МНОГИ млади у Бетелу ми се обраћају са „татице“, „тата“, „ујко“. А пошто имам 89 година, то ми баш прија. Сматрам да је то награда од Јехове јер му већ 72 године пуновремено служим. На основу свега што сам доживео у служби, младима од срца могу рећи да ће њихова дела бити награђена ако не дозволе да им руке клону (2. Лет. 15:7).

Моји родитељи су се у Канаду доселили из Украјине. Настанили су се у Росбурну, у провинцији Манитоби. Мама је родила 8 дечака и 8 девојчица. Није било близанаца, а ја сам био 14. по реду. Тата је ценио Свето писмо, и недељом ујутру би га читао целој породици. Религију је сматрао средством за убирање новца и често би у шали рекао: „Само се питам колико је Исус био плаћен за то што је проповедао.“

Моје четири сестре и четири брата су прихватили истину. Једна од њих, Роуз, служила је као пионир све до смрти. Последњих дана свог живота подстицала је друге да озбиљно схвате Божју Реч, говорећи: „Хоћу да вас видим у новом свету.“ Мој старији брат Тед је раније горљиво проповедао да постоји пакао. Сваке недеље ујутру је преко радија држао проповеди у којима је позивао грешнике да се покају ако не желе да вечно горе у паклу. Али када је касније прихватио истину, сву своју ревност пренео је на службу Јехови.

Једног јунског дана 1944, кад сам се вратио из школе, на столу у трпезарији сам нашао брошурицу Свету предстоји обнова *. Прочитао сам прву страну, затим другу, а онда нисам могао да станем док је нисам прочитао до краја. Тада сам одлучио да ћу служити Јехови, као што му је Исус служио.

Али како се та брошурица нашла на нашем столу? Мој старији брат Стив ми је рекао да су два човека продавала књиге и брошурице и да ју је купио зато што је била јефтина. Ти људи су поново дошли наредне седмице. Рекли су нам да су Јеховини сведоци и да помажу људима да из Библије добију одговоре на нека важна питања. То нам се допало јер су родитељи  усадили у нас поштовање према Божјој Речи. Ти људи су нам рекли да ће Јеховини сведоци убрзо одржати конгрес у Винипегу, граду у ком је иначе живела наша сестра Елси. Одлучио сам да одем на тај конгрес.

Бициклом сам се упутио у Винипег, до ког је било отприлике 320 километара. Успут сам свратио у Келвуд, где су живела двојица Сведока који су били код нас. Тамо сам присуствовао хришћанском састанку и први пут чуо шта је скупштина. Схватио сам да сви, и мушкарци, и жене, па чак и млади, треба да проповедају од куће до куће, као што је то и Исус радио.

У Винипегу сам се нашао с мојим старијим братом Џеком, који је на конгрес дошао чак са севера суседне провинције Онтарио. Првог дана конгреса, говорник је најавио да ће се одржати крштење. Џек и ја смо одлучили да се крстимо. Обојица смо решили да што пре постанемо пионири. Џек је почео с пионирском службом одмах након конгреса. Ја сам имао 16 година и још увек сам ишао у школу, али наредне године сам и ја постао пионир.

Пионирску службу сам почео заједно са Стеном Николсоном, у граду Сурису, у Манитоби. Убрзо смо схватили да у пионирској служби не иде све глатко. Имали смо све мање пара, али смо наставили да проповедамо. Једном приликом смо се након целог дана проведеног у служби вратили кући без пребијене паре и веома гладни. Како смо се само изненадили када смо пред вратима угледали велику врећу пуну хране! Ни дан-данас не знамо ко ју је оставио. Те вечери смо јели као краљеви. То нам је била награда за то што нисмо дозволили да нам руке клону. Никад у животу нисам имао више килограма него крајем тог месеца.

После неколико месеци, послати смо у Гилберт Плејнс, који се налази око 240 километара северно од Суриса. У то време је свака скупштина на бини имала велику табелу са месечним скупштинским извештајем о служби проповедања. Када је једног месеца извештај био нешто лошији, одржао сам говор у ком сам браћи и сестрама нагласио да треба више да проповедају. Али после тог састанка једна старија пионирка, чији муж није био у истини, пришла ми је и са сузама у очима рекла: „Трудила сам се, али једноставно нисам могла више.“ Након тога сам ја заплакао и извинио јој се.

