ЖИВИМО у „последњим данима“ када су притисци све већи и зато је неопходно да будемо дуготрпљиви, то јест стрпљиви (2. Тим. 3:1-5). У свету у ком живимо, окружени смо људима који су себични, неспремни за било какав договор и необуздани. Такве особе су све само не стрпљиве. Зато је на месту да се питамо: „Да ли и ја лако губим стрпљење? Шта заправо значи бити стрпљив? Шта могу учинити како би ова драгоцена особина постала део моје личности?“

Када се у Библији говори о дуготрпљивости, подразумева се више од тога да се нека непријатна ситуација само подноси. Дуготрпљива особа гаји наду да ће ствари кренути набоље. Она не мисли само на себе већ и на друге, па чак и на оне који су довели до такве ситуације. Зато, када се неко лоше опходи према њој или је провоцира, она не губи наду да ће се нарушени односи поправити. Није чудо што Библија наводи дуготрпљивост као прву од многих карактеристика љубави * (1. Кор. 13:4). Надаље, у Божјој Речи је „дуготрпљивост“ убројана у „плод духа“ (Гал. 5:22, 23). Како онда можемо стећи ову драгоцену особину?

Да бисмо били дуготрпљиви, морамо се молити Јехови за свети дух, јер га он даје онима који му верују и који се ослањају на њега (Лука 11:13). Међутим, иако је свети дух моћна сила, ми морамо да учинимо свој део и да поступамо у складу с нашим молитвама (Пс. 86:10, 11). То значи да сваког дана морамо дати све од себе да будемо стрпљиви да би с временом та особина постала део наше личности. Па чак и тада морамо учинити још нешто како би дуготрпљивост била део нас. Шта нам може помоћи у томе?

Да бисмо били дуготрпљиви морамо се угледати на Исуса који је у том погледу оставио савршен пример. Када је апостол Павле под Божјим надахнућем описао „нову личност“, чија је одлика и „дуготрпљивост“, подстакао нас је да дозволимо да „Христов мир влада у [нашем] срцу“ (Кол. 3:10, 12, 15). То ћемо постићи само ако се, попут Исуса, поуздамо да ће Бог у време које је одредио исправити ствари које нас муче. Када се угледамо на Исуса, нећемо губити стрпљење без обзира на то шта се дешава око нас (Јов. 14:27; 16:33).

Сви ми једва чекамо да дође нови свет који је Бог обећао. Али учимо се стрпљењу када размишљамо о томе колико  је Јехова стрпљив с нама. Библија каже: „Јехова не касни с испуњењем свог обећања, као што неки мисле да касни, већ је стрпљив с вама јер не жели да ико пропадне, већ да сви дођу до покајања“ (2. Петр. 3:9). Када размишљамо о томе колико стрпљења Јехова има с нама, зар нас то не подстиче да будемо стрпљивији с другима? (Римљ. 2:4). Које су неке од ситуација у којим нам је потребно стрпљење?

Многе ситуације у свакодневном животу могу представљати изазов за наше стрпљење. На пример, ако у неком разговору мислимо да имамо нешто важно да кажемо, морамо бити стрпљиви како не бисмо другима упадали у реч (Јак. 1:19). Стрпљење нам је потребно и са суверницима чије нас навике иритирају. Не би требало да бурно реагујемо, већ да размислимо како Јехова и Исус гледају на наше мане. Они нам не лове грешке, већ гледају наше добре стране и стрпљиво прате наш духовни напредак (1. Тим. 1:16; 1. Петр. 3:12).

Још једна ситуација која може испитати наше стрпљење јесте када нам неко каже да смо нешто погрешно рекли или урадили. Врло често се дешава да се одмах бранимо и правдамо. Међутим, Божја Реч каже да треба другачије да реагујемо. У њој пише: „Бољи је онај ко је стрпљив него онај ко је охол. Немој се брзо вређати, јер увредљивост почива у недрима безумних“ (Проп. 7:8, 9). Па чак и ако је таква оптужба потпуно неоснована, не треба да исхитрено реагујемо већ да најпре добро размислимо. Исус је поступао на такав начин када су га други неправедно оптуживали (Мат. 11:19).

