нешто друго, наиме људе који су хтели да прихвате библијску истину. Било је право задовољство проучавати Свето Писмо с тим понизним и гостољубивим особама које су живеле на подручјима где се није проповедало.  Данас скупштина у Тулуну има преко 100 објавитеља.

Моја супруга, Марија, упознала је истину у Украјини, још за време Другог светског рата. Када је имала 18 година, запала је за око једном официру КГБ-а који јој није давао мира. Међутим, она га је упорно одбијала. Једног дана, када се вратила кући, затекла га је како лежи на њеном кревету. Брзо је побегла. Он се разбеснео и запретио јој да ће је послати у затвор зато што је Сведок. То се и десило 1952, када је Марија осуђена на десет година затвора. Осећала се као Јосиф, који је био затворен јер је остао веран Богу (Пост. 39:12, 20). Возач који ју је возио од суднице до затвора, рекао јој је: „Не плаши се. Многи који су били у затвору успели су да сачувају своје достојанство.“ Те речи су је ојачале.

Од 1952. до 1956, Марија је била у радном логору у близини руског града Горког (сада Нижњи Новгород). Задатак јој је био да обара стабла, чак и по веома ниским температурама. Здравље јој је било нарушено, али је 1956. пуштена и преселила се у Тулун.

Када ми је један брат рекао да једна сестра треба да стигне у Тулун, отишао сам бициклом до аутобуске станице како бих јој помогао око пртљага. Чим сам угледао Марију, одмах ми се допала. Требало ми је времена да освојим њено срце, али ипак сам успео. Венчали смо се 1957, а годину дана касније, добили смо ћерку, Ирину. Али наша срећа је кратко трајала. Године 1959, ухапшен сам због штампања библијске литературе. Провео сам годину и по дана у самици. Да бих сачувао унутрашњи мир, усрдно сам се молио, певао песме Краљевства и замишљао како ћу једног дана поново проповедати.

Приликом испитивања у затвору, инспектор ми је запретио: „Ускоро ћемо вас згазити као мишеве!“ Одговорио сам му: „Исус је рекао да ће се добра вест о Краљевству сигурно проповедати по целом свету и нико то не може зауставити.“ Он је затим променио тактику и покушао да ме наговори да се одрекнем своје вере, као што сам рекао на почетку приче. Када је видео да ништа не постиже ни претњама ни лепим речима, осуђен сам на седам година тешког рада у логору у близини Саранска. На путу до логора, сазнао сам да ми се родила још једна ћерка, која је добила име Олга. Иако су моја супруга и ћерке биле далеко, тешило ме је то што смо и Марија и ја остали верни Јехови.

Марија ми је долазила у посету једном годишње. Требало јој је 12 дана да би возом стигла из Тулуна до Саранска. Сваке године доносила би ми нов пар чизама. У ђону сам налазио копије Стражарске куле. Једна посета је била посебна јер је Марија повела са собом и наше две ћеркице. Срце ми је било препуно радости када сам их видео!

Године 1966, био сам пуштен из радног логора и нас четворо смо се преселили у Армавир,  у близини Црног мора. Тамо су нам се родила два сина, Јарослав и Павел.

Није прошло много времена и официри КГБ-а су почели да нам упадају у кућу, тражећи библијску литературу. Свуда су је тражили, па чак и у сточној храни. Једном приликом, официри су били знојави од врућине, а одећа им је била прашњава. Марији их је било жао, јер су они само извршавали наређења. Понудила их је компотом, донела им четку да очисте одећу, бокал воде и пешкире. Касније, када је стигао њихов надређени, испричали су му како смо били љубазни према њима. Када су одлазили, он нам се насмејао и махнуо нам. Били смо срећни што смо успели да надвладамо зло добрим (Римљ. 12:21).

Упркос сталним претресима, наставили смо да проповедамо у Армавиру. Такође смо помагали једној мањој групи објавитеља у оближњем граду Курганинску. Посебно ме радује то што данас у Армавиру има шест скупштина, а у Курганинску четири.

Током година, било је периода када смо били духовно слаби. Али захвални смо Јехови јер је користио верну браћу да нас исправе и ојачају (Пс. 130:3). Поред тога, био је прави изазов служити раме уз раме са агентима КГБ-а који су се увукли у скупштине, а да то нисмо ни знали. Претварали су се да су ревни у служби. Неки од њих су чак имали и посебне одговорности у организацији. Али с временом смо увидели ко су заправо били.