Млада браћа пуна ентузијазма лако праве такве грешке и после се осећају лоше због тога. Али из искуства сам научио да не треба одустати, већ учити из грешака и ићи даље. Ако верно наставимо да служимо, сигурно ћемо бити награђени.

За мене је била велика част што сам као 21-годишњи младић позван да похађам 14. разред Библијске школе Галад. Додела диплома била је у фебруару 1950. Чак четвртина нас из разреда послата је у Канаду, и то у Квибек, где се говори француски и где је верска нетрпељивост према Јеховиним сведоцима била веома изражена. Ја сам отишао у Вал д’Ор, градић познат по руднику злата. Једног дана је неколико нас проповедало у оближњем селу, Вал Сеневилу. Тамошњи свештеник нам је претио насиљем уколико одмах не одемо. То је водило до судског спора, у ком сам ја био тужилац. На крају је свештеник платио новчану казну. *

Овај случај, као и многи слични њему, постали су део такозване „битке у Квибеку“. У Квибеку је Католичка црква више од 300 година имала снажан утицај. Свештеници, као и политичари који су били у спрези с њима, прогонили су Јеховине сведоке. Било је то тешко време а нас је било мало, али нисмо дозволили да нам руке клону. Људи који воле истину позитивно су реаговали. Неколицини сам помогао  да упознају Јехову. На пример, проучавао сам с једном десеточланом породицом и сви су постали Јеховини сведоци. Својом храброшћу подстакли су и друге да напусте Католичку цркву. Наставили смо да проповедамо и на крају смо добили битку!

Године 1956. послат сам да служим на Хаитију. Већини нових мисионара није било лако да науче француски, али без обзира на то људи су их слушали. Мисионар Стенли Богус је рекао: „Изненадили смо се што су се људи максимално трудили да нам помогну да се изразимо.“ Испрва сам био у предности јер сам француски научио у Квибеку. Али убрзо смо увидели да већина браће говори хаићански креол. Морали смо да научимо тај језик ако смо хтели да као мисионари нешто постигнемо. Радили смо на томе и труд се исплатио.

Водеће тело је одобрило да се Стражарска кула и друге публикације преводе на хаићански креол, захваљујући чему су браћа могла да и даље духовно напредују. Широм земље је број присутних на састанцима драстично порастао. На Хаитију је 1950. било 99 објавитеља, а до 1960-их било их је више од 800. У то време сам био позван да служим у Бетелу. Године 1961, био сам један од инструктора на Семинару за наименовану браћу. Захваљујући том семинару, обуку је добило 40 скупштинских старешина и специјалних пионира. На конгресу одржаном у јануару 1962, подстакли смо тамошњу браћу да учине више у служби за Јехову и неки од њих су именовани да служе као специјални пионири. Показало се да се то догодило у право време јер је на помолу био талас прогонства.

Двадесет трећег јануара 1962, одмах по завршетку конгреса, полиција је дошла у подружницу и ухапсила Ендруа Д’Амика и мене и конфисковала часописе Пробудите се! од 8. јануара 1962. (на француском). У том издању биле су цитиране једне француске новине у којима је стајало да се на Хаитију практикује вуду магија. Некима се та изјава није нимало допала и тврдили су да смо ми у подружници  написали тај чланак. Неколико седмица касније, мисионари су били депортовани из земље. * Али тамошња браћа која су добила обуку одлично су се снашла у новим околностима. Поносан сам на њих што су истрајали и што су тако добро духовно напредовали. Данас чак имају библијски превод Нови свет на хаићанском креолу, о чему смо у то време могли само да сањамо!

Након што сам служио на Хаитију, послат сам као мисионар у Централноафричку Републику. Касније сам почео да служим као путујући надгледник, а затим као надгледник подружнице.