Родитељима је нарочито потребно стрпљење када својој деци помажу да исправе неке погрешне ставове, жеље или склоности. Један пример је Матијас који сада служи у скандинавској подружници. Док је био тинејџер, другови из школе су га непрестано малтретирали због његове вере. Његови родитељи у почетку нису ни знали кроз шта пролази. Приметили су шта се дешава тек када је почео да доводи у питање истину. Матијасов отац Јилис каже: „У том периоду нам је требало баш много стрпљења.“ Матијас је својим родитељима постављао питања: „Ко је Бог? Шта ако Библија није књига од Бога? Како знамо шта Бог заиста жели да радимо?“ Такође би питао свог оца: „Зашто ми се други ругају ако ионако не верујем у оно у шта ви верујете?“

Јилис даље каже: „Понекад нам је љутито постављао питања, али не зато што се љутио на нас као родитеље, већ зато што је сматрао да му истина отежава живот.“ Како је Јилис помогао свом сину? Он каже: „Понекад смо сатима разговарали. Углавном сам га слушао и постављао му питања да бих схватио како се осећа и како размишља. Понекад сам му нешто  објашњавао, а онда му дао пар дана да о томе размисли док не наставимо разговор. У другим ситуацијама сам ја морао њему да кажем да ми треба пар дана да размислим о ономе што ми је рекао. Захваљујући томе што смо често разговарали, Матијас је постепено разумео и прихватио учење о откупнини, затим да нас Јехова воли и да има право да влада над нама. За то је требало времена и често није било баш лако, али полако је љубав према Јехови расла у његовом срцу. Моја супруга и ја смо веома срећни што се наше стрпљење исплатило и што смо успели да допремо до срца нашег сина док је био у тинејџерским годинама.“

Јилис и његова супруга су се потпуно ослонили на Јехову док су стрпљиво помагали свом сину. Јилис каже: „Често сам говорио Матијасу да смо се његова мајка и ја, зато што га много волимо, још усрдније молили Јехови да му помогне да схвати истину.“ Колико су само ови родитељи срећни што су били стрпљиви.

Осим у оваквим ситуацијама, стрпљење нам је потребно и када се бринемо о члану породице или сувернику који болује од неке хроничне болести. Погледајмо пример једне сестре по имену Елен *, која живи у једној скандинавској земљи.

Пре неких осам година, Еленин муж је доживео два мождана удара. Последице тога су да он више није у стању да саосећа с другима, да се радује или да испољава тугу. То је био тежак ударац и за Елен. Она каже: „Требало ми је много стрпљења и молитви. Мој омиљени стих који ми пружа утеху налази се у Филипљанима 4:13, где стоји: ’Све могу уз помоћ онога који ми даје снагу.‘“ Захваљујући тој снази, Елен стрпљиво истрајава с пуним поуздањем у то да ће јој Јехова помоћи (Пс. 62:5, 6).

Када говоримо о показивању дуготрпљивости, Јехова је свакако најбољи пример (2. Петр. 3:15). У његовој Речи можемо читати о многим ситуацијама у којима је показао велико стрпљење (Нем. 9:30; Ис. 30:18). На пример, погледајмо како је Јехова реаговао када је Аврахам довео у питање његову одлуку да уништи Содом. Као прво, Јехова није прекидао Аврахама док му се он обраћао. Стрпљиво га је слушао и узимао у обзир његова питања и бриге. Затим му је показао да га је пажљиво слушао тиме што је поновио оно што га је бринуло и уверио га је да неће уништити Содом уколико се у њему нађе макар десет праведника (Пост. 18:22-33). Јехова увек пажљиво слуша друге и никада не реагује бурно.

Дуготрпљивост је заиста драгоцена особина и важан је део нове личности коју сваки хришћанин мора да поседује. Уколико се трудимо да је развијамо, тиме дајемо славу нашем брижном и стрпљивом небеском Оцу и бићемо сигурно међу онима „који због своје вере и стрпљења наслеђују оно што је обећано“ (Јевр. 6:10-12).