Године 1978, када је Марија имала 45 година, поново је остала у другом стању. Пошто је патила од једног хроничног срчаног обољења, доктори су се плашили за њен живот, па су покушали да је убеде да абортира. Она је то одбила. Зато су је неки доктори са шприцем у руци стално пратили кроз болницу, како би јој убризгали инјекцију и тако изазвали превремени порођај. Марија је побегла из болнице да би сачувала још нерођено дете.

КГБ нам је наредио да напустимо град. Преселили смо се у једно село у близини Талина у Естонији, која је тада била део Совјетског Савеза. Упркос лошим прогнозама лекара, Марија је у Талину родила здравог дечака, коме смо дали име Виталиј.

Касније смо се из Естоније преселили на југ Русије у околину Незлобнаје. Док смо проповедали у суседним туристичким местима, морали смо да будемо опрезни. Тамо су људи из свих делова земље долазили због здравствених проблема, а враћали су се кући с надом у вечни живот!

Трудили смо се да у наше синове и ћерке усадимо љубав према Јехови и жељу да му служе. Зато смо у госте често позивали браћу која су позитивно утицала на нашу децу. Мој брат, Григориј, који је од 1970. до 1995. служио као путујући надгледник, био је чест гост у нашој кући. Цела породица је уживала када би он дошао јер је зрачио радошћу и имао је одличан смисао за хумор. Када су нам браћа долазила у госте, често бисмо се играли библијских игара, тако да су наша деца заволела извештаје из Библије.

 Наш син, Јарослав, 1987. се преселио у Ригу у Литванији, где је могао слободније да проповеда. Међутим, када је одбио да служи војску, био је осуђен на годину и по дана затвора. Казну је служио у девет различитих затвора. Моја искуства из затвора су му много помогла да истраје. Касније је почео да служи као пионир. Године 1990, наш син Павел, који је тада имао 19 година, желео је да као пионир служи на острву Сахалин северно од Јапана. У почетку нисмо баш били вољни да иде. На целом острву је било свега 20 објавитеља, а оно је било удаљено око 9 000 километара од нашег места. Али с временом смо се сложили и то је била добра одлука. Тамошњи људи су добро реаговали на поруку о Краљевству. За само неколико година, основано је осам скупштина. Павел је служио на Сахалину до 1995. У то време је с нама живео само наш најмлађи син Виталиј. Још док је био мали, уживао је у читању Библије. Када је напунио 14 година, започео је с пионирском службом. Наредне две године смо заједно служили као пионири. То је било предивно. Када је напунио 19 година, Виталиј је почео да служи као специјални пионир.

Још 1952, официр КГБ-а је рекао Марији: „Или се одрекни своје вере или се суочи са десет година затвора. Када будеш изашла, бићеш стара и усамљена.“ Међутим, ствари су се одвијале потпуно другачије. Осећали смо Јеховину љубав, љубав наше деце и многих којима смо помогли да упознају истину. Марија и ја смо уживали док смо посећивали места где су наша деца служила. Видели смо захвалност у очима оних којима су наша деца помогла да упознају Јехову.

Године 1991, дело Јеховиних сведока било је законски признато. То нам је свима дало елана да проповедамо. Наша скупштина је чак купила аутобус како бисмо сваког викенда путовали у оближње градове и села.

Заиста сам срећан што Јарослав и његова супруга Алјона и Павел и његова супруга Раја служе у Бетелу, док су Виталиј и његова супруга Светлана у покрајинској служби. Наша најстарија ћерка, Ирина, са својом породицом живи у Немачкој. Њен муж, Владимир, као и њихова три сина, служе као старешине. Наша ћерка, Олга, живи у Естонији и редовно се чујемо. Нажалост, моја драга Марија је преминула 2014. Једва чекам да је видим кад буде ускрснула! Ја сада живим у Белгороду и браћа у скупштини су ми велика подршка.

Током свих ових година, научио сам да верност Јехови има своју цену, али унутрашњи мир који нам он заузврат пружа не може се ни са чим мерити. Благослови које смо Марија и ја доживели док смо чврсто бранили своју веру превазишли су сва наша очекивања. Пре пада Совјетског Савеза 1991, у њему је било нешто више од 40 000 објавитеља. Данас у земљама бившег Совјетског Савеза има преко 400 000 објавитеља! Сада имам 83 године и још увек служим као скупштински старешина. Јехова ми даје снагу да истрајем. Заиста ме је богато благословио! (Пс. 13:5, 6).