У то време многе Дворане Краљевства су изгледале веома скромно. Научио сам да од прућа које сам скупљао у дивљини правим кровове. Сигурно сам био смешан призор за пролазнике док сам се мучио са овим новим занатом. То је подстакло браћу да се више укључе у изградњу и одржавање Дворана Краљевства. Неки свештеници су нам се ругали што немамо лимени кров какав они имају на својој цркви. Не обазирући се на то, наставили смо да правимо дворане с крововима од прућа. Престали су да нам се ругају када је јака олуја погодила главни град, Банги. Она је подигла лимени кров цркве и бацила га на главну улицу. Али кров на нашој дворани је одолео олуји. Да би се дело проповедања још боље надгледало требала нам је нова подружница и нови мисионарски дом, које смо успели да изградимо за тачно пет месеци. *

У Централноафричкој Републици је 1976. године забрањено дело Јеховиних сведока. Зато сам послат у Нџамену, главни град суседног Чада. Имало је то и своју добру страну. Тамо сам упознао Хепи, једну ревну сестру из Камеруна која је служила као специјални пионир. Узели смо се 1. априла 1978. Истог месеца је избио грађански рат, па смо као и многи други побегли на југ земље. Када смо се по завршетку рата вратили кући, схватили смо да је једна оружана група користила наш дом као базу. Нестала је не само библијска литература већ и венчаница моје супруге, као и свадбени поклони. Али нисмо дозволили да нам због тога руке клону. И даље смо имали једно друго и усредсредили смо се на посао који је био пред нама.

Када је отприлике две године касније у Централноафричкој Републици укинута забрана, вратили смо се и започели с путујућом службом. Живели смо у комбију у ком смо имали кревет на расклапање, буре воде од 200 литара и фрижидер и решо на плин. Није било лако путовати. Једном приликом нас је полиција зауставила на барем 117 контролних пунктова.

Температуре су често достизале и 50 степени Целзијуса. На конгресима је био проблем наћи воду за крштење. Зато су браћа у потрази за водом копала сува речна корита и мало по мало би скупила довољно воде за крштење која се често чувала у бурету.

Године 1980, преселили смо се у Нигерију. Тамо смо две и по године учествовали у припремама за изградњу нове подружнице. Браћа су купила складиште на спрат, које је требало демонтирати и пренети на наш посед. Једног јутра сам се прилично високо попео на то складиште. Кад се приближило подне, кренуо сам да силазим истим путем којим сам се попео. Али пошто се због демонтирања конструкција променила, закорачио сам у празно и пао на земљу. Изгледало је да сам се озбиљно повредио, али кад ме је лекар прегледао и погледао рендгенски снимак, рекао је мојој жени: „Не брините. Само је повредио лигаменте. Опоравиће се за недељу-две.“

 Неколико година касније, наиме 1986, отишли смо у Обалу Слоноваче и тамо смо били у путујућој служби. Та служба нас је одвела и у суседну Буркину Фасо. Нисам ни помишљао да ће годинама касније та земља једно време бити наш дом.

Канаду сам напустио 1956, али сам се вратио 2003, након 47 година, и то у Бетел, али овог пута са Хепи. На папиру смо били Канађани, али у срцу смо припадали Африци.

А онда смо се 2007, када сам имао 79 година, опет нашли у Африци! Послати смо у Буркину Фасо и тамо сам почео да служим у Одбору земље. Касније је тамошњи Бетел претворен у истурено преводилачко одељење које надгледа подружница у Бенину, у којој смо због те промене служили од августа 2013.

Упркос здравственим проблемима и даље волим службу. У протекле три године, захваљујући подршци старешина и моје драге супруге, имао сам задовољство да проучавам са Жедеоном и Фрежисом који су се крстили. Обојица ревно служе Јехови.

У међувремену смо прешли у подружницу у Јужноафричкој Републици, где имам неопходну здравствену негу. Ово је седма афричка земља у којој сам имао задовољство да служим. У октобру 2017. доживели смо нешто прелепо. Присуствовали смо посвећењу нашег главног седишта у Ворвику. То је нешто што никада нећемо заборавити!

У Годишњаку за 1994. (енгл.), на 255. страни пише: „Свима вама који већ годинама истрајавате од срца кажемо: ’Будите храбри и немојте да вам клону руке, јер ће ваша дела бити награђена‘ (2. Лет. 15:7).“ Хепи и ја смо чврсто решени да и даље живимо у складу с тим речима и да подстичемо друге да чине то исто.